Драго Јанчар, Савана

САВАНА

 

Ретке траве, антилопе, сунце, дебела змија свијена под ужареном стеном. Аутобус, након наглог скретања из равнице, крене да се пење узбрдо, хропће, тресе се. Кондуктер, откопчане кошуље кроз коју му штрчи букет коврџавих длачица, нагиње се над наслоном седишта. У њега, у ту јаму седишта, доле, под његовим дисањем, уроњена je девојка светле косе. Девојка je госпођица, тако je ословљава мушкарац који се нагиње над њом. Колена држи високо подигнута на предњи наслон, на коленима je отворена фасцикла са цртежима. Преко читаве беле површине оловка повлачи дрхтаву линију, врх одскаче од папира. Линија плеше до руба, али никакав лик се не нацрта.

– И шта цртате? – пита онај који се нагиње над њом. Кожа му јако воња на зној.

– Животиње – одговори госпођица – антилопе, змије. Такве ствари.

– A, то? – прокоментарише кондуктер и гледа у ону помичну, испрекидану линију на белом листу папира. Гледа и у чипкасти руб заобљених колена. Над коленима je руб чипкасте сукње, онакве какве носе белокрајинске или украјинске сељанке, a купује се у бутицима великих градова, платнене сукње, a доле су, изнад глежњева, заврнуте чарапе, све то гледа, вруће му je, у возилу je спарно.

– Али тамо горе у Коту – каже тај којем je вруће – тамо нема никаквих антилопа. – И смеје се. Обоје се смеју.

И она се смеје када каже:

– Тамо цртам прозоре… И оно цвеће које виси кроз њих – дода након кратке паузе.

Мушкарац с торбом преко рамена се потом клати кроз угрејани аутобус провлачећи се између радника и сељанки с цегерима. Клати се, a пред очима му игра нешто чипкасто.

– Виде ли ти оно, a? – каже пошто се извали на предње седиште и марамицом обрише потиљак. – Виде ли ти ону чипку?

Возач се љуља на седишту, гледа у огледало над собом.

– Добра, добра чипка – каже.

A када им се погледи сретну, обојица прасну у кратак смех.

Последња станица je Кот, тамо, на малом тргу усред села, аутобус стаје, да би се вратио натраг. Село je стиснуто уз брег, лево и десно су у полукругу расута пространства шумских пропланака, жутих и белих од летњег цвећа. Госпођица гледа горе, у ужарену куглу сунца, у бели песак на сеоском тргу, у камени зидић преко којег претрчава мали, зелени гуштер.

 

У мрачној и празној гостионици крај прозора седе оба мушкарца из аутобуса. Месарска зунзара прелеће преко стакла и удара о њега. Мушкарци узимају с тањира парчад хлеба умоченог у гулаш и ћуте. Погледи им замишљено лутају некуда кроз стакло, мимо досадне муве на њему, тамо некуда, на трг, где сада она госпођица седи на зидићу. Ha коленима joj je она фасцикла, разнобојним хемијским оловкама повлачи линије пo листовима папира. Под чипком на рубу сукње, под заврнутом сукњом, парче je преплануле коже, доњи део глатког и меснатог бедра. Онда устане и хода пo врелом, усијаном тргу, гледа некуда ка травњацима на рубу села, гипким и меким ходом нестаје између кућа.

Када се истог поподнева опет довезу из Љубљане, трг застире сенка црквеног звоника. Испред продавнице je неколико трактора и сељака који цевче пиво. Тамо се могу чути кликтаји и тамо je смех. Ha једном од трактора седи она, у руци joj флаша пива, цртежи и оловке joj леже у широком крилу. Прича нешто, један од мушкараца викне и сви се гласно насмеју. Онда сиђе с трактора, неко joj помогне у томе, и када скочи на тле, растуре joj се наоколо папири из мапе.

Покупи их, сложи, гурне фасциклу под пазух, меким, сандаластим ходом крене ка гостионици. Двојица крену неколико корака за њом, пас иза ограде лаје и цима ланац.

– Лав – каже неко из гомиле – тигар.

Смеју се, онда седну на тракторе, покрену моторе и возе се у различитим правцима тамо, ка жутим пропланцима и тамнозеленим бреговима. Још je вруће, прашина се диже под точковима, пас лаје, све док госпођица с цртежима не нестане у ходнику гостионице, a онда се испружи у сенци крај ограде, неколико пута зацвили и заспи, као да издахне.

Унутра, у хладној и помало мрачној просторији, чуче крај малог прозора она двојица из аутобуса. Главе су им увучене у рамена као гуштери у њихову љуштуру, пажљиво прате њене покрете. Разгледа слике на зидовима, седа уз каљеву пећ, фасциклу спушта на клупу крај себе и подиже ноге до браде, обгрли ноге испод колена, гледа преда се. Да ли би можда нешто да попијеш? пита je онај с торбом, увлачећи главу у рамена као гуштер. Она климне главом, да, вино, донесу joj вино, пије, осмехне се, хвала, каже, већ се познајемо. Мушкарци се погледају. Гуштер извуче главу између рамена и приђе joj, могу ли да видим шта си то нацртала? Антилопу? Она да знак кажипрстом да се нагне ка њој, ка њеном пегавом носићу и чудно светлуцавим очима, удахне мирис њене коже, раширеним ноздрвама скоро да додирне њену светлу косу, капљице хладног зноја му се сијају међу ретком косом на челу. Она нешто прошапће. Не разумем, каже мушкарац раскопчане кошуље.

– Свињу сам нацртала – каже потом госпођица гласно. – Тебе, свињо.

Мушкарац се нагло склони као да ишчекује шамар, горњи део тела му се нагло усправи, главу увуче међу рамена. Муњевито поправи торбу да унутра нешто зазвечи. Погледа на сат.

– Идемо – каже оном који и даље седи за столом. – Треба да возимо.

– Виде ли ти то? – каже након што седне у врући и напола празни аутобус који вози из Кота у град. – Виде ли ти ону п…?

– Ma ионако je свеједно – каже шофер.

– Није свеједно.

Онда падне ноћ и то je последња. Обојица излазе из гостионице, за њиховим леђима остају бучни сељаци иза шанка, ноћ je без месеца. Нема путника. Али када уђу у аутобус и упале светло, на задњем седишту седи баш она госпођица у чипкастој сукњи. Возач упали мотор, и док га загрева, док овај хропће, кондуктер се, носећи натоварену торбу, полако тетура кроз ходник, ка њој. Више нема светла, долази тамна сенка шапкастог хода. Хвата се за наслоњач са обе стране и нагиње близу њених подигнутих колена.

Гледа joj у светле очи док она упире поглед у прозор, у мрак, тамо некуда, у дубину.

– Карту – каже она ни не погледавши га.

– Не треба – каже он. – Можеш да се возиш и без ње.

Тешко возило јаукне и крене. Мушкарац с торбом се зањише, она остане да седи у мраку. Неки гласови, напољу, за прозором, крештаве грабљивице, оне закривљеног кљуна, гавранови, отегнуто завијање хијене.

– Стани – каже мушкарац с торбом који седи напред.

– ‘Ајде, не лудуј – каже возач.

– Стани, лепо сам ти рек’о.

Шкрипа кочница, аутобус се зауставља на сеоском путу. Дахтави, заљуљани кораци полако се крећу кроз ходник, кроз некакво хроптаво дисање. Сада je код ње. Глава му je увучена у рамена, полако му мили напоље, тако да му се кожа на врату и свуда напиње.

– Имам ja још вина – каже.

– Нећу – каже она. – Нећу више вина.

Седа крај ње, једном руком joj обгрли рамена, привије je уза се, грлић флаше joj гура у лице.

– Хоћеш – каже – хоћеш вина.

И сам повуче из флаше, и када се њено тело тргне не би ли се склонило, канџама je зграби за косу и флашом потражи њена уста. Онај други стоји насред ходника и гледа у мрак, слуша дахтање и комешање тамо позади. A онда се зачује крик који пригуши знојави длан. Флаша падне на под и уз туп звук се разбије, у тренутку замирише на вино, на зној. Ј… ти, каже, посекао сам се. Мирише на крв. Шта гледаш, каже натраг у мрак, помози. Други иде натраг, пружи руку међу тела, зграби неку тканину, цепа чипкасту сукњу. Не могу, каже први, шта да урадим. Туп ударац joj пада на лице. Сада се њено тело смири, руке напипају неку скорелу слуз на стомаку, нека животиња хода кроз простор.

Онда чује сиктање инсеката, блештава, црвеним ивицама обрубљена кугла je високо на небу. Никаквог цвећа у равници где лежи, свуда жбуње суве траве и трновитог грмља. Далеко позади, у савани, назире се силуета звоника с црквом у Коту, преко тврде земље топћу копите крда антилопа и нестају у даљини. Иза њих се диже облак прашине. Гуштер жућкасте коже, љуспастог хитинског омотача пузи између трња ка њеној руци. И дебела змија, свијена под ужареном стеном, сасвим полако се буди.

 

Превод са словеначког

 

Ана Ристовић

Белешка о аутору

 

Драго Јанчар (Марибор, 1948), романсијер, приповедач, драмски писац, есејист. Најпревођенији савремени словеначки писац. Редовни je члан Словеначке академије наука и уметности. Између осталог, добио je Европску награду за кратку прозу, Прешернову награду, Стеријину награду за најбољу драму, Хердерову награду… Живи у Љубљани. Прича „Савана” део je књиге „Џојсов ученик”, коју ових дана објављује Издавачка кућa „Архипелаг”.