NAJLEPŠE STRANICE

Pero ZUBAC

 

Nije to ta bol taj grumen krhkog sećanja

Šta se pod grlom kadikad zanoći javne

I nije uzaludna molitva i za mladošću žal.

pročitaj više>>

Алберто МОРАВИЈА

ЈАМИЦА НА ОБРАЗУ   Пија и ja били смо верени већ неколико година, дуги период вереништва, до кога je дошло стога што ja нисам имао ни пape иако сам био запослен у очевој гвожђари, a она, иако je учила за болничарку, што je била и њена мати, имала једино кошуљу. Две године вереништва, боље рећи две године препирки и свађа. Велико питање наше био je стан: могли смо, истина je, отићи да станујемо у мојој кући, с мојима, који ништа

pročitaj više>>

Karlos FUENTES

KRALJICA OD PORCELANA     Došao sam jer me je ta čudna ceduljica podsetila da ona postoji. Ceduljicu sam pronašao u zaboravljenoj knjizi na čijim stranicama je bio prikazan spektar dečjih žvrljotina. Posle dužeg vremena sređivao sam svoje knjige. Doživljavao sam iznenađenje za iznenađenjem jer one koje su stajale na najvišim policama dugo nisu čitane. Toliko dugo da su se po njihovim ivicama skupili grumeni i na moje ispružene dlanove pala je mešavina zlatnog praha i sedefnih trunčica što podsećaju

pročitaj više>>

Milan NENADIĆ: Pismo kćeri

 

Razmišljam o noći punoga meseca

Kad će bogočovek strasno da zajeca

I klekne, skrušeno, pred tvojom nagotom,

Drhteći nespretno, kunući se potom

Jedinim životom, majkom, nebesima,

Ko da u rečima ključe sveta ima

Ili, lepše reći, ključe tvoga tela

O koje se lomi krhka muška strela,

pročitaj više>>

Ранко Павловић: НЕБЕСНИЦИ

  Погледом је размицао стрме литице кањона, да ријека између њих лакше протиче.  – Брзацима плове душе наших предака. Његове ријечи стропоштавале су се у дубину, запињући за оштре избочине камене голети и умножавајући се. Само који тренутак раније зауставили су аутомобил на уском проширњу кривудавог друма кроз усјек у стијењу и стрмом стазицом, оивиченом закржљалим растињем, спустили се до малог платоа, не дужег од пет и ширег од три корака, сличног позорници с које се говорник обраћа невидљивом мноштву.

pročitaj više>>

Robert HAS – PRIČA O TIJELU

         Mladi kompozitor, koji je to ljeto radio u umjetničkoj koloniji, promatrao ju je cijele sedmice. Bila je Japanka, slikarka, imala gotovo šezdeset godina, i on je mislio da je zaljubljen u nju. Dopale su mu se njene slike, a one su bile iste kao način na koji je pokretala tijelo, služila se rukama, gledala ga pravo u oči dok je veselo i brižno odgovarala na njegova pitanja.          Jedne noći, u povratku s koncerta, došli su

pročitaj više>>