Čedomir BRAŠANAC – ŠVEDSKI TURISTI

        Sredinom avgusta u predvečerje, švedski turisti se zaustaviše da kraj auto-puta pojedu lubenicu. Starci, prodavci, žena i muškarac ponudiše im svoje od dasaka sklepane stolice i mesto za istim takvim stolom. Vreže bostana dopirale su do samog jarka kraj puta, još veoma zelene u senci topola.

         – Ne, oni više vole da sednu u travu – reče mladić.

         Bilo ih je ukupno petoro, dve devojke, jedna žena i muškarac sa slamnatim šeširom i osmehom koji mu je stalno titrao, kao da podrhtava, nalik na grč. Mladić je bio gologlav, kratke kose, u šarenoj košulji i belim pantalonama. Ali je govorio našim jezikom što pobuni starca, prodavca lubenica, pa upita:

         – Ti nisi Šveđanin?

         – Nisam. A kako znate da su oni Šveđani?

         – Vidim znak na kolima. Čujem jezik. A ti, otkud ti s njima?

         – Ja radim tamo gore. I tako. Prijatelji smo. Bili smo zajedno na moru. Oni su jedna porodica.

         – Vidim – reče starac.

         – Gospodin Gunar pita da li su dobre lubenice.

         – Ove godine su jako dobre. Bilo je povoljno vreme.

         – Jeste li vi gajili i negovali taj bostan.

         – Ne, stara je to radila. To je njen posao. Ja samo prodajem sa njom. Ona je to jos zimus spremala rasadu i držala seme dva dana u vodi da pre proklija. Pre sađenja, razume se.

         – Šesti pita, to je ona starija, Kjerstin, da li su hladne. Ona voli hladne.

         – Ne, ne baš savim. Ali imamo u kolibi nekoliko hladnih. To su one koje oberem u samo svitanje. Kad se zacrveni tamo gore iznad Fruške. Idi, stara, donesi jednu iz kolibe. Za naše goste. A kako se ti zoves?

         – Moje ime je Petar – reče mladić. A odmah zatim: – Karin pita da li i zimi ima lubenica.

         Stari se nasmeja i reče:

         – Ima, razume se da ima. Uvek ima lubenica. Ali mi ih prodajemo ovde pet – šest nedelja. Onda su najlepše. One za zimu se posebno spremaju. To je čitava nauka. A to ova mala, pegava zapitkuje. Neka je. Deca su radoznala.

         – Ne smem joj to prevesti – reče Petar. – Ona ne priznaje da je dete.

         – Svi ste vi nama deca – reče starac.

         Putem su jurila kola. Mnogo automobila. Još se jedan zaustavi, ali ih starac odbi govoreći da su lubenice tople.

         – Kažu da su sasvim dobre lubenice – reče Petar. – Baš ova što je jedu. I meni se sviđa.

          Baba je samo ćutala, ruku prekrštenih na stomaku. Razgovor vode ljudi. Gospodin Gunar je skinuo šešir i njegova ćelica je bila crvena na večernjem suncu. A možda je to bilo i od mora. Pošto pobacase u travu svoje velike papirne salvete, ostadoše sedeći. Nebo je bilo plavo, bez oblaka, planine koje su zatvarale vidik na severu i severoistoku bile su takođe mekoplave, pupaste kao dojke žene kad leži.

         – Gospodin Gunar – reče Petar – baš sad priča o tome kako je Fruška gora jedna od najstarijih planina na zemlji. Zato je tako zaravljenih vrhova. Kao planine u Engleskoj.

         – Zar su Šveđani bili i u Engleskoj? – reče starac misleći na Gunara i njegovu porodicu.

         – Bili su – reče Petar. – Ali on to zna i bez toga. On je profesor geografije. On voli sve što je znamenito, od vrednosti. A evo Karin pita da li bi smela da pogleda kolibu. To jest, kako izgleda iznutra.

         – Koliba, kao koliba – reče starac. – Ali ako baš želi… kad je izrazila želju. Neka je, neka pogleda.

         Karin odskakuta. Ali je njen boravak u kolibi potrajao nešto duže. Bila je zbunjena i neodlučna kad je ponovo stala na vrata pletare napravljene od pruća i sena. Nešto je htela da kaže, da mahne rukom, zatim se ipak predomisli i laganim korakom kao da bira gde će stati – vrati u društvo. Bila je crvena, uzbuđena. Gledala je u oca, pa u starca i staricu. Najzad progovori, ali kao krivac – gledajući u zemlju, čupkajući nekoliko vlati trave oko mesta gde je sedela. Profesor je već na prve njene reči skoro kao dečak ustao. Gladio je svoju ćelu, provjeravao da li su dugmad na kaputu sva na broju i pristojno zakopčana. Zatim se obrati lično starcu – ne mareći za razlike u jeziku. Petar je prevodio:

         – Dragi gospodine zemljoradniče.  Moja mlađa ćerka je baš sada otkrila u vašoj kolibi jednu stvar tako neverovatnu da bih vas veoma molio za dozvolu da sam to pogledam. Karin je htela, mislila je da je sama iznese i pokaže mi, ali je odlučila da mi kaže i ja mislim da je pravo da tražim dozvolu od vas..

         – Šta hoće? – upta starica.

         To je bila prva reč koju je progovorila. U pravi čas. Jer svi su bili pomalo zbunjeni, u nedoumici i u strahu. U kolbi, mislila je, nema ništa osobito. Još nekoliko lubenica, dve male dunje, pokrovac – tkanina za pokrivanje rasprostrta preko sena. Krčag za vodu, nož, tiganj i jaja, stara seljačka torba, šolja za vodu. Gomilica sasušene hajdučke trave za čaj. Pogledala je u muža koji samo odmahnu rukom, ali blago domaćinski, kao poziv:

         – Hajde, kad baš moli. Nemamo šta da krijemo.

         Posmatrao je švedske turiste sa ljubaznošću starog seljaka koji je uvek siguran u svom znanju i u svojim ocenama. Mislio je: “Sigurno je videla nešto što nema u Švedskoj. Čoveka uvek iznenade sasvim nepoznate stvari.” Ali zaista, u mislima, on nije nalazio ništa čudno i posebno u kolibi. Njihovoj lugarskoj kolibi koju ponovo prave svakog leta i pale svake jeseni, pošto pokupe ono nekoliko sitnica kao slanik, ćebe, tronožac i, naravno, prastari večni krčag za vodu – prededovski zemljani koršov, odvaljene pipe na drški, tako da moraju vodu da sipaju u šolju kad žele da piju.

            Gospodin Gunar, za razliku od ćerke, zadržao se u kolibi samo tren. I već je izlazio sa šoljom u rukama. Držao ju je obema rukama kao da je tako velika ili tako teška da je može ispustiti. Njegovog večnog osmeha bilo je nestalo: činilo se da je negde, privremeno, potisnut, taj blagi osmeh koji mu je, zbog dugotrajnosti ostavio bore oko uglova usana i očiju. On reče:

         – Molim vas zaista za izvinjenje, ali ja bih želio da kupim ovu stvar od vas. Skupljam porculan, a ovo je, to sigurno znate “Stari Beč”.  Godinama sam tragao za ovom jednom šoljom. Ne znam da li imate još ovakvih, ali je velika moja sreća što sam ovu našao. Svakako da će cena biti ona koju vi odredite.

         – Šta govori ovaj čovek? – reče starac.

         – Hoće da mu prodate taj porculan.

         Starci su naglo ućutali. Oboje. Gunar je i dalje govorio verovatno nešto u vezi sa tom tako neverovatnom posudicom. Petar nije smatrao za potrebno da to prevodi. Samo reče:

         – Oni će platiti koliko tražite.

         – Mladiću, šta može jedan stari čovek da odgovori švedskom turisti kad ga tako iznenada pita. Teško pitanje. I kako da mu objasnim. Šta da mu kažem da ga ne uvredim. Stvar nije za prodaju. Čuvamo je dvadeset tri godine.

         – To je časa iz koje je pilo samo Cveće – umeša se starica.

         – Iz nje su zalevali cveće – prevede Petar. Petar je ipak bio veoma mlad i neiskusan.

         – Eh – odmahnu starac rukom. – To je jednom davno bila čaša našeg sina.

         – Izvinite – reče Petar. Shvatio je.

         Svi su ćutali.

         Novi putnici se zaustaviše kraj bostana. A Šveđani su i dalje stajali. Najzad im Petar objasni:

         – Taj komad, šolju, neće nikada prodati. To je posuda iz koje je pio njihov sin. Zvao se Cveće. Tako je bilo njegovo ime. Izvinite što vas nisam odmah ispravno obavestio.

         Karin reče:

         – Tata, dragi tata, oni su tako stari.

         Gospodin Gunar je i dalje ćutao. Na polasku ipak reče starcu:

           – Molim vas da mi oprostite.