Данило НИКОЛИЋ – СУБОТА

Не бих, чак ни помислио, да није рекла:

         “Немој, нема смисла”   

         Руку сам, готово случајно, увукао међу њена колена, јер се окренула, придигла, и хтела нешто друго да каже       

         To њено одбијање истим речима, на исти начин, увек се завршава обостраном помамом. Тако je, тим одвраћањем, готово и почело код наших заједничких кумова. Она je била сведок са Олгине стране, на венчању са Миланом, којима сам ja, две године касније, крстио сина Немању. У цркви, мало потајно.

         Ha њиховој слави, на сам Ђурђевдан, ми смо се први пут видели. Кума, пa и кум, често су je спомињали. И мене пред њом. A имали су, за обоје, само лепе речи. Тад, кад смо се најзад срели, ja сам се, каже, видљиво узврпољио. Осетила je, каже такође, да ми се допала. Био си напрегнуто духовит и сакато шармантан, смеје се.

         После, пред поноћ, и уз помоћ пића, нешто лепршавији. Зато сам и предложио:

         “Ja ћy вас одвести. To ми je успут”

         “Немојте, нема смисла.”

         Било je око један кад сам успорио поред Парка и успео да je преварим. Пристала je да прошетамо, да се надишемо чистог ваздуха, после оноликог дима од мојих и Миланових цигарета. Наравно, казала je: немојте, нема смисла, нигде никог живог, али je отворила врата пре него што сам зауставио кола. He треба ни да напоменем: чим сам изашао на чист ваздух, запалио сам цигарету, видљиво нервозан, без сумње. И зато, кад сам бацио поприличан опушак, и застао, ухватио сам je за лакат и загледао се у њене очи. Обичне очи, мало превише влажне и тамне, с неком светлом скрамом. И ту би се, бар те ноћи, окончало све, да није уздрхталим гласом шапнула:

         “Немојте, нема смисла”.

         Љубио сам je. Бесомучно, наравно.

         Учинило ми се да je остала мирна, мада je подизала главу и приносила усне, као под чесму.

         У то време ja сам о себи са задовољством мислио као о великом покварењаку за којим трче гимназијалке, и понека са прве године фармације. A било je, у ствари, само неколико стискања у мрачним угловима, и два жестока љубакања са Цицом у бунди и Јулишком, која се отимала на неки комичан начин тако да ми je поново падала у загрљај. Међутим, мој ђурђевак, кад предахну, пређе на једнину, шап-ну: “Немој, нема смисла”. Али ja, захваћен помамом, поведох je до неке скулптуре, крајње модерне, јер je представљала огромну бетонску птицу при полетању, и подигох је на удубљење, између крила. Зауставио бих се, вероватно, на грлу и уснама да није почела шаптати, понављајући:

         “Немој, немој, нема смисла!”

         Догодило се, наравно, све, налик на журбу у пљачки, са мало невоља око њеног веша.

         Кад се, ja покуњен, a она осветљена, вратисмо у кола и седосмо, она изговори, најзад, друкчију реченицу. Сувише јасно:

         “Мени je ово било први пут.”

         Сад се смејем, али и ja, озбиљан као угарак, рекох:

         “И мени.”

         Она ме ухвати за руку, као кад неког хоћемо да утешимо, пa шапну:

         “Није баш тако чаробно као што се прича.”

         “Биће!”

         И било je. Нарочито кад смо се растајали тог дана увече. Дан смо провели без сна. Ишли смо до Титела, узели бензин у Панчеву; стигли у Смедерево, Пожаревац, Гроцку. И клонули у хотелској соби на Авали.

         Нисам, у близини њене куће на Врачару издржао, упитао сам:

         “Зашто баш са мном?”

         “Чим си ушао, пожелела сам да ти будем жена. A ти?”

         “Исто. Чим си ми пружила руку и рекла име, помислио сам: ово je жена за мене”.

         Био je мрак, улица пуста. Она начини покрет да изађе. Млако je привукох и још једном, за растанак до сутра, пољубих. Но, она, апсолутно нормално, и разложно, шапну:

         “Немој, нема смисла…”

         И опет се распомамих; и опет je некако обухватих, спустих седиште, и стопих се, како-тако, са њом.

         Није баш згодно да причам, с обзиром на све што je уследило, али морам да кажем: моја Ђурђевка je имала многе врлине које нисам тад могао ни наслутити. У хаљини за топло пролеће, у мајској лакоћи, само донекле се показала бела извајаност њених облика, густа модрина њених очију, поплава косе.

         Ha тренутке, кад ми се чинило да сам се заситио њених сласти, покретала ме својим начином говора, описивања, закључивања. За једну своју пријатељицу, коју je одиста волела, са нотом жаљења у гласу je казала:

         “Она тумара кроз празне дворане својих лудих успомена”.

         A за Милана, кога одиста обоје волимо, каже:

         “Он се на сто начина довија како да набаса на самог себе!”

         Углавном, све je нормално, све je обично, могло би се рећи и тихо срећно, док она, на неки мој случајни покрет не каже, као синоћ:

         “Немој, нема смисла”.

         Ja се готово наљутих, рекох:

         “Смисао спава”.

         “Али се може пробудити”.

         “Па шта?!”

         “Па ћe сутра казати мајци да му je деда гњавио баку”.

         Ипак, извините, нисам joj дао даље да говори.

         И да сам дао, не би могла.

         To њено: немој, нема смисла, већ тридесет година доноси, као оркан, заједничку помаму.