Robert WALSER – KLAVIR

           Ne znam kako se zove momčić koji ima sreću da uživa u nastavi lepe i prepune otmenosti, učiteljice klavira. Upravo mu pokazuje najlepšim rukama na svetu svoju spretnost po dirkama. Ruke dame lete po dirkama kao beli labudovi po tamnoj vodi. One veoma rečito govore ono što nakon toga izgovaraju usne. Momčića obuhvata rastresenost, na koju učiteljica, čini se, ne želi da obraća pažnju.

             “Odsvirajte ovo”; ali on to svira neopisivo loše.

        “Odsvirajte još jednom”; ali sada svira još mnogo gore. Mora još jednom da se odsvira; ali on opet svira loše.

            “Vi ste tromi”.

            Onaj kome je to rečeno, plače. Ona koja je to rekla se smeje. On spušta glavu na klavir, on koji je morao da otrpi te reči. Ona dodiruje njegovu smeđu, meku kosu, ona koja je morala to da mu kaže. Sada se momčić, podstreknut milovanjem budi iz stidijivosti, ljubi nežnu ruku, koja je veoma otmena i bela. Dama grli vrat momčića svojim prelepim rukama, koje su veoma meke i koje grle kao prava klešta. Dama dopušta da je ljubi i usne dobrog momčića podležu poljupcu drage dame. Kolena poljubijenog nemaju preča posla do da se poput pokošene trave spuste na pod, a ruke klečećeg nemaju ničeg jednostavnijeg do da zagrle kolena dame. Kolena dame takođe drhte i spuštaju se oboje, milostiva, lepa dama i jednostavan jadni momčić. Sada tvore samo jedan zagrljaj, jedan poljubac, jednu suzu – i više od toga: neočekivano užasno iznenađenje za onoga, ko u tom trenutu otvara vrata sobe, što čini da slast dvoje zaboravljenih u ljubavi, kao i priče, dovede kraju.