OBLACI PUNI KIŠE


U predvečerje, nakon što smo ušli u tu varošicu, tamni oblaci puni kiše potpuno su ispunili nebo. Zaobljeni vrhovi brda, žuti kao od bakra, meko su ih dodirivali svojim trbusima. Pucnji su utihnuli. Kao da nije bio rat.

Kada je vojnik ušao, zatekao ga je leđima okrenutog vratima, malo raskoračenog i zagledanog kroz prozor.

Pukovniče, jedna žena uporno želi kod vas.

Okrenuo se polako. Vojnik je stajao mirno, s kapom u ruci.

Žena!? Kakva žena? Otkuda ona ovde?

Ne znamo, pukovniče. Odjednom se stvorila.

A straža? Niko je nije ranije primetio?

Niko.

Pukovnik tiho opsova kroz zube, vojnik gotovo da nije čuo. Rukom potom prođe kroz bujnu kosu, popravi uniformu i naredi vojniku da pozove komandira.

Komandir uđe, lupi potpeticama i zauze vojnički stav:

Izvolite, gospodine pukovniče!

Šta je to, Vukoviću? O kakvoj je ženi reč?

Niko ne zna. Pokušali smo da je saslušamo, ali ništa. Samo plače – reče komandir. – Deluje veoma uplašeno.

I, šta hoće? Šta kaže? – nastavi pukovnik. – I otkud se pojavila?

Niko ne zna, pukovniče. Odjednom je bila tu. Možda se zadržala i pritajila u nekoj od kuća koje smo osvojili. Stalno traži da je primi komandant.

Pukovnik napravi nekoliko koraka po sobi, oborena pogleda kao da razmišlja, i dalje s rukama na leđima, baci pogled prema prozoru i primeti da se noć polako približava, jer su se preko reke udaljena brda jedva nazirala. Vatra u peći je pucketala i unutra je bilo ugodno. Naredi da se prozori zamrače i upale fenjeri. Kada naredba bi izvršena, obrati se komandiru:

Pa, uvedite je! Pojačajte straže i pošaljite nove patrole.

Ona uđe, a komandir i vojnik izađoše zatvarajući vrata.

Pukovnik je dočeka stojeći iza stola. Delovala je zaista zbunjeno i uplašeno. Imala je vitak stas, tanku haljinu priljubljenu uz telo koja joj je ocrtavala lepo vajane linije, i tanku crnu jaknu, pretanku za hladno jesenje veče. Lice joj je bilo bledo i lepo, izmučeno od plača i suza. Oči beskrajno duboke i tužne, s bolećivim pogledom, sjajem i lepotom koju je on poznavao. Drhturila je, da li od hladnoće, uzbuđenosti ili straha, nije znao. Pogledala ga je i oborila pogled.

Prepoznao ju je odmah. Ona njega nije. Sada je on na trenutak bio zbunjen, ali joj ipak brzo ponudi da sedne.

Ona koraknu, spusti se u fotelju i zadrža oboren pogled. Kao da nije znala šta bi s rukama. Ćutala je.

Pukovnik i sam sede, mičući knjigu sa stola koju je zatekao u kući i pre njenog dolaska čitao. Neko čudno osećanje i uzbuđenje ispuni mu celo telo. Odjednom mu kroz glavu prolete sav njegov život, naročito vreme koje je kao srednjoškolac i mladić proveo u ovoj varošici. Prošlo je više od četrdeset godina od kada je otišao, a samo retko, pokatkad, onako usput, svakih nekoliko godina, na putu za svoje selo, navraćao je na sat-dva da popije kafu i uzbudi uspomene, nadajući se da bi barem nekoga od poznanika mogao sresti. Svakako najpre nju. Znao je, ipak, da je on i tada u toj varošici bio potpuni stranac, nikoga tu od familije nije imao. Osim drugova iz gimnazije, stanara đačkog doma, i nekoliko građana nikoga više nije poznavao. Tada bi prošetao glavnom ulicom koja se pela odozdo od “Rampe”, kako su to mesto zvali, mada starog “ćire” odavno više nije bilo, pa sve gore do Biblioteke i Doma. Nikada je nije sreo, a stalno je to sanjao – da je sretne onakvu kakvu je ostavio, mada je znao da je to nemoguće. Ona je sigurno odavno bila udata, verovatno je imala decu, možda i unučiće. Kada bi prošao pored njene kuće, srce bi mu zaigralo kao u dečarca.

Trgao se i ona je podigla glavu.

Izvolite, tražili ste da vas primim – rekao je sa smeškom.

Video  je njeno od plača izmučeno lice, bledo i još lepo, crnu kosu do ramena, drhtave ruke, molećiv pogled.

Moj muž… – prolomila je i briznula u plač.

Vaš muž… Smirite se – reče pukovnik. – Šta je s vašim mužem?

Ona  se sada još više tresla od plača i on, ne razmišljajući, ustade, uhvati je za ramena i ponovi:

Smirite se, smirite se… Recite šta je bilo s vašim mužem.

Ne znam. Ja ništa ne znam. Čula sam da je u vašem zarobljeništvu – reče. – Zato sam ostala, došla da molim…

Samo se smirite, molim vas – reče pukovnik držeći ruku na njenom ramenu. – Donećemo vam čaja.

On je imao osetljivo srce. Ovaj rat nije za njega, nije njegov. Pa, ipak, došao je da pomogne, znajući šta to sve nosi. Preteško za njegovu dušu. Da nije ovde, sada bi pisao pesme, priče za decu, ispijao kafe s prijateljima i raspravljao o književnim temama, pokušavajući da nađe izdavača za neku novu knigu, znajući da i ako ga nađe i knjiga izađe, da od toga neće imati nikakve materijalne koristi. Ali, ta magija pisanja i čitanja potpuno ga je osvajala i nije imao kud.

Pozva vojnika koji se brzo vrati sa šalicom čaja.

Otkuda vi ovde? – upita je kada vojnik izađe. – Svi civili su otišli pre nego što smo osvojili varoš.

Sakrila sam se i čekala. Nisam ništa kriva. Ni on.

To baš i nije bilo pametno. To da ostanete.

Nije, znam – reče nemoćno otpijajući gutljaj čaja. – Ali, morala sam ostati, pa šta bude. Možda je živ.

Proverićemo. Učiniću sve što mogu.

Nije mu bilo jasno kako ga ne prepoznaje. Zar se toliko promenio? On je bio uredan, još uvek vitak, visok, u besprekorno čistoj uniformi, izbrijana lica, ni glas mu se nije bio promenio, kako je mislio. Sretali su se često na ulici pre mnogo godina.

Kako se zove vaš muž? – upita pukovnik.

Jozić. Marko Jozić.

Jozić!? – iznenadi se. -Jozić? Marko Jozić!

Da – pogleda ga pomalo iznenađeno i uplašeno, kao da se poboja najgoreg.

Poznavao ga je. Setio se. Kako i ne bi! Pa on mu je prvi put i pokazao sestru ove skrušene žene koja je pognuta sedela pred njim. Odjednom mu se izbistrio njegov lik, cela ta davnjašnja slika. Bio mu je tada drag taj momak. Prisetio se slike njih dvoje zaljubljenih i šale da će njih dvojica biti pašanci. Ona je bila mnogo mlađa od sestre s kojom se on ljubakao pored reke. Tada mu je govorila kako se ljuti na sestru što se tako mlada zabavlja, a još je dete. A, eto, nakon mnogo godina, ista ta mlađa sestra sedi sada pred njim uplakana i očajna moleći da joj pomogne. Lagano ju je potapšao po ramenu, ni sam ne znajući u tom momentu šta bi drugo, a najradije bi je zagrlio i pitao za Anu.

Pozvao je kapetana Veljovića i zatražio da mu donesu spisak zarobljenika. Na spisku je bilo i ime njenog muža. Nije rekao ništa, samo se povukao iza stola, seo, podbočio rukama glavu i dugo razmišljao, dok ga je ona netremice gledala.

Ostaćete u kući u kojoj ste se zadržali i doći sutra – rekao je pogledavši je s blagim osmehom.

Ustala  je puna strepnje, ne uspevajući da pita bilo šta.

Ako ste gladni daće vam da jedete. Ništa se ne bojte. Stražar će da vas pazi.

Nije znao šta da uradi, niti koja su sva njegova ovlaštenja u ovakvim slučajevima i ovom suludom vremenu. Nastupio je trenutak unutrašnjih lomova i razmišljanja. Nikakvu odluku nije mogao sam da donese. Ipak mu je bilo drago da je taj čovjek tu.

Ujutro , već veoma rano, ona je bila pred kućom u kojoj se smestila komanda, čekajući da je pozove. Verovatno celu noć nije spavala. Video ju je kroz prozor svu skrušenu, bleđu, činilo mu se, nego juče. Njen očaj delio je i on. U ovom građanskom ratu sve se izmešalo. Ni sam nije znao šta sme, a šta ne. Ipak je bio odlučio.

Vaš muž je tu – reče pukovnik kada ona uđe i sede . – Živ je i zdrav.

Ona skoči sva usplahirena. Zablistao je sjaj u njenim lepim i tužnim očima. One su ga neodoljivo podsećale na nju, njenu sestru. Nije znala šta bi, da pritrči i baci mu se u zagrljaj, da se smeje, plače… šta li.

Uvedite gospodina! – naredi pukovnik.

Kada  je ušao, pritrčala je i obesila mu se oko vrata. Plakala je. I on. Pukovnik mahnu rukom da ostali napuste sobu. Onda je i sam, suzdržavajući suze, brzo zakoračio prema prozoru, ostavljajući ih, pogledao van preko zelenkaste reke koju je mnogo voleo i video sunce koje je bilo odskočilo iznad brda, visoko.

Mi se poznajemo – rekao je potom njen muž.

Izgleda – odgovori pukovnik.

Tek tada ona mu se dublje zagleda u lice.

Napokon joj se probudilo sećanje. Od iznenadne sreće nije znala šta bi i najradije bi se i njemu obesila oko vrata.