Ранко ПАВЛОВИЋ – ПРЕЉУБА

         У полусну, у лаганом и спором буђењу, крајичке његове свијести дотаче свиленкасто, меко шуштање. He помјерајући главу, с напором покрену очи према другом крају широког француског кревета, гдје je, гола и топла, лежала Ана. Прије двије вечери, петог дана након вјенчања, с Аном je стигао у овај град и у овом хотелу намјерава остати још три ноћи.

         Ану je упознао зимус, у возу, враћајући се са заморног вишедневног путовања. Њен широк поглед и дражестан осмијех, њена ведрина и непосредност, нису могли остати незапажени. Од тада су често заједно проводили суботе и недјеље, али ју je тек сада, након вјенчања, почео боље упознавати. Онако крхкој и доброћудној, увијек веселој и насмијаној, Ани се морало вјеровати.

         Шуштање постељног рубља се понови и Влатко отвори крајичак десног ока. Ана je лежала мирна и опружена, a на лицу joj се примјећивало блаженство које се јавља након краћег узбуђења и малог грча. Расути пo јастуку, праменови смеђе косе у прозирној тами собе, освијетљене само бљедуњавим трачцима свјетла што се провлачило кроз спуштене жалузине, натјерали су Влатка да почне нешто убрзаније дисати. Слутио je да затворени капци с дугим трепавицама скривају немир у Аниним очима. Помиловао ју je погледом пo дугом врату и пуначким грудима, и задржао га на згужваном чаршаву који je покривао Анин љепушкасти трбушчић и лијеву ногу.

         Кроз одшкринут прозор допирао je мирис зрелог мајског јутра из хотелског цвијетњака, помијешан с буком аутомобила с предње стране хотела. Влатко je дуго посматрао игличасте нити свјетлости која се пробијала кроз ситне рупице на жалузини и, изненада, запазио нешто већи отвор, кроз који je у собу улазио дебљи и сјајнији сноп свјетлости.

Сада већ сасвим будан, али не показујући то ничим, пратио je чудну и лијепу игру свјетла. Од рупе на жалузини до стола, сноп je био правилан, округао, a ту се, на глаткој површини, разливао клизећи лакираним дрветом до његове ивице, гдје се, умјесто да се суноврати према поду, лагано својим доњим крајем пењао уз Анину хаљину пребачену преко столице. Стигавши до наслона, расцијепио се средином, пa je одатле сјајна, прозирна полутка нестварне облице, с лакоћом дубећи полутаму собе, незадрживо журила десној страни њиховог кревета и, заједно с новим шуштањем постељног рубља, стигла до Аниног узглавља.

         Осјећајући бол у очима, не желећи да јаче отвори тешке капке, Влатко одгурну поглед према Аниној глави. Опуштеност њеног лица пређе у мали, једва примјетни грч, пa кожа на мјестима гдје се намрешкала у сићушне боре доби боју патинираног бакра. Трачак свјетла, сморен пробијањем кроз полутаму, почивао je на згужваном јастуку. С лакоћом, не помјерајући ниједан други дио обнаженог тијела, Ана помакну главу и свјетло одједном бљесну на њеном челу, пa остаде ту, титрајући ситним честицама невидљиве, сребрнасте прашине. Била je само тренутак мирна, a онда се почела мешкољити и убрзаније дисати. Шта се то одједном догађа! Или Ана непримјетно миче главу, или се соба лагано љуља, или je повјетарац зањихао жалузине? С чела, сунчево свјетло je прешло на њено десно око, задржало се тренутак на стиснутим трепавицама, пa овлаш милујући борице између обрва и носа, прешло на лијеву страну лица и утонуло у бакарну јамицу њеног стиснутог лијевог ока. He скривајући више узбуђење, не контролишући своје мешкољење, Ана подиже главу пa сноп свјетла клизну с врха носа на стиснуте усне.

         Помало зачуђен, не знајући више шта да мисли и шта да ради, Влатко je мирно, кроз једва растављене трепавице, посматрао шта се догађа. Волио je то узнемирено биће на чудан, необјашњив начин. Да ли уопште Ану довољно познаје? Није волио њене очи већ ведри осмијех, није жудио за њеним уснама већ je желио да удишу исти ваздух, нису га толико узбуђивале њене обнажене груди колико шуштање постељине. Волио je њене хаљине, телефон када би се она јавила, воз којим je путовао у њено мјесто, волио je све то и на тај начин волио je Ану.

         Из размишљања га je тргао пригушен уздах. Поглед je поново усмјерио ка њеној глави: сада већ сасвим изражен грч окивао joj je очи. Полако je отварала уста и усне извијала у напрегнут круг. Трајало je то неколико секунди, a онда се, као да joj je сасвим понестало снаге, одједном опустила, смирила, и почела равномјерније дисати. Свјетло je, као да се и оно уморило, почивало на доњој усни и горњем дијелу браде.

         Зимус, у возу, када су се први пут срели, Ана je сједјела крај прозора. По њеном наоко мирном лицу титрао je несташан смијешак. Приближавао се сумрак док je воз пролазио котлином обраслом шумом, пa je на њеном лицу стално смањивање свјетла и сјенки стварало чудесне слике. Сада се присјети да je у њеном погледу кроз замућено прозорско стакло било нечег што би се истовремено могло назвати немиром и узбуђењем.

         Одагнавши мисли о том зимском предвечерју, Влатко погледом потражи Анино лице. Било je привидно мирно и прекривено лаким замором, a свјетло je, клизећи низ њену уздигнуту браду, захватало глатку кожу врата. Милиметар пo милиметар, сребрнасти овал спуштао се низ врат, оваплоћујући у мермеру ситне, напрегнуте дамаре. Сноп свјетла je одједном, као у разјареном грчевитом скоку, прекорачио уздрхталу јабучицу и расплинуо се пo благим падинама груди.

         Ана je постала мирнија. Мигољећи се и извијајући тијело на десну страну кревета, податно je врелу удољицу својих усталасалих груди понудила свјетлу. Примиривши се само тренутак, оно je, устрептало и узнемирено, почело да се, сада већ у готово правилном кругу, пење узбрдицом десне дојке и зауставило се на окрупњалој, набубрелој ружичастој брадавици. Невидљивим нитима почело je да из врелог врха заобљене планине извлачи срхове и дрхтаје. Све то измијешало се са шуштањем постељног рубља, дубоким, убрзаним и испрекиданим Аниним дисањем, затомљеним крицима и неодољивим, чудним нагонима који су испунили цијелу собу. Нестало je свих шумова што су се малочас увлачили кроз прозор, полутама се претворила у празнину, у ништа; остали су само свјетло и разбуктала брадавица Анине десне дојке.

         У магновењу, растрзан између сна и стварности, између бритког сунчевог зрака и празнине собе, Влатко je изненада осјетио како у његовом тијелу, у набујалој крви, у капиларима и тананим нервима, врве хиљаде мрава, како га голицају и уједају, али није хтио да се помјери. Скупивши сву вољу, почео je мирније да дише, a поглед je силом нагло отргао од свјетла, од непредвиђеног и безобзирног уљеза, од тог необичног  – сада je већ то сам себи морао признати  – Аниног љубавника. He баш лако потискивао je тај свој изгубљени поглед уз врат, преко браде, до Аниних уста. Она су с једне стране била отворена, a с друге стиснута у грч. Зуби су се губили у доњој усни. Чело je искрило капљицама зноја, a коса je у ситним вијугама нагризала бјелину згужваног јастука.

         Анин нови, пригушени крик, задржаван негдје у гротлу узавреле утробе, врати Влатков поглед снопу свјетла које се почело спуштати низбрдицом. Изненада се, оштролико и стреличасто, зауставило у удољици, заискрило у зноју, пa се, већ уморно и млитаво, тромо успињало узбрдицом лијеве дојке. Када je обухватило јагодицу, добило je нову снагу, пa je дуго миловало разгорјелу жеравицу и испијало из њеног врха невидљиве искрице.

         Ана више није могла да се контролише. Заборавила je, чинило се, гдје се налази, изгубила je смисао за простор и вријеме. Мешкољење се претворило у ритмично и узбуркано њихање тијела, шуштање постељног рубља у шкрипу кревета, a пригушено мрмљање у гласне и разговјетне крикове.

Изненадни трзај Аниног тијела раскомада празнину собе. Свјетло клизну с дојке, одскочи и изгуби се. Влатко одахну, смири се, али je само кратко тишина испуњавала хотелску собу. Његов поглед ухвати Анину руку која je повлачила чаршав, a затим се поново прикова за свијетли круг који je милио низ трбушчић. Свјетло се изненада заустави на пупку, дубећи и проширујући тамну јамицу, која je почела да дише, да се наизмјенично и шири и сужава.

         Хоће ли сада на том мјесту, из те ускомешане и оживљене јамице, букнути вулкан? Je ли могуће да она дише? He причињава ли се све то Влатку због капљице зноја у оку? Осјетио je неодољиву жељу да се помакне, да руком, да макар прстом, обрише зној из очију, али ничим није хтио одати да je будан, како не би прекинуо прељубу и прво невјерство своје супруге. Није ocjeћao ни љубомору, ни љутњу, ни узбуђење, већ само љубопитљивост за оно што ћe се даље догађати.

         Руком којом je чврсто стискала врх јастука, Ана нагло тргну згужвани чаршав, претворивши га тако, несвјесно вјероватно, у гомилу платна, у непробојни бедем на свом трбушчићу. Трачак свјетлости изгуби се доље негдје иза чаршава.

         Одједном je уздрхтала. Прсти лијеве руке грчевито су се забадали у јастук. Дисала je још брже и испрекиданије. Рамена и ноге претворили су се у бедеме зањиханог моста који се сваког часа могао сломити. У Влатковом видокругу и помућеној свијести бјеласање заобљених Аниних кукова прерастало je у магловито лелујање, у сударање стварног и нестварног, врелог и устрепталог. Пригушен, неизречен врисак запе за њену доњу усну, сасвим блиједу од снажног утискивања зуби, пa се расплину креветом и собом.

         Ана одједном клону, опусти се, свом тежином притисну кревет, и смири се. Поче равномјерније и уједначеније дисати. Бакарне капљице зноја заискрише на лицу, разлише се сребром пo немирним грудима, пa се све то претвори у још један снажан грч. Њено тијело у тренутку постаде клупко мишићa, зноја и задовољених страсти, a затим се опружи пo кревету. Уморним покретом руке Ана овлаш затегну чаршав преко обнаженог тијела, a елипсасти врх безобзирног снопа свјетла уморно се склупча на њеном трбушчићу.

         Послије краћег мировања Влатко се промешкољи и десном руком обриса зној с чела, a затим, као будећи се и снено, лијевом руком помилова Анине још влажне и уздрхтале груди.

          – Ммм-не  – промрља она.

         Привидно мирна, Влаткова рука остаде на згрченом клупку дамара који су се полако смиривали.

         – Немој сад  – опет промрмља Ана.  – Хоћу још да спавам. Уморна сам.

         Осјећајући зебњу у цијелом бићу, Влатко повуче руку и окрену се на другу страну. Крај њега je, обнажених груди и топла, спавала Ана са задовољним смијешком на мирном лицу.