NAJLEPŠE STRANICE

Robert HAS – PRIČA O TIJELU

PRIČA O TIJELU Mladi kompozitor, koji je to ljeto radio u umjetničkoj koloniji, promatrao ju je cijele sedmice. Bila je Japanka, slikarka, imala gotovo šezdeset godina, i on je mislio da je zaljubljen u nju. Dopale su mu se njene slike, a one su bile iste kao način na koji je pokretala tijelo, služila se rukama, gledala ga pravo u oči dok je veselo i brižno odgovarala na njegova pitanja. Jedne noći, u povratku s koncerta, došli su do njenih

pročitaj više>>

Živko ČINGO – MESEC U KOME SMOKVE ZRU

MESEC U KOME SMOKVE ZRU Stara Grulica jahala je na magarcu rano izjutra prema gradinama, osmehujući se zbog nečega celim putom. Bio je avgust, najlepši mesec u godini. To je vreme kada u paskveliji zru smokve. Zaista, nema lepšeg meseca od avgusta, mislila je stara. Ali ona je imala i svoj razlog da tako misli.           – Grule – reče stara Grulica – kakav lep dan, čoveče!           – To je avgust,

pročitaj više>>

Вера КОЛАКОВИЋ – ЧОВЕК С МАЗГОМ

ЧОВЕК С МАЗГОМ Прекривен прашином, у похабаном сукненом оделу и опанцима, ушао je једног спарног августовског дана у наше двориште и затражио парче хлеба, од оца који je седео на трему. Отац се подигао и оштрим сечивом ножа одсекао парче хлеба и пружио му га. Било je у том очевом покрету давања неког поштовања. Поред капије, испред куће рзала je мазга завезана за колац. Упитао je оца, који je опет ceo на трем, да ли сме да je напоји водом

pročitaj više>>

Бернард МАЛАМУД, Модел

МОДЕЛ Рано једног јутра, Ефраим Елиху je телефонирао Ликовној Академији и упитао жену која je одговорила нa који начин може да нађе искусан женски модел, спреман да позира наг. Саговорници je објаснио да би жена требало да има око тридесет гoдина.          „Могу ли се ослонити на вашу помоћ?”          „Ваше ми име не, звучи познато”, рекла je жена са друге стране жице. „Да ли сте икада раније звали Академију? Наши студенти понекад раде као модели, али само за сликаре

pročitaj više>>

Бранимир ШЋЕПАНОВИЋ – КРИК

КРИК   Ћутао сам неколико тренутака очекујући да ме нешто упита или било каквим гестом покаже бар извесну радозналост. Али, он ме чак и не погледа. Изгледало je да ослушкује ветар који je завијао притајено као и оне давне ноћи када je Антон изгорео. Онда му се усне, неочекивано, извише у неки залеђени осмех који нисам умео да одгонетнем. − Зар си дошао само због тога? − Морао сам: једино ти можеш да схватиш оно што ми се десило. −

pročitaj više>>

Михајло ПАНТИЋ – ПОСЛЕПОДНЕ

ПОСЛЕПОДНЕ   Стижем наливен, палим ТВ. Она седи у мојој  фотељи, у мојој пижами, у мојим папучама, и гледа у празан, светлуцав  екран. Стојим насред собе, завесе су намакнуте,  полумрак је, иако je напољу тек рано  послеподне. По угловима je паучина, све je у нереду, крај кревета, на поду,  леже  њене гаћице, тамо где смо их јутрос оставили. Зидови су прљави, у кухињи смеће се пресипа из канте, загушена судопера  препуна  je  неопраног посуђа. Уморан  сам и тешко дишем, чекам

pročitaj više>>