Anton Pavlovič Čehov, Šala

ŠALA

Vedro, zimsko podne… Mraz jak, puca, i Nađenjki, koja me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kovrdžama na slepoočnicama, i na maljama iznad gornje usne. Mi stojimo na visokom bregu. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan, u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane otvorenocrvenom čojom.

– Da se spustimo dole, Nadežda Petrovna? – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni.

Ali Nađenjka se plaši. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno duboka provalija. Čim ja samo ponudim da sedne u sanke, ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole; ali šta će biti ako reskira da se surva u provaliju? Umreće, poludeće.

– Preklinjem vas! – kažem ja.– Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk!

Nađenjka najzad popušta i ja joj po licu vidim da ona popušta pred opasnošću po život. Ja je smeštam bledu, uzdrhtalu u sanke, obavijam je rukom i mi se zajedno survavamo u bezdan.

Sanke lete, kao strela. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri… Gle, gle, još trenut samo i mi ćemo, izgleda propasti!

– Ja vas volim, Nađa! – kažem ja poluglasno.

Sanke počinju sve sporije i sporije da klize, huka vetra i zveket saonika nisu više tako strašni, ne zaustavlja se disanje usled straha, i mi smo, najzad, dole. Nađenjka nije ni živa ni mrtva. Ona je bleda, jedva diše… Ja joj pomažem da ustane.

– Ni za šta na svetu drugi put ne smem – kaže ona gledajući me krupnim očima punim straha.– Ni za šta na svetu! Ja zamalo što nisam umrla!

Malo docnije ona dolazi sebi, i već mi upitno pilji u oči: da li sam ja kazao one četiri reči, ili su joj se one samo pričinile u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu.

Ona me hvata pod ruku, i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, ne da joj mira. Da li su one reči izrečene ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje veoma značajno, najznačajnije na svetu. Nađenjka nestrpljivo, tužno, pronicljivim pogledom zagleda mi se u lice, odgovara neumesno, čeka neću li ja otpočeti. O, koliko preliva na tom dragom licu, koliko preliva! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno nešto da kaže, o nečemu da pita, ali ona ne nalazi reči, njoj je nezgodno, strašno, smeta radost…

– Znate šta? – kaže ona ne gledajući u mene.

– Šta? – pitam ja.

– Hajte još jednom… da projurimo.

Mi se penjemo uza stepenike na breg. Opet smeštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, opet letimo u strašnu provaliju, opet huči vetar i stružu saonice, i opet, kad sanke najsilnije i najhučnije lete, ja govorim poluglasno:

– Ja vas volim, Nađenjka!

Kad se sanke zaustavljaju, Nađenjka baca pogled na breg, niz koji tek što se spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prisluškuje moj glas, ravnodušan i miran, i sva, sva, čak muf i kapuljača njena, sva njena pojava izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:

„U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričinilo?”

Ta neizvesnost je uznemiruje, ona gubi strpljenje. Sirota devojčica ne odgovara na pitanja, tušti se, gotova je da zaplače.

– Da nije vreme da idemo kući? – pitam ja.

– A meni… meni se dopada ovo sankanje – kaže ona crveneći. – Kako bi bilo još jedanput?

Njoj se „dopada” ovo sankanje, a međutim, sedajući u sanke, ona je, kao i pre toga, bleda, jedva diše od straha, dršće.

Mi se spuštamo treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja stavljam na usne maramicu, kašljem i kad stižemo do sredine brega, uspevam da procedim:

– Ja vas volim, Nađa!

I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, o nečemu razmišlja… Ja je ispraćam sa sankanja kući, ona se stara da ide lakše, usporava korak i stalno čeka da li ću joj reći one reči. I ja vidim kako pati njena duša, kako se ona savlađuje da ne kaže:

„Nije moguće da ih je izgovarao vetar! A ja neću da to vetar izgovara!”

Sutradan ujutru dobijam cedulju: „Ako pođete danas na sankanje, svratite po mene. N.” I od tada ja i Nađenjka počinjemo svaki dan da idemo na sankanje i, spuštajući se sankama, svaki put ja izgovaram poluglasno iste reči:

– Ja vas volim, Nađa!

Ubrzo se Nađenjka navikava na tu frazu kao na vino ili na morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, sletati sa brega isto tako je užasno kao i pre, ali sad već strah i opasnost pridaju naročitu draž rečima ljubavi, rečima koje kao i pre predstavljaju zagonetku i muče dušu. Sumnja se u istu dvojicu: mene i vetar… Ko joj od nas dvoje izjavljuje ljubav ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, već svejedno; ma iz koga pehara pio… svejedno, samo da budeš pijan.

Jednom u podne odoh na sankanje sam; umešam se u gomilu, i vidim kako bregu prilazi Nađenjka, kako me traži očima… Zatim se bojažljivo penje stepenicama… Strašno joj je da ide sama, o, kako je strašno! Ona je bleda kao sneg, dršće, ide kao na gubilište, ali ide, ide ne osvrćući se, odlučno. Ona je, po svoj prilici, odlučila da pokuša: da li će se čuti one zanosne, slatke reči kad mene nema? Ja vidim kako ona, bleda, otvorenih usta od straha, seda u sanke, zatvara oči i, praštajući se zauvek sa zemljom, polazi s mesta „Zzzz”… zvrje saonice. Čuje li Nađenjka one reči, ja ne znam… Ja vidim samo kako ona ustaje iz sanki malaksala, nemoćna. I vidi se po njenom licu da i sama ne zna da li čuje nešto ili ne. Strah, dok se spuštala dole, oduzeo joj je sposobnost da sluša, da razlikuje zvuke, da shvata…

Ali dolazi i prolećni mesec mart… Sunce postaje ljupkije. Naš ledeni breg se mrači, gubi sjaj i kravi se najzad. Prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka nema gde više da čuje one reči, pa nema ni ko da ih izgovara jer se vetar ne čuje, a ja se spremam u Petrograd… na duže, možda, zauvek.

Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sumraku u baštici, a od dvorišta u kome stanuje Nađenjka ta baštica je odvojena visokom ogradom iz koje štrče ekseri… Još je prilično hladno, na đubretu ima još snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće i, spremajući se na počinak, živo grakću gačci. Ja prilazim ogradi i dugo gledam kroz šupljinu. Vidim kako Nađenjka izlazi na stepenice i upravlja tužan, očajnički pogled u nebo… Prolećni vetar joj duva pravo u bledo, setno lice… On je podseća na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu kad je ona slušala one četiri reči, lice joj postaje žalosno, žalosno, niz obraze će poteći suza… I sirota devojčica pruža obe ruke, kao da moli taj vetar da joj donese još jednom one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno:

– Ja vas volim, Nađa!

Bože moj, šta li se zbiva sa Nađenjkom! Ona kliče, smeška se celim licem i pruža ruke u susret vetru, radosna, srećna, neobično divna.

A ja idem da se pakujem…

Davno je to bilo. Sad je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla… svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči „ja vas volim, Nađenjka” nije zaboravljeno; za nju je to sada najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu…

I meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio…

 

Preveo Miodrag M. Pešić