Габријел Гарсија Маркес

СИЈЕСТА ОД УТОРКА

Воз је изашао из подрхтавајућег тунела од црвенкастог камена и избио на складне и непрегледне плантаже банана. Ваздух је био влажан, није се више осећао поветарац с мора. Густ, загушљив дим увукао се кроз прозоре вагона. На узаном путу, паралелно са железничком пругом, стајала су воловска кола, натоварена незрелим гроздовима. С друге стране пута, на сабласним пространствима, без усева, налазиле су се канцеларије с електричним вентилаторима, кућице од црвених цигала и одмаралишта са белим столицама и столовима на терасама, између палми и прашњавих ружичњака. Било је једанаест сати пре подне, и још нису почеле врућине.

– Боље је да сиђеш с прозора – рече жена. – Коса ће ти се испунити гаром.

Девојчица је покушала то да уради, али се прозор заглавио због рђе. Биле су једине путнице у празном вагону треће класе. Како је дим из локомотива наставио да улази кроз прозор, девојчица је напустила своје седиште и на њега ставила једине ствари које су носиле са собом – пластичну кесу са храном и букет цвећа увијен у новине. Села је преко пута своје мајке, на седиште удаљено од прозора. Обе су посматрале црнину, јадну и окрутну. Девојчица је имала дванаест година и први пут је путовала. Жена је због плавих капилара на очним капцима, омањем телу, омлитавелом и безобличном, и с хаљином, кроја попут мантије, изгледала исувише стара да би јој била мајка. Путовала је седећи чврсто наслоњена на седиште, и у крилима с обе руке држала похабани лаковани новчаник. Поседовала је строгу смиреност људи који су навикнути на беду.

У дванаест сати, почела је врућина. Воз се десетак минута задржао на једној станици ван града, како би се снабдео водом. Напољу, у загонетној тишини плантажа, хлад је одавао чист призор, али је устајали ваздух у вагону смрдео на неуштављену кожу. Воз више није убрзавао. Зауставио се у два града с истим кућама од дрвета, офарбаним у јарке боје. Жена је наслонила главу и задремала. Девојчица је скинула ципеле. Затим је отишла у тоалет како би у воду ставила букет цвећа. Када се вратила на седиште, мајка ју је сачекала да једу. Дала јој је комад сира, клип кукуруза и слатки колач. Док су јеле, воз је веома споро прелазио један челични мост, дуго пролазећи кроз град који је био исти као и претходни. Један музички састав, на јаком сунцу, свирао је веселу песму. На другој страни града, на једној равници захваћеној сушом, завршавале су се плантаже. Жена је престала да једе.

– Обуј ципеле – рече.

Девојчица је погледала напоље. Није видела ништа сем пусте равнице кроз коју је воз опет почео да убрзава. У кесу је ставила последњи колач и брзо обула ципеле. Жена јој је дала чешаљ за косу.

– Очешљај се – рече.

Док се девојчица чешљала, чуо се звиждук воза. Жена је обрисала зној са врата и прстима очистила масноћу с лица. Када је девојчица завршила са чешљањем, воз је прошао поред првих кућа једног града, највећег али и најтужнијег међу свима кроз које су дотад прошле.

– Aко хоћеш нешто да урадиш, уради то одмах. Касније, чак иако будеш умирала од жеђи, немој нигде пити воду. Посебно немој да плачеш.

Девојчица је одобрила главом. Кроз прозор је улазио врућ и сув ветар, мешајући се са звиждуком локомотиве и буком старих вагона. Жена је савила кесу са остацима хране и ставила је у новчаник. На тренутак је потпуна слика града, блиставог уторка у августу, засијала на прозору вагона. Девојчица је вратила цвеће у наквашене новине, мало се удаљила од прозора и гледала право у мајку. Она јој упути један смирен поглед.

Воз је престао да хуче и смањио брзину. Тренутак касније је застао. На станици није било никога. С друге стране улице, на тротоару покривеним шљунком, била је отворена само сала за билијар. Град се топио на врућини. Жена и девојчица су напустиле воз, сишле на напуштену станицу чије су плочице под притиском траве почеле да пуцају и потом прешле улицу стигавши у хлад на тротоару.

Било је скоро два сата. У то време, исцрпљен због поспаности, град је правио сијесту. Продавнице и јавне канцеларије, градска школа затварали су се у једанаест сати и нису се отварали до четири сата, када је воз кретао назад. Био је отворен само хотел испред станице, његова кантина, сала за билијар и телеграф поред трга. Куће које су већином изграђене по моделу компанија за откуп банана, имале су врата затворена изнутра и спуштене венецијанере.

У некима је било толико вруће да су њихови станари ручали у дво- ришту, у другима су, у хладовини тротоара, поставили столице, и седећи насред улице, правили сијесту. Непрестано тражећи заштиту у хладу, жена и девојчица су, не пореметивши сијесту, ушле у град. Отишле су директно у парохијски дом. Жена је ноктом загребала металну решетку на вратима, сачекала тренутак и онда позвала:

– Треба ми свештеник – рекла је.

– Тренутно спава.

– Хитно је – инсистирала је жена.

– Следите ме – рече и затвори врата.

Домаћица куће их одведе до једне дрвене клупе и показа им да седну. Задња врата се отворише. Овог пута, изађе свештеник, чистећи наочаре марамицом.

– Шта могу да учиним за вас? – упита.

– Требају нам кључеви од гробља – рече жена.

– На овој врућини? – рече свештеник.

Морале су да сачекају да зађе сунце. Жена је мирно одмахнула главом. Свештеник је прешао на другу страну степеништа, из ормарића извукао књигу увијену у мушему, дрвени држач за наливперо, мастило и сео за сто. Коса која му је фалила на глави била му је надомештена на рукама.

– Чији гроб ћете посетити? – упита.

– Карлоса Сентена – рече жена.

– Ко? – упита свештеник.

– Карлос Сентено – жена понови.

Свештеник и даље није разумео.

– То је онај лопов кога су овде убили прошле недеље – рече истим тоном.

– Ја сам његова мајка.

– По коме је добио име Карлос Сентено? – промрмља свештеник, пошто заврши с писањем.

– По Сентену Ајали – рече жена. – Био је једини барон.

– Потпишите овде.

Жена је нашкрабала своје име, држећи свој новчаник под пазухом. Девојчица је скупила цвеће, упутила се ка огради, вукући ципеле и пажљиво гледајући своју мајку. Свештеник је уздахнуо:

– Никада није покушао да се врати на прави пут? Када је завршила са потписивањем, жена одговори:

– Био је веома добар човек.

Свештеник је наизменично посматрао девојчицу и жену и, са извесном дозом сажаљења, утврдио да су на граници да заплачу. Жена настави непроменљивим тоном:

– Говорила сам му да никад не краде кад нема за јело и он ме је послушао. Међутим, раније, док је боксовао, проводио је три дана у кревету, сломљен од удараца.

– Морао је да извади зубе – упаде девојчица.

– Да, тако је – потврди жена. – Сваки залогај који је појео у то време морио ме је као сви они ударци које је мој син примао суботом увече.

– Божја воља је непредвидива.

Још кад је малопре хтео да отвори улазна врата, свештеник је, видевши спљоштене носеве на металној решетки, схватио да има неког ко гледа унутра. То је била група деце. Када су се врата широм отворила, деца су се разбежала. Полакo се вратио да их затвори.

– Сачекајте тренутак – рече не гледајући у жену.

– Његова сестра појави се на задњим вратима, у црној мантији преко спаваћице и с косом пуштеном до рамена.

– Шта је било? – упита он.

– Људи су схватили – промрмља сестра.

– Најбоље је да изађу на врата из дворишта – рече свештеник.

– То је исто – рече сестра. – Сви људи стоје на прозорима.

Жена је деловала као да још увек ништа не разуме. Покушала је да погледа на улицу кроз металну решетку. Потом је од девојчице узела букет цвећа и упутила се ка вратима. Девојчица пође за њом.

– Сачекајте да зађе сунце – рече свештеник.

– Истопићете се на сунцу – рече његова сестра, стојећи непомично у дну просторије. – Сачекајте – рече. – Посудићу вам сунцобран.

– Хвала – рече жена. – Добро нам је и овако. Узе девоjчицу за руку и изађе на улицу.

Превод са шпанског: Ана Стјеља