Алберто МОРАВИЈА

ЈАМИЦА НА ОБРАЗУ

 

Пија и ja били смо верени већ неколико година, дуги период вереништва, до кога je дошло стога што ja нисам имао ни пape иако сам био запослен у очевој гвожђари, a она, иако je учила за болничарку, што je била и њена мати, имала једино кошуљу. Две године вереништва, боље рећи две године препирки и свађа. Велико питање наше био je стан: могли смо, истина je, отићи да станујемо у мојој кући, с мојима, који ништа боље нису тражили, али Пија није хтела ни да чује да се о томе говори: мрзела je моју мајку још пре но што ју je упознала.

И Пијина мати имала je доста велику кућу да нас je могла примити, у овом случају, пак, док се ни Пија ни ja нисмо противили, њена мама то није хтела, била je још млада удовица, желела je да живи својим животом и да joj зетова породица не смета. Једног од ових дана, у парку Виле Боргезе, намислио сам да предложим разумно решење:

– Чуј, знам да не подносиш моју маму. Али, не тражим од тебе да с њом живиш читавог живота. Само неколико месеци, толико времена колико нам буде потребно да се некако друкчије средимо. Венчајмо се, дакле, и хајдемо у моју кућу. Касније, из једне ствари рађа се друга.

Пија je одмах поскочила:

– Из једне ствари рађа се друга, стварно. Из твог предлога родиће се, на пример, моја одлука да те оставим.

И, истргавши ми се из руке, поче да трчи ка тераси Пинча. Појурио сам за њом, вичући:

– Пија, чекај, шта радиш? Сустизао сам je, кад она, као права змија, стаде испред једног редара и повика:

– Реците, молим вас, овоме да ме остави на миру.

Застао сам без даха, и док ми je редар прилазио:

– Младићу, овамо документе – и док сам ja у џепу тражио личну карту, очајан и непомичан, погледом сам следио Пију која се у трку удаљавала.

Toг истог дана покушао сам да je тражим код куће, али није била тамо. Онда сам joj телефонирао, али није хтела да се јави. Најзад сам joj написао писмо, експресно, али прошла су три дана и нисам добио одговор. Тако сам остао без Пије, и одједном ми се учинило као да je нестао део мене, баш онај део који ми je омогућавао да дишем, да једем, да спавам, да радим, укратко, да живим. Патио сам, ни сам не знам колико, a патњу сам осећао не само у души, као некакво неспокојство које нисам успевао да смирим ни на који начин, него у читавом телу, пошто ме je болео сваки мишић и сваки живац. С времена на време, кад бих се нашао сам у својој соби, почињао сам да јецам, без повода, седећи за сточићем, држећи главу међу длановима, или сам излазио, пa ми се од жалости чинило да je плаво небо поцрнело, да je сунце црно, да су жуте и беле куће поцрнеле, да je поцрнело пролећно дрвеће пуно зеленог лишћа. О јелу ни говора. Први залогај застајао ми je у грлу, као чеп. Нисам чак ни спавао: некакав трзај будио ме je из првог сна и онда сам остајао будан, широм отворених очију, мислећи на Пију.

Једног од ових дана, осећајући се неугодније него обично, јер су ми сви мишићи тела били затегнути и уздрхтали као жице на виолини, ушао сам у бар испод Пијине куће, у Улици Остиенсе. Било je рано јутро и у бару се налазила само једна жена која je пила експрес кафу, окренувши леђа вратима и наслонивши лактове на тезгу. Чим сам je видео, одмах сам помислио да ће то бити Пија, пошто je имала кратко подсечену црну и сјајну косу, с неколико оштрих праменова расутих пo потиљку: Пија се тако чешљала. Истину говорим, чим сам помислио да би то могла бити она, осетио сам олакшање у читавом телу, дах који ми je до тада стајао притајен у дну плућа као престрављена животиња, одједном je почео да ми мирно и угодно надима груди. Рекох: „Пија.”

Жена се окренула и тада сам приметио своју заблуду. Није то била Пија, него њена мати, која je носила косу подшишану исто као и кћи. Али, чудно, оно олакшање које сам осетио побркавши њу и Пију, сада се настављало: мишићи ме више нису тако болели, дисање je остало лако и лагано. Препознавши ме, она рече:

– Ех, не, јадни Ђустино, нисам Пија, ja сам њена мама.

Поздравио сам je и затим, док смо разговарали о свему и свачему, пажљиво сам je погледао. Приметио сам тада једну ствар коју до тада нисам запазио: била je иста као и њена кћи. Иста црна коса, кратко подшишана, исте округле и сјајне буљаве очи, са танким и дугим обрвама, исти прћаст нос, мали и строг, иста уста у облику српа, са угловима надоле окренутим. Једина разлика била je што je Пија имала двадесет година, a мати најмање двоструко. Све у свему, да тако кажемо, видео сам Пијино лице утонуло у мајчино, које je, због година, било много шире, с нечим опуштеним, надувеним и млитавим у облику. Ипак, свеједно, гледајући њу, чинило ми се да гледам Пију, као што сам то веома желео откако ме je напустила, и осећао сам се боље, као да се Пија заиста налазила преда мном и као да je моја жеља заиста задовољена.

Мати, с осећајношћу коју жене имају за овакве ствари, приметила je да je посматрам и осмехнула ми се. Осмех je био исти као у Пије, пa сам се и ja осмехнуо. Она ме je упитала:

– Шта радиш, Ђустино? – и ja сам приметио још једну ствар, која ми je до тада промакла: имала je глас исти као Пија, само мало нижи. Одговорио сам:

– Ништа, не радим ништа.

A она, сажаљиво:

– Знаш ли да си веома ослабио?

Попила je кафу и, заједно са мном излазећи из бара, рекла:

– Говорим ти озбиљно,Ђустино: боље je да се одрекнеш Пије. Она жели стан, a ти joj га не можеш дати. С друге стране, она не жели да дође у твоју кућу, a ja, право да ти кажем, нисам у стању да вас примим код себе. Ово je, уосталом, само један од разлога због којих ти саветујем да je се одрекнеш.

Рекох:

– Заиста сам се одрекао – a онда, помало муцајући, пошто сам био свестан да је предлог мало чудан, додао сам:

– Чуј, зашто не бисмо вечерас заједно изашли на вечеру?

Она ме je зачуђено погледала, пa онда додала:

– Радо, али скрећем ти пажњу, ако je то да бисмо разговарали о Пији, боље да не излазимо. Какве би сврхе имало? Ja сам једна личност, она je друга и свака од нас има свој живот.

Искрено сам joj одговорио:

– Али, није то да бисмо разговарали о Пији, већ да бих био с тобом.

Она ме je поново зачуђено погледала, затим ми je заказала састанак за девет сати те вечери, у једној гостионици што се налазила баш преко пута њене куће, у Улици Остиенсе. И тако смо се растали.

Увече она je дошла тачно у девет, и запазио сам да се удесила, пошто je, као шт сам већ рекао, била још млада и кокетна жена, a мушкарци су joj се допадали и њој се допадало и да се мушкарцима допада. Имала je на себи припијег црвен џемпер, леп широк појас од сјајне црне коже с копчом од белог метала, врло узану црну сукњу у којој je, да право кажем, изгледала мало утегнута, пошто су joj бокови готов искакали из затегнутог штофа. Ушли смо у гостионицу с друге стране Улице Остиенсе, пошто je имала улаз с улице, али и башту са сеницом окрену Тибру. Сели смо за један сто напољу, пошто je већ био мај и било je топло, наспрам Тибра који се није видео пошто je био мрак, али виделе су се све светиљке на другој обали поређане дуж ограде и, из светиљки, црна сенка плинаре и оџак с црвеним пламеном raca који je буктао у ноћи.

Поручио сам пилиће alla diavola и, док смо чекали, наручио сам да донесу вино, пa сам joj до врха напунио чашу, пошто сам знао да joj вино прија и да радо пије. Она je заиста попила најпре једну, затим другу чашу, a онда, видевши да ja не пијем, не говорим и само у њу гледам, упитала ме je уз кокетни нагласак:

– Можеш ли ми рећи због чега ме толико посматраш? Одговорио сам:

– Гледам те, јер ми се допадаш – истовремено у мислима преводећи: „Гледам те, јер ми се допада све оно што у теби има Пијиног.”

Она, већ поласкана, дрско ме упитала:

– Шта ти се на мени највише допада? – и онда сам ja савесно набројао, једну пo једну, све особине које су биле заједничке у ње и њене кћери.

Но док сам говорио, чинило ми се да се све боље осећам, да ми се читаво тело одмара и опушта и да ми се дах смирио. A она, јадница, не могавши да ме схвати, на крају рече:

– Да ниси човек много млађи од мене и да случајно ниси био верен с Пијом, рекла бих ти да се и ти мени свиђаш и да си ми се увек свиђао. Нажалост, ствари стоје тако и ту се ништа не може.

Изговарајући ове речи, имала je исти израз као Пија кад се правила скромна и очекивала неки комплимент, и ja, готово не желећи, нисам се могао уздржати, него сам пружио руку преко стола и стиснуо њену, говорећи joj:

– Зар су године важне, важно je да нам се неко допада.

Држао сам њену руку у својој, пошто je била у свему слична Пији, бела, доста чврста, помало непријатна, с црвеним ноктима једва мало повијеним. Она ми je то допустила, узнемирена, изгледало je да сад чак тешко дише. Срећом, тог часа стигло je пиле, na сам joj пустио руку и почели смо да једемо.

Jeo сам с добрим апетитом и то ме je чудило, пошто ми се то први пут десило откако ме je Пија оставила. Али, она сад није могла јести: посматрала ме je обамрлим очима, сјајним од вина и једва да je дотакла јело. Tog часа десило се нешто, ни сам не знам како, у шта неко не би поверовао, иако се заиста десило. Дакле, ja сам нешто рекао, шалећи се, она се на то насмејала, a ja, понет својом љубављу према Пији и задовољством што у њеном лику могу запазити исте особине које je имала Пија, рекох joj:

– Нарочито ми се допада твој осмејак. Кад се смејеш, на левом образу ти се појави јамица, врло уочљива – било je пуно светло и тако се нисам чак могао изговорити да сам погрешио због мрака.

У ствари, чим сам изговорио ове речи, приметио сам да на насмејаном лицу Пијине маме нема никакве рупице. Пија je имала рупицу, али ja, занесен страшћу, приписао сам je и њој и готово да сам je видео, као у неком привиђењу. За тренутак сам се понадао да она можда није све ово запазила, али сам био у заблуди, за овакве ствари жене имају као неко шесто чуло, a, затим, тон мог гласа, тако страстан, издао ме je. Гледао сам, тако, како joj нестаје осмејак, a неки израз, који je постајао све збуњенији, захвата joj лице. Најзад рече:

– Ma шта кажеш? Немам ja никакве јамице, бар до сада нисам то приметила.

Осетио сам како црвеним, збуњен, и она je приметила моју смушеност. Лице joj je постало строго, али, узела je ташну, извадила из ње огледало и погледала се силом се осмехујући, што je на мене у том тренутку деловало некако болно. Огледала се тако, силом се осмехујући, извесно време, затим се поново уозбиљила и вратила огледало у ташну. Затим je лагано, тихим гласом, рекла:

– Па рупицу има Пија, није ли тако?

Ja, већ потпуно збуњен, потврдио сам. A она, стално ме упорно посматрајући, настави:

– Али ти си, онда… ти си ме онда толико гледао, јер… јер личим на Пију… Заиста, веома смо сличне и често нас замењују, као да смо сестре… Кажи право, ти си ме вечерас позвао да би у мом лику гледао оно што ja имам од Пијиног лица. Није ли тако?

Још једном сам потврдио, схватио сам да не могу више прикривати истину. Онда смо ућутали. Она je изгледала неутешно, седела je наслонивши лактове на сто, с лицем међу длановима и оборена погледа. Кад je подигла очи, видео сам да су joj сјајне од суза, али нисам знао да ли плаче због понижења или чега другог. Уздахнула je и онда ме упитала:

– Ти баш веома волиш Пију, je ли?

A ja снажно, готово бесно:

– Више него свој живот.

– И не можеш живети без ње?

– Не, не могу.

Она je сада обема рукама мрсила косу, изгледала je неодлучна и као да je нешто мучи. Поново je уздахнула и онда, сасвим изненада, устала je и рекла:

– Чекај ме овде, одмах се враћам.

Хитро je изашла, оставивши ме самог и збуњеног. Причекао сам неко време, за столом у нереду, преда мном je стајао мој тањир пун кошчица, док je на тањир Пијине маме лежала још нетакнута пилетина. Прошло je можда пола сата, онда сам зачуо звук кopaка и видео како се у дну сенице појављује мати и, иза ње, Пија коју je она вукла за руку. Како су стигле до стола, мати ме је погледала у лице, док je Пија, сва рашчупана, непомично стајала оборена погледа. Мати рече:

– У реду. Казала сам Пији да ћу вас примити у кућу док ти не будеш зарађиваo довољно да можеш сам изнајмити стан. Ja сам већ жена у годинама и право да ви млади проживите свој живот, пошто сам ja свој већ проживела. Пија није хтела то да прихвати, али сам je уверила и довела са je. Тако сад можеш да
гледаш право у њу и није ти потребно да посматраш мене. До виђења.

Рекавши то, кренула je полако испод сенице, ка улици.

Пија je сада седела наспрам мене на месту своје маме. Ја сам je посматрао и, видевши je пред собом, осећао сам се заиста добро као што се осећа човек који jи провео месец дана на морском сунцу или на планинском ваздуху. Морско сунце, планински ваздух, за мене je била Пија. И она je сада била заиста преда мном, и ja нисам више морао да тражим црте њеног лица на лицу њене мајке. Пружио сам руку и ухватио je за руку преко стола, говорећи:

– Знаш ли да сам веома задовољан што те видим?

Она je полугласно одговорила:

– Ja такође.

Вино je било попијено. Окренуо сам се ка сеници поручио још један литар.