Duško TRIFUNOVIĆ

FANI

 

I odjednom iza zavijutka

Fani je naišla pored ešalona

Od stida se gola živica okolo

Smokvinim listom pokrila

Kad su se Fani i ešalon sreli

 

A svaki se zamah vetra video

Sve podrhtava

I brdo podrhtava i ešalon

Jer korak jači poče

 

I svaki htede oteti požudu za sebe

od

druga

po

odstojanju

od druga po rastojanju

Svaki zaželi da je čelni i da je levokrilni

 

Ili da se okuka u krug ponavlja

 

A Fani se ni ne nasmeši

Al nije ni pljunula

Samo se stidom pokrila

U sebi vetar korila

I brzo koračala

A dugo prolazila

Čak tamo na stotom kilometru

Kada je buđena treća smena straže

Vetar je podrhtavao snovima našim

 

Fani je još prolazila

A mi svi bili čelni i svi levokrilni

 

U SVETU VERNIKA I VEROLOMNIKA

 

Ili se tu neko nevažan rodio

il je neko

Važan umro.

Kuće niz uzbrdicu malo.

Ko plačne oči prozori kosi

tužno tišinom toče odahnuće

i od tog kao da ovaj blatni pakao jenjava.

 

Je li to uz rođene još jednoga našeg?

Ne znam to,

niti znam ćud ovdašnjih pasa.

 

(Kod mene znam ih – svi su lajadžije

sa psećom snagom za pobeglim,

ma kim)

 

A tu je tišina

ko da nema pasa,

kao da se ovog časa

seje nevidljivo seme

iz kojeg će nići šuma

čarobnih štapića;

ili možda kvrgave kruške

parastos čine

crknutim psima

ili suhim jablanima

ili onom promrzlom golubu

koji je juče dugo umirao

klonuo na cesti.

(I neko pređe: Neka crkne, reče,

mršavo ptice nije za jesti).

 

Vidim:

vernici i verolomnici

sviraju na istoj fruli

podlog pastira

koji je ovnu branitelju odbio rog

da ga učini krotkim.

 

Krilaju spevovi suncu iz senke suncobrana.

Jedna se tačka vrti oko sebe –

htela bi da se metamorfozira.

 

Nebo bi palo srušeno tišinom

da se jablani ne ukočiše.

 

Ni šuma nema.

Pre da se neko nevažan rodio…

 

Tiho je kao da će popci propevati

u svetlu vernika i verolomnika.

 

ZNAM ZAŠTO

 

Hoću da budem čovekolik i kad mi izvrate kožu

znam zašto

možda baš znam i šta sam

ali ćutim.

 

Širok sam nekako

i dozvoljavam da se rašire ruke

ali ne dirajte mesečaru u mesečeve moći.

 

Ja rado uvijam zavoj oko jedine nade

i ne mogu da živim naopačke

i da se klanjam mraku

u kom paranoike progone fantomi

jer nisam tamoneki.

 

Sve ću o vama odjednom zaboraviti

i pobeći u zoru kad pospu stražari

znam i to zašto

 

I znam zašto želim da budem daleko.

 

VELIKI KRAJ

 

Ne pozivam te

ali za sobom nisam zatvorio vrata.

 

Umro sam

doputovao na veliki kraj

i dobro mi je najzad.

 

Da vidiš prostranstva!

Samo –

odavde se nikuda ne može.

I ne želi.

 

PREDNOST NA VEČNOST

 

Dugo se samo jačemu klicalo

i velikomu

a kada prođe njihovo vreme

klicalo se dalje

kao da to nisu pogrebi idola.

 

Klicalo se dalje

jer spremali smo se da umremo mali

pa sve velike preuveličali.

 

Sruši mršava beznađa i hodaj rubovima

jer lažu sredinaši

i lažan im je znak:

kužni zrak

od mirisa.

 

Tek nebu večita prednost

jer ima prednost na večnost.

 

***

 

Čudan sam danas

pobolevam nešto

a zdravljem se kunem da mi ništa nije.

 

I opet bežim

iz izbe svoje prognan hajkom nekom

i tražim nekog suncolikog u tami.

 

A ljudi kada bi hteli mogli bi biti pravi.


NOVI APIS

 

O koliko nas je začuđenih ovde!

 

A meni se čini da sam već jedanput

doživeo ovo

1 trebalo bi osetim već nešto mudrije odigrati

i u veselosti naglo probosti gromovnika

pa da prestanu okrugline rasti

ko sablasti.

 

O mnogo nas je začuđenih ovde

koji nad grobom bivšega boga

zlatno prstenje prilažemo

za novoga.

1958.