{"id":2319,"date":"2012-11-06T09:21:22","date_gmt":"2012-11-06T09:21:22","guid":{"rendered":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/?p=2319"},"modified":"2012-11-06T09:48:05","modified_gmt":"2012-11-06T09:48:05","slug":"dama-s-trajketa","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/?p=2319","title":{"rendered":"DAMA S TRAJKETA"},"content":{"rendered":"

Stajao<\/span> je nepomi\u010dan na pla\u017ei od najsitnijeg peska, ukotvljenih stopala, vezan kao sidrom. Visok, ko\u0161\u010dat, razbaru\u0161ene kose, jo\u0161 privla\u010dnog mladolikog izgleda mada je bio za\u0161ao u sedmu deceniju. Prezreli suton nalivao se u ste\u0161njenu kotlinu i na malo ribarsko naselje, nalik na ko\u010doperni gradi\u0107, uskih kamenitih uli\u010dica, oronulih fasada, crvenih krovova, \u010diju je idili\u010dnu lepotu poslednjih godina, kao i u drugim mnogim mestima uz obalu, naru\u0161ila nagla izgradnja ve\u0107ih apartmanskih zgrada namenjenih tr\u017ei\u0161tu i koje su nezgrapno \u0161tr\u010dale izme\u0111u starih primorskih ku\u0107a. Time je ovo simpati\u010dno mesto mnogo gubilo.<\/p>\n

Na<\/span> sebi je imao kratke pantalone svetle boje, mornarsku majicu na sitne pruge i slamnati \u0161e\u0161ir \u0161irokog oboda, koji je povremeno skidao i mahao njime ispred nosa, kao da se brani od komaraca. Lice mu be\u0161e preplanulo od sunca, kao i ruke i \u010dvrste noge sa vidljivo belim zrncima soli, naro\u010dito po maljama. Svakog trena udisao je \u0161irinom plu\u0107a miris mora i miris leta koji je toliko voleo, prepu\u0161taju\u0107i se tom u\u017eitku potpuno, pomalo za\u010du\u0111en i razo\u010daran ostalim kupa\u010dima koji su pla\u017eu napu\u0161tali \u010dim bi sunce prosulo zadnje zrake mirnom povr\u0161inom mora. Nije shvatao \u0161ta to te ljude tera da se tako naglo i u\u017eurbano podi\u017eu, pakuju stvari i odlaze propu\u0161taju\u0107i ono \u0161to je po njemu najlep\u0161e, ve\u010dernji smiraj i morsko plavetnilo po kome se voda leska kao zlataste plo\u010dice. Kuda to \u017eure, pitao se zagledan u svu tu lepotu vode, mirisa lavande, borova i drugog primorskog bilja i ve\u010dernje ti\u0161ine. Ostajao je poslednji sede\u0107i zavaljen u svoju platnenu stolicu na rasklapanje, zagledan u rumenilo sunca sve do njegovog i\u0161\u010deznu\u0107a, potom bi ustajao i bos zastajkuju\u0107i dugo \u0161etao pla\u017eom uz vodu \u010diji su talasi zapljuskivali pesak, poravnavaju\u0107i otiske stopala kupa\u010da koji su oti\u0161li. Neometan ni od koga, utonuo u neka svoja razmi\u0161ljanja, koja mo\u017eda i nisu bila neke te\u0161ke brige, kako se moglo \u010diniti, pognute glave, i\u0161ao bi s jednog na drugi kraj pla\u017ee o\u010dito veoma u\u017eivaju\u0107i u tome.<\/p>\n

Kada<\/span> se pre nekoliko godina pojavio u mestu i kada su ga me\u0161tani po\u010deli u prolazu prime\u0107ivati, brzo su zaklju\u010dili da je to neko od onih do\u0111o\u0161a koji su kupili apartman, ne nameravaju\u0107i da se du\u017ee zadr\u017eavaju u njemu, osim za vreme letnjeg kupanja. S njim nije bilo tako. On je tokom godine, uglavnom kada je toplije, ve\u0107 po\u010detkom ranog prole\u0107a pa sve do kasne jeseni, dolazio i ostajao dugo. Na pozdrave jedva da je odgovarao. Ni s kim nije uspostavio kontakt, ni s kim se nije zbli\u017eio, kao da je namerno izbegavao poznanstva i kao da mu nije bilo stalo do njih. Od prvog dana ru\u010davao je u restoranu Lavanda<\/em>, zauzimaju\u0107i uvek isto mesto na terasi gotovo nadnesenoj nad more. Uz jelo je pio po \u010da\u0161u dobrog crnog vina, ponekada i drugu, ali nikad vi\u0161e. Bio je umeren u svemu. Za stolom je nakon ru\u010dka ili ve\u010dere ostajao dugo, \u010desto \u010ditaju\u0107i novine, knjigu ili posmatraju\u0107i pu\u010dinu po kojoj su klizile ribarske barke uz jednoli\u010dno brektanje motora. Konobari su bili navikli na njega i nije im smetalo njegovo ne\u0161to du\u017ee ostajanje za stolom, jer u restoranu i nije bilo neke gu\u017eve, osim tokom jula i avgusta.<\/p>\n

Svi<\/span> su, ipak, zapazili da on ima neku svoju muku s kojom se rvao, ne\u0161to \u0161to ga je ti\u0161talo i od njega stvaralo samozatajnog \u010doveka, koji, eto, i sada stoji kao ukopan u pesku, malo oborene glave, sa \u0161e\u0161irom u ruci, poboden kao spomenik i kao da i ne namerava da se pomeri. Naravno, nisu mogli ni naslutiti kakva je velika tragedija zadesila ovog \u010doveka i koliko su veliki njegova patnja i bol. Oni, dobro\u0107udni me\u0161tani i mahom ribari, ne bogati, ali ne ni siroma\u0161ni, odrasli na \u0161krtoj ostrvskoj zemlji, koja je malo davala a mnogo iskala, i koji su to malo \u0161to su imali ljubomorno \u010duvali, da stigne do idu\u0107e berbe, da je zatra\u017eio, rado bi podelili to \u0161to imaju, \u010dak i bol. On ni\u0161ta nije tra\u017eio, samo to da ga svi ostave na miru, sam doprinose\u0107i tome na na\u010din da je kao senka promicao kraj njih, tih, skru\u0161en i odsutan. Vi\u0111ali su ga u dugim \u0161etnjama pored mora, izme\u0111u borava nagnutih prema vodi, daleko od mesta. I\u0161ao je polako uvek pognute glave, samo ponekad osmotriv\u0161i neki novi predeo, a onda opet pogleda uprtog u tle, kao da ne\u0161to tra\u017ei. Isto je bilo i u uskim strmim uli\u010dicama, poplo\u010danim ugla\u010danim kamenjem, me\u0111u ku\u0107ama \u010diji se malter sa fasada runio nagrizen solju koju je bura unosila me\u0111u njih. Ljudi mu se nisu obra\u0107ali, posle prvih pozdrava na koje je \u0161krto odgovarao ili ostajao bez njih, shvatili su da je najbolje prepustiti ga njemu samom. Posmatrali su ga, ponekada povev\u0161i razgovor o njemu, naga\u0111aju\u0107i \u0161to\u0161ta, a onda se prepu\u0161taju\u0107i svojim poslovima i brigama. Jer, on je bio samo jo\u0161 jedan novi povremeni stanovnik u njihovom mestu, istina koji se du\u017ee tu zadr\u017eavao od ostalih, ali su se pomalo navikavali na te nove prido\u0161lice koji su \u017eeleli imati ne\u0161to svoje na moru. Neki od njih su stvarali prisna prijateljstva, kupuju\u0107i ujutro sve\u017eu ribu koju su ribari prodavali na obali odmah iz barki, suve smokve ili maslinovo ulje.<\/p>\n

Znao<\/span> se ponekad zadr\u017eati na obali gde bi ribari izvukli svoje stare drvene barke, sasu\u0161ene i o\u0161te\u0107ene, ve\u0161to ih popravljaju\u0107i, menjaju\u0107i po neko njeno rebro, bruse\u0107i i boje\u0107i. Posmatrao je poizdalje kako to rade, ne smetaju\u0107i, ne zapitkuju\u0107i; samo stoje\u0107i i odsutno zure\u0107i kao da gleda kroz njih. A i oni su njega ostavljali na miru, kao da ka\u017eu: Neka gleda, nama ne smeta. Radili su to zaneseno, zaboravljaju\u0107i potom na njega, koji bi se nakon nekog vremena neprimetno izgubio. Tek bi primetili da ga nema, ili u daljini videli kako odlazi prema molu.<\/p>\n

To<\/span> i be\u0161e najintersantnije za njih, to \u0161to svako ve\u010de, lepo obu\u010den, zavisno od godi\u0161njeg doba, laganim korakom odlazi dugim molom na njegov kraj gde se zaustavljao poslednji za taj dan pristigli trajekt. \u010cinilo se da nekoga \u010deka, da u mno\u0161tvu o\u010dekuje da se neko napokon pojavi. Stajao bi po strani uz visoki kameni zid koji je s jedne strane na molu slu\u017eio i za odbranu od visokih morskih talasa, sada podignute glave koja pomno prati svakog putnika koji izlazi. Putnici su izlazili, do\u010dekivani zagrljajima onih koji su ih sa\u010dekivali, glasno se dovikuju\u0107i, vuku\u0107i stvari. Poneki bi se nenamerno o\u010de\u0161ao o njega, izvinjavaju\u0107i se ili ne, a on, kao da nije mario ni za \u0161ta, samo bi se malo pomerio i ostajao tako da stoji. I \u010deka. \u010ceka da se i poslednji putnik iskrca, a kada bi trajket napustila i posada, uveriv\u0161i se da taj neko koga je \u010dekao ni tog dana nije do\u0161ao, okretao se i vra\u0107ao u apartman.<\/p>\n

I<\/span> tako danima. Uvek ista slika, uvek ista duboka tuga u njegovim o\u010dima zbog nekoga ko nije do\u0161ao, a on ga je s nestrpljenjem o\u010dekivao. Trajekti su svaki dan dolazili i odlazili, on je uporno \u010dekao, a niko ni dalje nije dolazio da bi se pozdravio s njim. Ljudi su pomislili da on to \u010dini tek tako, iz navike, bez nekog posebnog razloga, samo da mu pro\u0111e vreme.<\/p>\n

Jednom<\/span> je na povratku prilaze\u0107i \u0161tandu od Lucije kupio zdelicu suvih smokava, zadr\u017eavaju\u0107i se nakratko i prozboriv\u0161i nekoliko re\u010denica s njom. Crnpurasta Luci, kako su je od milja zvali, bila je starija devojka bujnih usana, koja se iz nekog razloga nije udala. Gledala ga je prodornim pogledom i odmah joj se svideo. \u017delela je du\u017ee s njim da razgovara, ali je on plativ\u0161i i u\u010dtivo se zahvaliv\u0161i oti\u0161ao uzbrdicom biraju\u0107i hlad na onoj strani ulice suprotno od mora.<\/p>\n

Drugi<\/span> dan se ponovo zaustavio i ponovo kupio zdelicu smokava, rekav\u0161i da su veoma ukusne. Lucija se ponovo trudila da zapodene s njim du\u017ei razgovor, a on je na svaku njenu re\u010denicu ili pitanje odgovarao vrlo kratko i nezaintersovano. Ipak je zapitao da li poznaje neku \u017eenu koja bi mu bila spremna povremeno temeljitije o\u010distiti apartman. Kada je Lucija, sva ozarena i ponadav\u0161i se nekom \u010dvr\u0161\u0107em poznanstvu, rekla da bi sama to mogla u\u010diniti, da ima vremena i da joj je novac potreban, prihvatio je.<\/p>\n

Do\u0161la<\/span>\u00a0je jednog jutra u njegov apartman, a nakon nekoliko izmenjenih re\u010di i uputa, on ju je iznena\u0111enu ostavio samu da radi i oti\u0161ao u \u0161etnju. Lucija se pomalo razo\u010darana bacila na posao, prvo pa\u017eljivo razgledaju\u0107i svaku sitnicu, ne dodiruju\u0107i je bez potrebe, sklanjaju\u0107i nepotrebne stvari. Pogled joj je privukla ve\u0107a fotografija uokvirena u jednostavan crveni okvir od lakovanih tankih letvica sa koje su joj se osmehivale dve \u017eene, verovatno k\u0107erka i majka, pomislila je. Dugo ih je posmatrala. Naprosto je bila op\u010dinjena njihovim izgledom, ode\u0107om i osmesima koji su plenili. Iz razmi\u0161ljanja ju je trgao zvuk zidnog sata nakon kog je nastavila rad. Zavr\u0161ivi posao sela je na stolicu i dalje posmatraju\u0107i tu fotografiju, pitaju\u0107i se i naga\u0111aju\u0107i ko bi mu to mogao biti. Kada se nakon du\u017eeg vremena vratio u stan, ponudio je pi\u0107em, nakon kog su se brzo rastali. Platio joj je vi\u0161e nego \u0161to bi takav rad mogao ko\u0161tati, kratko prozboriv\u0161i:<\/p>\n

\u2013 <\/span> Ja sam Filip.<\/p>\n

Dolazila<\/span>\u00a0je povremeno u njegov apartman, dotjerana, pa\u017eljivo na\u0161minkana i sva ozarena, i uvek se ponavljalo isto. Nakon obavljenog posla, popijenog pi\u0107a, preuzimanja novca, mo\u017eda nekoliko re\u010di, rastajali su se brzo. Lucija o njemu nije doznala ni\u0161ta i bilo je kao i na po\u010detku. Kopkalo je mnogo stvari i \u017eelela je da se s njim zbli\u017ei, ali on nije pokazivao ni najmanju \u017eelju za to. Samo bi joj u\u010dtivo zahvalio i zamolio da do\u0111e nakon odre\u0111enog vremena.<\/p>\n

Krajem <\/span> avgusta, u predve\u010derje, pri samom kraju leta, kada se trajekt zaustavio uz mol, Filip je kao i obi\u010dno ponovo stajao na svom starom mestu. Putnici su uobi\u010dajeno izlazili i odlazili. Tada se na mosti\u0107u pojavila jedna \u017eena sa \u0161e\u0161irom na glavi i laganom torbom u ruci. Vitko telo joj je stezala ru\u010dno oslikana lepr\u0161ava haljina. Njen \u010dvrst i odlu\u010dan hod u sandalama s povi\u0161enom potpeticom odavao je sliku otmene dame. Odmah se videlo da je znatno mla\u0111a od njega. Filipu se lice ozarilo, osmeh mu je prekrio lice, zakora\u010dio je prema njoj i privio je u dug zagrljaj.<\/p>\n

Njen <\/span> glas, njen hod, bar\u0161unsta ko\u017ea, grudi, pregib vrata, njene jo\u0161 vidljive jamice na licu, o\u010di boje neba u vodi, sve je nakon toliko godina na njoj ostalo isto. Filipu je srce zaigralo kao srednjo\u0161kolcu. Stajao je trenutak pred njom i kao da nije verovao da je ipak do\u0161la.<\/p>\n

Prolaze\u0107i <\/span> pored Lucije, primetiv\u0161i je u poslednji trenutak, zastao je da kupi smokve. Nasme\u0161io se rekav\u0161i \u017eeni pored njega da sa\u010deka. Dodaju\u0107i nekoliko plodove za ta\u010dnu meru osmotrila ju je od glave do pete i prepoznala jednu od \u017eena s fotografije. A kada su njih dvoje produ\u017eili dalje, Lucija je kao skamenjena stajala i zurila u njihovom pravcu, zaboraviv\u0161i da uslu\u017ei slede\u0107eg kupca koji ju je po\u017eurivao.<\/p>\n

Slede\u0107ih <\/span> dana me\u0161tani su ih \u010desto vi\u0111ali zajedno. Sre\u0107u\u0107i ih u \u0161etnji, na pla\u017ei ili dok su ru\u010davali u Lavandi<\/em>, primetili su veliku promenu na njemu. Odjednom je \u017eivnuo i bio drugi \u010dovek. Veselo se osmehivao i ne\u0161to uz pomo\u0107 nemirnih ruku obja\u0161njavao \u017eeni, \u0161to je ona povremeno znala popratiti veselim kikotom.<\/p>\n

Polovinom <\/span> septembra, s jo\u0161 vrelim suncem, toplim morem i no\u0107ima punim zvezda, vi\u0111ali su ih kako sede na sprudu i na maloj barci koju je voda tu izbacila. \u017dena, ili devojka, niko nije saznao \u0161ta je i ko ona, na sebi je imala svilenu haljinu s diskretnim, jedva vidljivim akvarelnim ru\u017eama i kosu raspu\u0161tenu niz le\u0111a. Njene vitke ruke, gledane iz daljine, dok mu je ne\u0161to obja\u0161njavala, mogle su zna\u010diti radosno oslikavanje nekog doga\u0111aja ili sva\u0111u. Videlo se da je on slu\u0161a, miran i oborenog pogleda. A kada bi ustali i po\u010deli \u0161etati uz more, njihove su se figure kao dve tamne senke ocrtavale naspram sunca. \u0160etali bi dugo, kao \u0161to je i on ranije sam \u010dinio, a onda odlazili u apartman i u njemu nestajali, zaboravljeni i daleko od pogleda znati\u017eeljnih me\u0161tana. Niko vi\u0161e nije ni razmi\u0161ljao o njima, osim Lucije koja vi\u0161e nije odlazila da \u010disti apartman.<\/p>\n

Filipu <\/span> se san vratio. Ta \u017eena koju je toliko dugo i\u0161\u010dekivao, zbog koje je i kupio apartman u mirnom ribarskom mesta\u0161cu na moru, sada je bila tu. Bio je sav ispunjen sre\u0107om i \u017eurio je nakon \u0161to bi pokupovao potrebne stvari da se \u0161to pre vrati. Ona bi za to vreme sedela unutra ili na terasi zure\u0107i u plavetnilo mora i ispra\u0107aju\u0107i pogledom prolaznike, barke i trajekt koji se zaustavljao kraj mola.<\/p>\n

U <\/span> kasnu jesen, kada dani postaju mirniji, mesto opusti, nestane vreve i buke, a neka pritajena seta se uvu\u010de u sve stvari i ljude, kada sve postane opu\u0161tenije i bez \u017eurbe, me\u0161tani su primetili da se Filip ne pojavljuje na ulici. Umesto njega \u017eena koja je stigla tarajektom sama je izlazila u kupovinu namirnica i po novine. S nekoliko kupljenih sitnica u\u017eurbano se vra\u0107ala u apartman i vi\u0161e se nije pojavljivala ni na ulici ni na terasi. Ljudi su pomislili da je on nekuda neopa\u017eeno i nakratko otputovao, ostavljaju\u0107i lepu \u017eenu u apartmanu i da \u0107e se svakog \u010dasa pojaviti. A kada se danima i danima nije pojavljivao i kada su se uz zavijanje sirene pred apartmanskom zgradom tog jutra koje be\u0161e pritisla neka gusta ti\u0161ina zaustavila kola hitne pomo\u0107i, bili su mnogo iznena\u0111eni vide\u0107i kako na nosilima iznose Filipa, omr\u0161avelog i bledog.<\/p>\n

Nakon <\/span> nekoliko dana i odlazaka u bolnicu u obli\u017enji grad na kopnu, u smiraj dana sa kosim zrakama sunca, polupraznim trajektom je otputovala i zagonetna dama. Dok se trajekt lagano odlepljivao od mola stari ribar Fran, sla\u017eu\u0107i ribarsku mre\u017eu u barku, nemo je pogledao u svog pomo\u0107nika koji se na brzinu prekrstio.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Pro\u0161ao je jo\u0161 jedan \u017eivot \u2013 re\u010de s nemalom setom u glasu. \u2013 Onaj njen, ona senka od \u010doveka, \u010dekao je da se ova dama pojavi pa da umre.<\/p>\n

Drugi <\/span> ribar je netremice pogledom pratio trajekt i damu na njemu.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Da nije do\u0161la, jo\u0161 bi on disao, \u0161etao uz more i odlaze\u0107i na mol \u010dekao da se pojavi.<\/p>\n

Vratila <\/span> se jo\u0161 jednom, kada je zima ve\u0107 ozbiljno po\u010dela da nagriza, da sredi papire i proda apartman. Filipa niko nikada vi\u0161e nije video, a uskoro ni razmi\u0161ljao o njemu, zaboravili su ga svi, osim Lucije.\u00a0<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Stajao je nepomi\u010dan na pla\u017ei od najsitnijeg peska, ukotvljenih stopala, vezan kao sidrom. Visok, ko\u0161\u010dat, razbaru\u0161ene kose, jo\u0161 privla\u010dnog mladolikog izgleda mada je bio za\u0161ao u sedmu deceniju. Prezreli suton nalivao se u ste\u0161njenu kotlinu i na malo ribarsko naselje, nalik na ko\u010doperni gradi\u0107, uskih kamenitih uli\u010dica, oronulih fasada, crvenih krovova, \u010diju je idili\u010dnu lepotu poslednjih godina, kao i u drugim mnogim mestima uz obalu, naru\u0161ila nagla izgradnja ve\u0107ih apartmanskih zgrada namenjenih tr\u017ei\u0161tu i koje su nezgrapno \u0161tr\u010dale izme\u0111u starih <\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":[],"categories":[7],"tags":[],"aioseo_notices":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2319"}],"collection":[{"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=2319"}],"version-history":[{"count":6,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2319\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":2321,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2319\/revisions\/2321"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=2319"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=2319"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=2319"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}