{"id":2317,"date":"2012-11-06T09:16:52","date_gmt":"2012-11-06T09:16:52","guid":{"rendered":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/?p=2317"},"modified":"2012-11-06T09:59:47","modified_gmt":"2012-11-06T09:59:47","slug":"cudak","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/?p=2317","title":{"rendered":"\u010cUDAK"},"content":{"rendered":"

Ni\u0161ta <\/span> nije onako kako nam se \u010dini, ili ne bar kako izgleda na prvi pogled. Verujemo u ono u \u0161to nam je potrebno da verujemo. Naj\u010de\u0161\u0107e ne poniremo u dubinu stvari i ne sagledavamo ih u \u0161irinu. Svi smo mi pomalo povr\u0161ni, ma koliko bili uvereni u to kako nismo. Spremni smo da verujemo u svoju nepogre\u0161ivost. O\u010dima se ne vidi sve najbolje. Ma koliko bili ube\u0111eni u svoju istinu, ona je uvek malo druk\u010dija. \u010cesto sam se posle nekog vremena mogao uveriti u to i shvatiti svoje zablude.\u00a0<\/p>\n

Kolski <\/span> put, prav i pun rupa koje je izdubila voda, bio je ome\u0111en njivama sa visokim kukuruzom \u010dije su zelene sablje lagano treperile i sparu\u0161enom travom prekrivenom smirenom pra\u0161inom. Ona se lenjo slagala u nove slojeve kao sitno mlivo nakon svakog prolaska vozila. Njen oblak dizao se iza nas i zasipao utihnulu ravnicu. Letnje sunce je nemilosrdno \u017earilo, auto je bio bez klime, prozore nismo mogli otvoriti, pa smo se unutra kuvali poskakuju\u0107i po kolskim rupama. Sre\u0107om, od asfalta do te njive i reke vo\u017enja nije trajala dugo. Odahnuli smo kad smo iza\u0161li na tepih svilenkaste trave i u hlad ispod \u0161iroke kro\u0161nje oraha koja je natkrivala i deo barake.<\/p>\n

Tu <\/span> baraku na najvi\u0161em delu terena, koji je bager nasipanjem zbog poplava jo\u0161 podigao, od drvenih gredica i dasaka sklepao je Igorov otac, moj tetak pre nekoliko godina, nakon \u0161to je oti\u0161ao u penziju i odlu\u010dio da se bavi uzgojem lubenica i dinja. Delimi\u010dno je na njoj svake godine popravljao o\u0161te\u0107enja ili uvodio neku novinu; promenio ne\u0161to na krovu, ugradio stari prozor da ulazi vi\u0161e svetlosti, ozidao ro\u0161tilj, probu\u0161io tlo i dopro do podzemne vode postavljaju\u0107i ru\u010dnu pumpu, donose\u0107i od ku\u0107e neki stari komad name\u0161taja, postavljaju\u0107i veliki drveni sto od hrastovih tavalona i dve klupe od raspiljenih balvana, seju\u0107i travu ispred njenog prednjeg dela…<\/p>\n

Njiva <\/span> se nalazila pored same reke, krivudave, bistre i zelenkaste, oivi\u010dene debelim vrbama, topolama i drugim stablima, sa jednim rukavcem u blizini koji se odvajao i stvarao baru. Tog leta Igor i ja, kao ka\u017enjenici, trebalo je da budemo \u010duvari tih zelenih vre\u017ea bostana i dinja koje su dopirale do same barake. Ni\u0161ta nije pomoglo \u0161to smo danima moljakali i ube\u0111ivali na\u0161e roditelje, bili su odlu\u010dni: ovog leta nema mora! Be\u0161e to najte\u017ea kazna koja nas je mogla zadesiti, jer smo ve\u0107 sanjarili o Budvi, dugoj pe\u0161\u010danoj pla\u017ei i devojkama koje smo ranijih godina upoznavali. Ali, zbog nepolo\u017eenih ispita, verovatno po dogovoru, odlu\u010dili su da nas kazne. Ni moja majka tu ni\u0161ta nije mogla. Grizla je usne i slegala ramenima: Otac je tako odlu\u010dio. A on je samo kroz brkove promrsio:<\/p>\n

\u2013 <\/span> Bi\u0107e ti ove godine dobra i reka, mangupe.<\/p>\n

I<\/span>, eto, obreli smo se na njivi pored reke koja se nabujala s prole\u0107a izlevala i plavila sve do asfaltnog puta, a onda povla\u010dila i krotko tekla prema istoku ostavljaju\u0107i naplavine. Plodna zemlja davala je od sebe izda\u0161no sve \u0161to je mogla; sve \u0161to bi se posejalo bujalo je i \u0111ikalo prema nebu ili se razlevalo i puzalo po povr\u0161ini. Otuda tetkova ideja da uzgaja bostan.<\/p>\n

Mrzovoljno <\/span> smo istovarili stvari koje smo dovezli, raspore\u0111uju\u0107i ih po drvenim policama, a onda se opru\u017eili po le\u017eajima i uklju\u010dili tranzistor. Nijedan nije imao volje da govori, samo smo \u0107utali gledaju\u0107i u mekoplavo nebo kroz prozor i zrake sunca koje su se probijale kroz kro\u0161nju oraha i padale na prag otvorenih vrata. Pevao je Arsen Dedi\u0107 moju omiljenu pesmu Devojka iz mog kraja<\/em> i ona mi je sada zvu\u010dala jo\u0161 zanosnije i lep\u0161e nego ina\u010de. O, more! O prelepa Budvo! Ovog leta te ne\u0107emo videti.<\/p>\n

Tetak <\/span> je dolazio \u010desto autom s prikolicom da pokupi dozrele lubenice i dinje i da ih vozi na pijacu. Pored toga \u0161to smo ih \u010duvali, na\u0161 zadatak bio je i da na vreme oberemo one koje su bile dozrele i da spremne \u010dekaju na utovar. Donosio nam je sve \u0161to nam je trebalo i ni\u0161ta nam nije nedostajalo. O tome su naro\u010dito brinule na\u0161e majke. Prvo bismo istovarili dva napunjena akumulatora i vra\u0107ali prazne, a onda i sve ono \u0161to su nam slale njih dve.<\/p>\n

Tako\u00a0<\/span>smo provodili sparne dane i jo\u0161 sparnije ve\u010deri, uglavnom se dosa\u0111uju\u0107i, slu\u0161aju\u0107i muziku, kupaju\u0107i se u reci ska\u010du\u0107i u bistri vir s nakrivljene vrbe, kad bi nam dosadila vru\u0107ina i zrnca pra\u0161ine u zraku i igraju\u0107i \u0161ah do besvesti. Kada je Igor u besu zbog izgubljenih partija razbio \u0161ahovsku tablu o stablo oraha, nacrtali smo polja na kartonu i nastavili da igramo. I dok je danju vladala gotovo potpuna ti\u0161ina, bez ikakvih zvukova osim ponekog glasanja ptice, no\u0107u nas je izlu\u0111ivao jednoli\u010dni glas \u0107uka u dubini polja i orkestrovani kreket \u017eaba iz rukavca. Kao da su se takmi\u010dile koja \u0107e glasnije. Ni\u0161ta ne\u017eniji nisu bili ni komarci, zbog kojih \u0161kiljavu sijalicu nismo ni koristili, pa no\u0107u nismo mogli \u010ditati. U predve\u010dernjim satima, kada se nebo zacrveni iznad niskih bregova u daljini, znali smo dugo sedeti ili le\u017eati u platnenim le\u017ealjkama, bez re\u010di. A onda posmatrati \u0161iroku kupolu neba, na\u010di\u010dkanu treperavim zvezdama koje u gradu nismo mogli videti u takvom obilju.<\/p>\n

Najintersantniji <\/span> izum mog tetka bio je podzemni hladnjak koji je smislio. Iskopao je duboku rupu, sve do podzemne vode, betonirao zidove, a dno ostavio slobodno. U hladnjak smo spu\u0161tali veliku plasti\u010dnu kantu sa pivom, sokovima, lubenicama i dinjama. Pokrivali smo je drvenim kapkom na \u0161arkama, kao \u0161to se pokrivaju cisterne za vodu u primorskim mestima, samo tamo te\u0161kim limenim poklopcima. Tako smo uvek imali dobro ohla\u0111eno pi\u0107e i bostan.<\/p>\n

Tu <\/span> u\u010dmalu dosadu u jedan sumrak, nakon kupanja i osve\u017eenja u reci, dok smo bili nadneseni i zadubljeni pogledom u \u0161ahovske figure, pomalo odsutni i zaokupljeni samo time, prekinuo je glas iznad nas.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Krivi potez!<\/p>\n

Brecnuli <\/span> smo se obojica jer nismo primetili niti smo mogli o\u010dekivati da nam se neko neopa\u017eeno i tako tiho pribli\u017ei, a u ovu pustopoljinu retko je ko zalazio. Niko osim tetka nikada nije navra\u0107ao, a rekom bi samo povremeno pro\u0161ao poneki \u010damac. Gotovo da smo nepotrebno i bili \u010duvari bostana, jer i nije bili onih koji su nameravali da ga kradu, niti ga je krao, tako da smo sve vi\u0161e uvi\u0111ali da je za obojicu ovo samo bila dobro smi\u0161ljena kazna. Podi\u017eu\u0107i pogled videli smo pred sobom spodobu zaraslu u veliku crnu bradu, sli\u010dnu Marksovoj. Izme\u0111u velikih kovrd\u017ea, bradurine, brkova i debelih obrva netremice su nas posmatrale tamne ledene o\u010di, ba\u0161 sasvim mirne, bez treptaja, kao da se poznajemo odavno. Na desnom obrazu, odozdo prema oku, nazirao se o\u017eiljak, malo crvenkast. Na sebi je imao izlizane farmerice, kariranu ko\u0161ulju predebelu za leto i neveliku platnenu torbu sme\u0161no povezanu \u010dvorovima za dva kraja nekim u\u017eetom, ukoso preko grudi i poja\u010danim krpom protiv \u017euljanja na ramenu. Na nogama mu behu sandale ispunjene pra\u0161inom.<\/p>\n

Trenutak <\/span> smo iznena\u0111eni \u0107utali i posmatrali ga, a onda je Igor s drsko\u0161\u0107u u glasu upitao:<\/p>\n

\u2013 <\/span> Ko ste vi i otkuda ste se odjednom stvorili?<\/p>\n

\u2013 <\/span> Ne brinite \u2013 odgovorio je bradonja ne spominjuju\u0107i svoje ime. \u2013 Samo sam prolazio obalom reke. Radim to povremeno u ovo vreme. Jednostavno se kre\u0107em i u\u017eivam u njenoj lepoti.<\/p>\n

Mogao <\/span> bi se i okupati, pomislih, ose\u0107aju\u0107i da bi mu to dobro do\u0161lo jer je izgledao kao prljavi klo\u0161ar, \u010dekinjast i znojav. Delovao je jadno, pomalo smu\u0161eno, kao neko kome ne biste dali ni dve ovce da \u010duva. U tom trenutku primetih kako u ruci dr\u017ei nekoliko strukova sirka, koje odbaci prime\u0107uju\u0107i moj pogled.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Pa, sedite, kad ste ve\u0107 tu \u2013 ponudi ga pomirljivo Igor. \u2013 Malo ste nas iznenadili. Ali ne smeta. Jeste li \u017eedni?<\/p>\n

Pristigli <\/span> ni\u0161ta ne odgovori, sede skidaju\u0107i svoju torbu, a Igor mu ve\u0107 tutnu u ruke pivsku bocu. On je zagrli obema krupnim \u0161akama kao da opipava njenu toplotu, otpi gutljaj i ponovo re\u010de:<\/p>\n

\u2013 <\/span> Krivi potez, ka\u017eem… \u2013 i onda stade s velikim \u017earom da obja\u0161njava za\u0161to tako misli i \u0161ta bi bilo bolje da je Igor odigrao.<\/p>\n

Igor <\/span> ga je zablenuto gledao, \u010das njega \u010das \u0161ahovske figure, mr\u0161te\u0107i se.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Otkuda dolazite? \u2013 znati\u017eeljno zapitah gledaju\u0107i u ovog neobi\u010dnog \u010doveka kome mora da je sva ta maljavost na licu mnogo smetala, prekrivena zrncima pra\u0161ine i sa kapljicama znoja na \u010delu koje su klizile u nju. I ruke su mu bile prekrivene bokorima crnih dlaka, sve do ramena. Bilo je neke neobja\u0161njive mirno\u0107e u njegovim pokretima, nekog bola i tuge na tom uko\u010denom licu s koga su prosejavale duboke tamne o\u010di kada bi nas pogledao.<\/p>\n

Ni\u0161ta. <\/span> Opet bez odgovora. Prido\u0161li nastavi o \u0161ahovskim problemima kao da je pre\u010duo pitanje, sve vi\u0161e se udubljuju\u0107i u tu pri\u010du, sa ne\u0161to vi\u0161e svetlosti u o\u010dima, kao da ga je to zanelo. Mi smo slu\u0161ali. Mrzovoljni Igor ne otrpi, nego podi\u017ee glas i drsko ponovi:<\/p>\n

\u2013 <\/span> Pitamo vas otkud ste stigli, \u010dove\u010de? Razumete li vi nas?<\/p>\n

\u2013 <\/span> Razumem, razumem \u2013 pomalo unjkavim glasom \u0107e prido\u0161li. \u2013 Ja radim tamo, gore… \u2013 pokaza rukom na brda \u2013 pa kada zavr\u0161im posao onda se spu\u0161tam na reku i idem uzvodno, a zatim se istim putem vra\u0107am. Odozgo je reka tako lepa i ne mo\u017ee joj se odoleti.<\/p>\n

\u010cinilo <\/span> se da ni\u0161ta vi\u0161e ne\u0107emo izvu\u0107i iz ovog \u010dudaka, pa nismo ni insistirali da saznamo njegovo ime, nego smo nastavili pri\u010du o \u0161ahu i drugim stvarima, dugo u no\u0107, \u0161krto saznavaju\u0107i jo\u0161 pone\u0161to o njemu. Radio je danju kao sluga kod nekih ljudi na brdima, a nave\u010de, eto, divi se lepoti reke. Ide uzvodno, pa se vra\u0107a nazad i penje na brdo. \u010cuo je na\u0161e glasove i pri\u0161ao, tiho kao panter.<\/p>\n

Rastali <\/span> smo se oko pono\u0107i. Nestao je kao \u0161to se i pojavio, nakon \u0161to je pojeo pola lubenice, zahvaljuju\u0107i se kratko. Malo poguren, kora\u010daju\u0107i tiho kao ma\u010dka, jednostavno je i\u0161\u010dezao u tami prema obali, bez pravog pozdrava, dok smo mi nemo stajali i gledali za njim. Mislili smo da se time re\u0161avamo ovog \u010dudaka i da ga vi\u0161e ne\u0107emo videti. Razgovaraju\u0107i kasnije o njemu Igor i ja smo mu dali ime \u010cudni, kad ve\u0107 nismo uspeli da saznamo kako se zove.<\/p>\n

Pojavio <\/span> se opet nakon nekoliko dana, ali sada ne sam. Pratila ga je lepu\u0161kasta devojka stamenog tela, \u010dvrstih nogu i velikih grudi. Osmehivala se \u0161iroko i bila je pri\u010dljiva. Ispostavilo se da \u010cudni leti radi kod njenih roditelja i da su prvi put zajedno u \u0161etnji kraj reke. Ni ona nije rekla njegovo ime, s razlogom ili bez njega, ili smo mi zaboravili da pitamo. Dan se bli\u017eio kraju pa nas je pozvala da se zajedno okupamo. Prihvatili smo, ali je \u010cudni, kome smo izgleda s pravom dali to ime, ostao sede\u0107i na obali i posmatraju\u0107i nas, dok smo mi u\u017eivali gledaju\u0107i njeno jedro telo koje se kao vidra \u010das gubilo u dubini, \u010das izranjalo uz ciku i smeh. Na sebi je imala samo ga\u0107ice, bele i providne.<\/p>\n

Oti\u0161li <\/span> su nakon \u0161to smo jo\u0161 neko vreme sedeli ispred barake, jeli lubenicu i dinju, pri\u010dali, uglavnom ona i nas dvojica. Dali smo im po jednu lubenicu i dinju da ponesu, \u0161to je ona radosno prihvatila, a \u010cudni ni glasa da pusti.<\/p>\n

Posetili <\/span> su nas jo\u0161 dva ili tri puta tog leta, ona vesela i razgovorljiva, a \u010cudni \u0107utljiv i zagonetan, zatvoren u sebe, bez osmeha i s nekim gr\u010dem ili bolom na licu, a onda se danima nije doga\u0111alo ni\u0161ta.<\/p>\n

Ve\u0107 <\/span> smo pomalo bili i zaboravili na njih, provode\u0107i uobi\u010dajeno dane \u010duvara, dok nas jednog dana nije iznenadio policijski automobil koji je u oblaku pra\u0161ine dojurio pred baraku. Dremuckali smo u popodnevnom miru ispod oraha i pre nego \u0161to smo se sna\u0161li dva policajca su stajala ispred nas. Zatra\u017eili su da po\u0111emo s njima, a kada smo im objasnili da smo \u010duvari bostana, ni\u0161ta nije pomoglo, ve\u0107 su nam stro\u017ee naredili da krenemo, uz obja\u0161njenje da \u0107e nas vratiti za sat vremena. Zaklju\u010dali smo baraku i nevoljno po\u0161li ni\u0161ta ne shvataju\u0107i.<\/p>\n

Komandir <\/span> stanice, nakon \u0161to smo u\u0161li u njegovu kancelariju, odmah je Igoru pru\u017eio fotografiju i zapitao:<\/p>\n

\u2013 <\/span> Poznajete li ovu devojku?<\/p>\n

I <\/span> pre nego \u0161to je fotografija data i meni Igor je odgovorio da je poznaje.<\/p>\n

\u2013 <\/span> A otkud je poznajete? \u2013 nastavio je komandir. \u2013 I kada ste je zadnji put videli?<\/p>\n

Igor <\/span> je detaljno ispri\u010dao sve, od prvog susreta s \u010cudnim do zadnjeg s njim i devojkom. Ja sam \u0107utao, jer je Igorova pri\u010da valjda bila dovoljna. Komandir nije verovao da mu ne znamo ime, ali je potvrdio da se devojka zove ne Tesa, kako nam je rekla, nego Tereza. I da su nestali oboje. A onda su doneli torbu \u010cudnog i iz nje izvadili podeblju knjigu ornamentima ukra\u0161enih tvrdih korica, koja je, ispostavilo se kad sam je uzeo u ruke, bila specijalno napravljena u \u0161tampariji. Bila je sva ispunjena krasnopisom, pesmama i pri\u010dama.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Vidite, imamo neka saznanja, ali ne i ime tog \u010doveka. Nigde se nije potpisao. A ispostavilo se da je ime do koga smo do\u0161li la\u017eno.<\/p>\n

Tri <\/span> meseca kasnije, na fakultetu, koleginica mi je dala ugledni knji\u017eevni \u010dasopis, napominju\u0107i da obavezno pro\u010ditam jednu pri\u010du, uveravaju\u0107i me da \u0107e mi se sigurno svideti jer je tako lepa i pitka i da podse\u0107a na moje leto\u0161nje \u010duvanje bostana. Pri\u010da je bila kratka i \u010ditao sam je sa posebnim zadovoljstvom prepoznaju\u0107i u njoj mnoge detalje i slike sa reke. Ili mi se samo sve to tako poklopilo nakon leta i uloge \u010duvara. \u00a0Ispod pri\u010de je bilo ime i prezime autora koje mi nije ni\u0161ta zna\u010dilo.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Ni\u0161ta nije onako kako nam se \u010dini, ili ne bar kako izgleda na prvi pogled. Verujemo u ono u \u0161to nam je potrebno da verujemo. Naj\u010de\u0161\u0107e ne poniremo u dubinu stvari i ne sagledavamo ih u \u0161irinu. Svi smo mi pomalo povr\u0161ni, ma koliko bili uvereni u to kako nismo. Spremni smo da verujemo u svoju nepogre\u0161ivost. O\u010dima se ne vidi sve najbolje. Ma koliko bili ube\u0111eni u svoju istinu, ona je uvek malo druk\u010dija. \u010cesto sam se posle nekog <\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":[],"categories":[7],"tags":[],"aioseo_notices":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2317"}],"collection":[{"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=2317"}],"version-history":[{"count":6,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2317\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":2326,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2317\/revisions\/2326"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=2317"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=2317"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=2317"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}