Ранко Павловић, УЗБУДЉИВЕ ПРИЧЕ О ОБИЧНОМ, Јовицa Ђурђић: Калина и морски коњиц, “Ars Poetica”, Београд, 2010.

 

     Књиге намијењене дјеци често остају изване критичког погледа, нарочито ако њихови аутори нису у жижи јавности. То би се лако могли догодити и са врло добром књигом Калина и морски коњиц Јовице Ђурђића, пјесника и приповједача који, ма колико био везан за Београд и ма колико својим стваралаштвом припадао српској књижевности, живи и ради на острву Крку, код Ријеке, па зато остаје изван главних савремених књижевних токова. А његова најновија кнјига прича за младе читаоце и те како залсужује пажњу.

   Калина је отпутовала на море, наразговарала се са морским коњицем и стигла право у – књижевност. Међу своје вршњаке који воле књигу. И, судећи по шеснаест прича уврштених у ову збирку, ту ће засигурно остати; можда и на мору, али у књижевности сасвим сигурно. Никако сама, него са својим другарима, лијепо и увјерљиво извајаним јунацима прича које ће привући најмлађе читаоце, али и њихове маме и тате, посебно баке и деке, који ће пожељети да их читају заједно са својим унуцима.

     Јовица Ђурђић, у збирци Калина и морски коњиц, налази узбуђење и тамо гдје га наоко нема. У путовању возом и погледима кроз прозор вагона, у нијемом разговору Калине и дјечачића који сједи у истом купеу. Врло узбудљив може бити и сусрет два смијешка, Првог и Другог, Лауриног и Синишиног, када се стопе у један, дајући смисао љету које у животу дјеце зна и те како бити досадно. Наравно ако се, као у причи Два смијешка, током љетног распуста и одмора не сретну озарени смијешци и не похрле један другом у загрљај, остајући истовремено на лицима дјевојчице и дјечака којима припадају. Не морају то нужно бити смијешци да би прича напросто бујала од узбуђења. Могу то бити и фластери на Каталининим и Даниловим кољенима, сами по себи недовољни за причу, али у пишчевој узбурканој машти свакако повод за занимљиво прозно ткање.

     Шта се све може догодити када се изгуби једно свијетлољубичасто дугме? Свашта. Може, рецимо, за сва времена остати у прашини, може неко на њега стати и смрвити га у прах, може одскочити с пута и заувијек остати под неким грмом. Срећом по младог читаоца, писац Јовица Ђурђић то не дозвољава. Он и око тога плете и везе занимљиву причу, дајући ненаметљиво изгубљеном дугмету и карактеристике дјевојчице с чије хаљинице се откинуло, чиме и једну свакидашњу ситуацију оплемењује бајковитим обиљежјима. Попут дугмета и сасвим обични џепни ножић може бити повод за причу о стрицу и његовој љубави, као што ће нешто друго постати подстрек да се исприча прича о ујаку. Берба липовог цвата за чај, повезана са доласком дјевојчице Ене код баке на село, такође даје крила приповједачу да исприча дирљиву љубавну причу према којој ниједан читалац, без обзира на старосну доб, неће остати равнодушан.

      Па онда, знате ли шта се може догодити када дјевојчица Ана сретне бубамару и када пожели да и она има хаљиницу на туфнице? Како се у Ђурђићевој књижевној радионици тек ту разбукта машта и како он вјешто, а ненаметљиво, поведе читаоца у измаштани свијет у коме и оно стварно добија лелујаве облике, да би се, кад за то дође вријеме, вратило у оно што јесте.

     А знате ли каква враголанка може бити дјевојчица коју у кампу на морској обали сви једноставно зову тако по њеној основној особини – Враголанка? Сазнаћете када прочитате баш тако насловљену Ђурђићеву причу и када се још једном увјерите да овај писац пише онако како би писао и млади читалац да се прихвати пера, односно да он проналази свакодневне доживљаје и догађаје из живота, али да их зна тако испричати да они у причи не изгледају баш свакидашњи.

     Може ли млади читалац замислити како се осјећа страшило Подеранко када му набујала ријека однесе Подеранку у коју је заљубљен? Или, знамо ли зашто бубамара има хаљиницу на туфне? Шта чини мачак кад му се замрсе бркови? Каква је међусобна веза између лава Добривоја и вјеверице Жаклине Вртирепке? Зна ли неко како спора корњача Кора може за кратко вријеме из наших крајева стићи до прапостојбине Галапагоса и обићи више од пола свијета? Како ли се осјећа цврчак кога су неоправдано у басни оклеветали да је лијен и да цијелог љета само свира а зими гладује и моли да му неко удијели залогај хране, мада је истина сасвим другачија (јер цврчак никада и не дочека зиму)?

     Много је питања у Ђурђићевој збирци прича Калина и морски коњиц и, што је значајније, много је одговора на та питања. Али, ти одговори нису онакви какви су у школским уџбеницима. Они су духовити, маштовити, занимљиви, каткад бајковити. Читају се у даху и нису коначни, остављају читаоцу могућност допричавања сваке приче, што је одлика само добре литературе, нарочито за млађу читалачку публику.

     Јовица Ђурђић у својим причама даје лијепе описе пејзажа, нарочито мора и морске обале, затим описе догађаја, доживљаја, ситуација и психичких преживљавања. Он ствара живе литерарне ликове, па нам се учини да су дјевојчице и дјечаци о којима прича у књижевност стигли из нашег дворишта, да их свакодневно сусрећемо и дивимо се њиховим досјетљивостима које су увијек више игра него прави несташлуци. Реченица му је кратка и језгровита, а рјечник богат и примјерен узрасту читаоца коме намјењује своје приче.

     Све у свему, Калина и морски коњиц је књига којој треба пожељети добродошлицу, а она ће сама себи прокрчити пут до читаоца. И, сасвим је сигурно, неће га оставити равнодушног. Када дође до посљедње странице, пожељеће да се неким причама врати, да поново зарони у ону увјерљиво описану љетну атмосферу у приморском градићу, да се бућне у топлу воду, да са драгом дјевојчицом или драгим дјечаком поприча у сјенци стогодишње маслине, да – попут Тома Сојера и Хаклберија Фина, добро нам знаних јунака Марка Твена – завири у ону тајновиту дворишну кућицу из приче Остава за старудију, не би ли доживио тако жељену авантуру.

     Врло добро графички опремљеној и одштампаној књизи посебну вриједност дају и инвентивне илустрације Младена Анђелковића, што треба истаћи, нарочито када је издање намијењено младом читаоцу.

Књижевне новине, Београд, јануар-фебруар, 2011, бр. 1185-1186