Бернард МАЛАМУД – МОДЕЛ

Рано једног јутра, Ефраим Елиху je телефонирао Ликовној Академији и упитао жену која je одговорила нa који начин може да нађе искусан женски модел, спреман да позира наг. Саговорници je објаснио да би жена требало да има око тридесет гoдина.

         „Могу ли се ослонити на вашу помоћ?”

         „Ваше ми име не, звучи познато”, рекла je жена са друге стране жице. „Да ли сте икада раније звали Академију? Наши студенти понекад раде као модели, али само за сликаре које знамо.”

         Господин Елиху je рекао да није звао никада раније. Желео je да жени буде јасно како je он само аматер који je некада давно студирао Академију.

         „Да ли имате свој атеље?”

      „Сликам у великој дневној соби пуној светлостн. Нисам неки, почетник”, рекао je, „вратио сам се сликарству и желим да урадим неколико актова како бих повратио свој осећај за облик. Нисам професионалац, али ме сликање озбиљно занима. Aкo хоћете било какве информације о мени, могу да набавим.”

         Питао je и колико модели сада наплаћују. Жена му je, после краће паузе, одговорила:

         „Шест долара на сат.”

         Господин Елиху je рекао да му цена одговара. Желео je да још мало са њом прича али му жена није пружила прилику. Записала je његово име и адресу и додала да ће вероватно прекосутра имати нешто за њега. Он joj се захвалио на љубазности.

         Било je то у среду. Модел се појавио у петак ујутру. Назвала га je у четвртак увече и средила да дође следећег јутра. Звонила je нешто после девет. Господин Елиху je одмах отворио врата. Био je то седокоси седамдесетогодишњак који je живео у смеђој каменој кући близу Девете Авеније. Радовала га je чињеница да ће моћи да слика ту младу жену.

         Модел je била двадесетседмогодишња жена обичног изгледа. Старом сликару се учинило да су њен најбољи део очи. Носила je плави шушкавац иако je напољу био леп пролећни дан. Допала му се, али je то желео да задржи за себе. Она га je једва погледала одлучно ступајући у стан.

         „Добар дан”, рекао je Елиху и она му je узвратила поздрав.

         „Скоро je пролеће”, рекао je старац. „Дрвеће поново почиње да пупи.”

         „Где желите да се пресвучем?” упитао je модел.

         Господин Елиху ју je упитао како се зове.

         „Пери”, одговорила je,

         „Можете и у купатилу, али, ако се не варам, госпођице Пери, моја соба на крају ходника je празна. Тамо je топлије него у купатилу.”

         Модел je рекао како je њој свеједно али да ће ипак отићи у купатило.

         ”Како вам драго”, рекао је старац.

         ”Где вам је жена?” питала је гледајући по соби.

         ”Нигде. Удовац сам.”

         Пери му је рекла да јој је жао.

         ”Одмах ћу се пресвући.”

         ”Нема журбе”, рекао је господин Елиху, задовољан што ће моћи да је слика.

            Пери je ушла у купатило, свукла се и брзо вратила. Исклизнула je из свог фротирског огртача. Имала je ситну, лепо обликовану главу и уска рамена. Упитала je старца коју би позу желео да она заузме. Он je стајао поред емајлираног кухињског стола. Иза je био велики прозор. По столу je истиснуо садржину две тубе и лагано их мешао. Поред су стајале још три нетакнуте тубе боје. Девојка je повукла последњи дугачки дим и угасила цигарету на конзерву кафе.

         ”Да ли je у реду ако запалим пo неку с времена на време?”

         „Да, уколико je за време паузе.”

         „To сам и мислила.” Посматрала га je док je мешао боје.

         Господин Елиху није одмах погледао њено голо тело већ joj je рекао да седне у столицу поред прозора. Стан je био окренут дворишту у коме je пролистало јудино дрво.

         „Да ли желите да прекрстим ноге или не?”

         „Како хоћете. Свеједно je. Како je вама згодно?”

         Била je изненађена али je ипак села у жуту столицу крај прозора и прекрстила ноге. Имала je добру фигуру.

         ,,Јел’ вам овако одговара?”

         Господин Елиху je климнуо главом.

         ”Добро je”, рекао je. „Одлично.” Прешао je погледом преко њеног нагог тела, умочио четкицу у измешану боју и почео да слика. Повремено би кратко погледао у модел a затим брзо скренуо поглед као да се боји суочавања са њом. Имао je смирен израз лица. Сликао je површно, повремено гледајући у модел. Она је изгледала несвесна његовог присуства. Једном се окренула да погледа јудино дрво. Њему није промакао тај покрет, пa га je пратио покушавајући да докучи шта она види у тој биљци.

         Затим je почела да га посматра са занимањем. Помислио je да нешто није у реду. Нестрпљиво je устала чим je истекао један сат.

         ”Да ли сте уморни?” упитао je.

         „Није у томе ствар”, одговорила je, „само ме занима шта ви у ствари хоћете? Искрено буди речено, ви немате благе везе са сликањем.”

         Запрепастила га je. Брзо je прекрио платно крпом.

         После дуге паузе господин Елиху се облизнуо, дишући убрзано. Рекао je како он себе сматра сликарем. Поновио je како жели да то њој буде апсолутно јасно, да je то и преко телефона објаснио жени са Академије. Онда je додао:

         „Можда сам погрешио што сам вас данас позвао у свој стан. Вероватно je требало да вежбам још мало како не бих траћио ничије време. Изгледа да нисам спреман да урадим оно што сам замислио.”

         „Уопште ме не занима колико дуго сте вежбали”, рекла je Пери. ”Убеђена сам да ме ви уопштенисте сликали.  Мислим  да вас, из извесних, само вама познатих разлога занима моје наго тело. Не знам ваше личне потребе али сам сто посто сигурна да немају никакве везе са сликарством.”

         „Изгледа да сам погрешио.”

         „Изгледа”, рекла je. Поново je навукла огртач и чврсто затегла каиш.

         „Ja сликам”, peклa je,  „позирам јер сам шворц и могу да провалим лажњака.”

         „Не би ми било толико криво”, рекао je промукло господин Елиху, „да нисам свим силама покушао да објасним ситуацију тој госпођи са Академије.”

         „Жао ми је што je тако испало”, рекао je господин Елиху. „Требало je да о томе боље размислим. Имам седамдесет година. Увек сам волео жене и страшно сам тужан што у овим годинама не познајем ниједну жену која ми je блиска. Зато сам и желео да поново почнем са сликањем, мада признајем да никада нисам имао пуно дара. Сем тога, изгледа да ми није јасно колико сам заборавио. Не само о сликарству него и о женском телу. Нисам веровао да ће ваше тело толико деловати на мене да постанем свестан начина на који сам провео живот. Надао сам се да ће сликарство освежити мој живот. Жалим што сам вам био на терету.” 

         ”За тај терет ћете платити”, рекла је Пери, ”али ми не можете платити за увреду коју сте ми нанели подвргавајући ме вашим погледима.”

         ”Нисам желео да вас увредим.”

         ”Али сам се ипак тако осећала.”

         Онда је замолила господина Елихуа да се свуче.

         „Ja”, рекао je он изненађено. „Зашто?”

         „Хоћу да вас скицирам. Скините панталоне и кошуљу.”

         Рекао je да je тек недавно престао да носи дуге гаће, али њој то није било смешно.

         Господин Елиху се скинуо, постиђен својим изгледом.

         Скицирала га je брзим потезима. Он није лоше изгледао, али се лоше осећао. Када je завршила скицу, умочила je четкицу у црну боју и премазала преко његове фигуре правећиј црну мрљу. Осећао je њену мржњу али није ништа рекао. Пери je истресла четкицу у канту за ђубре и отишла у купатило да се обуче.

         Старац je написао чек на уговорену суму. Било га je срамота да потпише своје име, али се ипак потписао и предао joj га. Пери je убацила чек у своју велику торбу и нестала.

         Помислио je како je згодна на известан начин, али не и грациозна. Старац се онда упитао:

         „Зар je ово мој живот? To je све што ми je остало?”

         Изгледало je баш тако и он се расплакао зато што je младост тако брзо прошла.

         Потом je скинуо крпу са платна и
покушао да дослика њено лице. Али
више га се није сећао.    

 

С енглеског превели: Томислав Лонгиновић и Ксенија Билбија