Živko ČINGO – MESEC U KOME SMOKVE ZRU

Stara Grulica jahala je na magarcu rano izjutra prema gradinama, osmehujući se zbog nečega celim putom. Bio je avgust, najlepši mesec u godini. To je vreme kada u paskveliji zru smokve. Zaista, nema lepšeg meseca od avgusta, mislila je stara. Ali ona je imala i svoj razlog da tako misli.

          – Grule – reče stara Grulica – kakav lep dan, čoveče!

          – To je avgust, devojčice – reče stari Grul namigujući svojim krupnim svetlim okom.

         – To je avgust – ponovi stara Grulica i isto tako namignu.

         – Vreme kada zru smokve – dopuni Grul. Zatim uze magarca za oglav i pođe suvom brazdom prema gradinama.

         Išli su lagano brazdom koja je vodila do njihove gradine, čudeći se što su vojnici uperili puške prema njihovim malim smokvama. U jednom trenutku Grulica se čak uplaši da ne pucaju. Ona im ljutito doviknu:

            – Ej, da niste pijani…

            Kada su stigli do ograde, narednik ih zaustavi. Vojnici im zatvoriše put.

            – Naredniče, šta vam je jutros? – upita stari Grul.

            Narednik nije odgovarao, a oni drugi nisu spuštali puške kao da su zaista želeli da ubiju male svetle oči smokava.

            – Budale su ovi psi – reče stara Grulica.

            – Zaista, šta se dogodilo, vojnici? – reče stari Grul zbunjeno.

            Vojnici se nisu pomakli kao da su bili skamenjeni.

            – Majčina vam – opsova stara Grulica. – Majčina vam ćutljiva.

            Ona pomoli glavu ispod miške svoga muža i veselim glasom reče:

            – Avgust je najlepši mesec u godini, naredniče. … To je vreme kada zru smokve… Voliš li smokve, momče?

            Narednik ljutito lupi nogom kao da je želeo da zgazi zmiju ispod sebe.

            – Pitam – reče mirno Grulica, praveći se da nije najbolje shvatila – pitam da li volite smokve…

            – Prestani – reče narednik – veštice jedna!

            Ona ga je vragolasto gledala ispod oka i podsmehivala mu se. Ah, kako je znala da se pretvara stara Grulica. Ona se tako slatko osmehnu i upita:

            – Zar zaista ne voliš smokvu?

            – Ne! – reče vojnik psujući staru Grulicu.

            – Čudno – reče Grulica kikoćući se. Jedva je mogla da kaže: – Čuješ, Grule… muškarac pa ne voli smokvu…

            To vojnici sigurno nisu očekivali. Zaškljocali su zubima i puškama. Najzad, narednk je procedio prigušenim glasom:

            – Ovo je poslednji put, veštice.

            – Ona se samo šalila – reče stari Grul. – Zar se nisi šalila?

            – Sigurno, Grule – reče stara. – Ja se šalim sa svim muškarcima koji ne vole smokve. To je veoma čudno, pustinja…

         Pre nego što je završila, vojnici je skidoše sa magarca i povedoše u karaulu, preko puta njihove gradine.

            Stari Grul zbunjeno potrča za vojnicima da bi otkrio u čemu je nesporazum.

            Komandir karaule je šetkao po kancelariji razmahujući rukama levo-desno, kao da je tražio nešto izgubljeno u zagušljivom, teškom vazduhu u sobi. Kada su Grulovi ušli, zauze tvrdoglavu pozu i neobično piskvaim glasom naredi:

            – Ovamo! – pokazivao je na suprotni ugao od sobe.

            Grulovi su imali običaj da rade protiv naredbi. I sada ih je obuzelo to osećanje, i ono je u svakoj njihovoj staračkoj žili  raslo snažnije nego bilo kada. Nisu se ni pomakli. Držali su se za ruke stojeći pored vrata. Vojnici su ih uzalud gurali.

            – Što su budale! – reče stara Grulica svome Grulu.

            Psujući, komandir zakorači prema vratima. Grulovi su ga mirno očekivali razmišljajući šta su ustvari zgrešili.

            Svake godine, svakog avgusta u godini kada sazrevaju smokve Grulovi su dolazili u gradine da bi čuvali male zrele plodove. Čuvali su ih kao svoje oči iako od njih nisu imali nikakvu korist. Ljudi iz Paskvelije znali su za tugu starih, i nikada nisu imali hrabrosti da ih odvrate od ove igre koja će svakako trajati do njihove smrti. I sve dok ne dođu prve jesenje kiše i dok ne popadaju već istrulele  smokve, Grulovi neće napustiti gradinu. Bilo je to vreme kada su se mladići vraćali iz vojske. Grulovi su očekivali svoga sina, iako su znali da se više nikada neće vratiti. Ali sada je avgust, a svaki avgust je obmanjivao dvoje starih. Možda će se vratiti, šaputao im je avgust, obećavale su svetle oči smokava.

            Ponekada su se opijali, i tada su dugo pričali o avgustu, o najlepšem mesecu u godini. Grulica bi, teturajući se, pošla prema stražaru kod karaule, i dugo, dugo mu govorila o avgustu, o smokvama, a najviše o svom sinu. Stražari su uvek ćutali kao da su bili nemi. To je dražilo staru. Ljutito bi rekla:

            – Slušaj ti, momče… i ja imam sina vojnika… ali on nikada nije bio takav panj.

            – Da – potvrđivao je stari Grul sa gordošću. – Moj se sin nikada nije ljutio. Vas kao da nije majka rodila.

            – Ućutite – naređivao je stražar.

            – Polako, vojniče, polako – umirivala ga je stara Grulica. – Imam ja još da govorim. Ako hoćeš da znaš meni i sam car duguje jedan razgovor.

            – I sam car, boga mi – potvrđivao je stari Grul. – I on treba  to da zna. Zaista, moj sin je bio dobro momče. Krotak kao magarence.

         – Čujes li, vojniče – govorila je stara Grulica, a glas joj je podrhtavao.

         – To nam je bilo jedino dete – reče stari Grul.

         – A sada mu ni grob ne znamo – reče stara.

         – Umro je u tuđoj zemlji – reče stari Grul.

         – Čuješ li, vojniče – jedva čujno šaputaše stara. – Slobodno ću to reći i vašem caru. Jednog dana ćemo se napiti ja i moj Grul i čudo ćemo napraviti.

         – Gologlav će bezati kučkin sin – reče Grul. – Gologlav, sa caricom, nigde ga mesto neće zadržati.

         – Tako mi svetlosti – reče Grulica. – Jednoga dana napićemo se i čudo ćemo napraviti…

         Zatim su se zadovoljni vraćali u senku malih smokava. On tada ponovo beše tu u gradinama. Slušali su njegovo zviždukanje, njegovo đavolski lepo zviždukanje, noseći vodu niz brazde, od stabla do stabla.

         Komandirov glas ih štrecnu.

         – Imate li dece? – upita on.

         U kancelariji je bivalo sve nesnošljivije. Grulica dlanom obrisa vlažno čelo pogledajući u svog Grula. On joj se blago osmehnu obuhvatajući je pogledom kao da je želeo da je zagrli.

         – Imamo – rekoše u glas.

         – Koliko ih imate?

         – Zove se Spasko – reče Grulica tiho.

         – Gde živi? – procedi komandir.

         – Ovde, s nama – reče stari Grul.

         – U gradinama – reče stara.

         – Lažete – procedi komandir. – Gadovi!

         – To je istina – reče Grul mirno. – To… i… nismo gadovi.

         – Gadovi ste – reče komandir.

         – Ti si gad – reče stara Grulica. – Ti i tvoj car.

         – Sada niste pijani – procedi komandir. – Sada niste pijani, zar ne?

         – Ne! – reče Grulica. – Sada nismo pijani.

         Komandir zamahnu rukom prema prkosnom licu starice. Pre nego što ga je mogao dohvatiti, Grul ga zgrabi svojim rukama.

         – Ne tako – reče Grul. – Dok sam ja živ ne dozvoljavam prah da padne…

         Grul ne dovrši. Vojnici su ga već bili oborili na pod. Grulica se mirno spusti do njega i rukama uze njegovu glavu. Nije vrisnula, nije progovorila, samo su joj usne tiho šaputale Grulovo ime kao da je želela da ga razbudi da bi pošli u gradine.

         Komandir naredi vojnicima da ga iznesu dok se ljudi iz gradina nisu skupili.

         – Na zadnja vrata – naredi on.

         Vojnik otvori zadnja vrata. Kada pogleda napolje, vide da su na putu svi gradinari, kao da su iz zemlje iznikli. Dolazili su prema karauli. Nisu išli brzo. Tek kada stigoše savim blizu, stražar se seti vojničkih pravila, ali je već bilo kasno; osta nem na mestu. Ostali vojnici su izgledali kao deca poblesavila od gladi… u rukama čvrsto su držali puške da im ne padnu na zemlju. A ljudi su sve bliže i bliže dolazili…

            – Psi, nikad ih toliko nije bilo – reče jedan od vojnika sasvim tiho.

            Ljudi su dolazili i ćutali. Niko ih nije mogao zaustaviti. Oni su se razumeli i bez reči. Zastali su ispred vrata, i, tako sakupljeni, i ljudi, i žene, i  deca izgledalo je da izrastaju u jedno visoko drvo, najviše od sveg drveća u dolini.

         Oficir, stojeći pred vratima, prikovan pridošlicama i udaran užarenim vazduhom koji je izbijao iz njihovih raskopčanih grudi, gledao je prema svojim vojnicima, ali nije mogao da ih vidi. Oni – kao da su se stopili pod bosim nogama gradinara.

         – On je psovao cara – reče uplašeno komandir. – Pretio je da će ga ubiti.

         Ljudi i ne pogledaše u njega. Ćuteci su poneli telo staroga Grula, stisnuti jedan uz drugog. Zatim lagano zakoračiše prema Paskvelskom groblju.

         Bio je to avgust, najlepši mesec u godini, mesec u kojem u Paskveliji zru smokve.

Preveo s makedonskog Dragiša Ćirić