Рејлин МУР, НОВА АЗБУКА

НОВА АЗБУКА

 

Дуго времена младић се возио сам. Седео je у задњем делу аутобуса и помно пратио имена градова кроз које су пролазили – Велмет, Голет, Гошен, Гретнан, Кент, Ламбервил, Лејк Монохин, Миракл Вип, Нордерн Саплај, Пруденс, Пур Олд Френкс.

 

Једна девојка ушла je у аутобус у Сакстону. Схвативши да су сва предња места заузета, села je на једино слободно, поред младића. Он je био толико стидљив и није се ни окренуо да je погледа. Трудио се да на њу не обраћа пажњу. Гледао je кроз прозор и размишљао о градовима које су остављали за собом – Сквимиш, Согас, Стикни. Тек у Стринг Ситију окренуо се према девојци и рекао:

 

– Здраво, како си?

 

И девојка je као и младић била веома стидљива и ништа му није одговорила. Без речи су се возили даље кроз Тиогу, Трансфер, Трајбл. A онда, у Троји, девојка се окренула, љубазно се осмехнула младићу и одговорила:

 

– Хвала на питању добро сам, a ти?

 

Он joj je узвратио осмех и рекао да je срећан што je занима како je. Додао je да се већ извесно време вози у том прилично оронулом аутобусу у нади да ће са неким да ступи у разговор.

 

– Знаш – обратио се девојци – одлучио сам да се возим до последње станице, све док буде било градова. Кад стигнемо до краја аутобуске линије, претпостављам да ћемо доспети у неко место без имена. Зар не мислиш да оног тренутка кад неки град добије званичан назив, почиње његова пропаст? Понекад то траје споро, некад се одвија великом брзином, али до њега неминовно долази.

 

Девојка je неко време ћутала. Очигледно je размишљала о ономе што joj je младић рекао док су се возили кроз Улм, Умбервил. Када су се зауставили у Ургаз Блеку и када je из аутобуса изашло неколико путника, девојка je упитала:

 

– Шта мислиш, колико дуго треба још да се возимо да бисмо стигли до првог безименог места?

 

– Ти ми се заиста допадаш – младић ју je продорно погледао право у очи. – Постављаш права питања. Наравно, не допадаш ми се само због тога. Први пут погледао je како девојка изгледа. Био je очаран њеним пријатним цртама лица, немарно распуштеном коврџавом косом, складним покретима руку и дугим ногама.

 

Из аутобуса су излазили путници, a готово нико више није ушао. Оставили су за собом и Фалки, Фич и Фироку.

 

– Обрати пажњу на паное покрај пута – одуше-

 

вљено je рекао младић. – Приметила си да их je све мање. Како се приближавамо крају пута све те наводно неопходне производе као да нико више не жели да рекламира. Кад неко стигне до оног последњег безименог места, очигледно може без свих тих, у суштини, беспотребних ствари.

 

Девојка ништа није рекла, само je замишљено климала главом. Било je заиста све мање и мање паноа на којима су се рекламирали шампони за косу, детерџенти који уклањају мрље са свега и свачега, сокови направљени наводно од природног воћа, кућни уређаји који „сами раде” док домаћице пo кући обављају друге послове.

 

Док су се возили кроз Хондинг Хил и Хроли Крик, приметили су да je реклама све мање. И у овим градовима изашло je још неколико путника, a нико није ушао.

 

– Било би добро кад бисмо нас двоје прешли границу и дошли у подручје где, чак ни у далекој будућности, нико још не размишља да било шта гради – од узбуђења младићу су се ужаглe очи.

 

– Чим се неко место означи именом, истог тренутка почиње да га   нагриза болест

 

– Кад бисмо нас двоје… –девојка је поновила само почетак реченице.

 

– Али, ja сам наумила да сиђем у Шајен Блеку, ту живи моја тетка. Обећала je да ће ми помоћи да нађем посао у хотелу у Шајнинг Арку.

 

– Ти то не можеш да урадиш! – зачуђено je повикао младић. – Мораш са мном да наставиш пут. Док je изговарао последњу реченицу у гласу му се осећала одлучност, али девојку ипак није смео да погледа у очи.

 

Прошли су кроз још два, три места a да ни су проговорили ни речи. Младић се плашио да ће његова понуда бити одбијена, док je девојка страховала да не донесе исхитрену одлуку.

Обоје дубоко замишљени нису ни схватили да се грчевито држе за руке.

 

Када су стигли у Шрик Марбл, и онај једини путник који je, поред њих двоје, још остао у аутобусу сишао je на станици. Намештајући шешир на главу човек се окренуо и једно време нетремице посматрао младића и девојку. Пре него што се окренуо и наставио својим путем, осмехнуо им се. Да ли je прозрео њихову намеру?

 

После Шрик Марбла наставили су још дуго да се возе. Ниједно од њих двоје више није спомињало да je девојка већ одавно требало да сиђе, још у Шајен Блеку. Гледали су кроз прозор и дивили се нетакнутој природи. Ту и тамо, у даљини, могли су да виде још покоје насеље, али на путу више није било табли с натписима места кроз које су пролазили.

 

Имена градова као да су заиста до краја била потрошена. Ниједан пано више није реметио лепоту поља кроз која je био усечен пут који je кривудао. Пред њима je пуцао хоризонт готово да се ништа више није ни чуло осим цвркута птица. Није било кућа, ни ограда, ни бунара… ничега. Само поља, дрвеће, питоми брежуљци…

 

Младић и девојка су оклевали, никако да одлуче где да изађу из аутобуса. Возач који je већ дуго возио без циља, полако je губио стрпљење. A онда je нагло притиснуо кочнице и окренуо се према младом пару.

 

– Шта вас двоје чекате, смем ли да питам? Ако се што пре не одлучите, нема ми друге, мораћу да вас избацим из аутобуса. To je, кад боље размислим, већ одавно и требало да урадим. Није предвиђено да овај саобраћа унедоглед!

 

Младића и девојку нису узбудиле возачеве грубе речи. Испоставило се да je место где су се зауставили било, како им се издалека учинило, баш оно о чему су обоје маштали. Цветна ливада с дугачким дрворедом високих стабала која су се благо повијала и шумела на поветарцу. Ливаду je пресецао поток довољно дубок да, кад се у њега загази, вода досегне до колена.

 

Пре него што су изашли из аутобуса, замолили су шофера да им из пртљажника извади ствари. Веровали су да ће им за почетак бити довољно оно што су независно једно од другог спаковали свако у свој ранац. Возач je залупио врата од пртљажника и још неко време погледом пратио младића и девојку који су сишли с пута и полако се упутили преко поља. Он je ускочио у возило, и пошао назад, одакле je и стигао.

 

Свако би помислио да срећа младића и девојке није дуго потрајала. Или да су се једно време слагали, a онда се посвађали и свако себи подигао кућу пa су деца морала да трче од мајке до оца, од једне до друге куће. A место где су свили дом вероватно су за почетак назвали – Његово и Њено. Предвидив крај?

 

Ништа од свега тога није се догодило.

 

Млади пар живео je срећно, без трзавица. Добили су и дивну децу. Остали су ту да обрађују земљу и научили су да од ње добијају све што им je неопходно за живот. Схватили су да им, осим љубави, и не треба много.

 

Једног дана удаљена бука града, коју би чули само за мирних летњих вечери, изненада се појачала. У даљини су угледали аутобус који се приближавао.