Vozili smo se otvorenom ko\u010dijom kroz guste senke drvoreda prema izvoru reke. Ko\u010diju smo iznajmili, naravno. Vukao ju je beli konj kre\u0107u\u0107i se polako. Samo zvuk to\u010dkova na asfaltnom putu naru\u0161avao je potpunu ti\u0161inu. Nikoga nismo sretali tokom vo\u017enje. Kao da je ceo svet zaspao tog popodneva. Povremeni problesci sunca zapljusnuli bi nas po licu, a onda smo opet tonuli u senke lisnatih kro\u0161nji.<\/p>\n
Napred je sedeo ko\u010dija\u0161, bledunjavi star\u010di\u0107 potpuno sede kose, s kajasama u rukama i zagledan u pravcu kretanja, ne obra\u0107aju\u0107i pa\u017enju na nas. Napola okre\u0107u\u0107i glavu odgovorio bi tiho na poneko na\u0161e pitanje i nakon toga nastavljao da zuri preko sapi konja, ne po\u017euruju\u0107i ga. I nama je odgovarala takva vo\u017enja i mogli smo da izmenjujemo poljupce, jer nas starac nije gledao.<\/p>\n
Leto se gasilo. Sara mi je \u010desto uz osmeh upu\u0107ivala sanjiv i tu\u017ean pogled, onaj zbog koga sam se i zaljubio u nju. Taj pogled nije isijavao istinsku tugu, nego je takav bio sam od sebe, s njim se rodila. Ona ga je valjda nasledila, jednostavno ro\u0111enjem dobila, a i pristajao joj je. I \u010dim sam ga ugledao, taj zarazni sme\u0161ak, znao sam: To je moja devojka!<\/p>\n
Sara je bila posebna u svemu. Tamnobreskvina ne\u017enost njene ko\u017ee, tamne o\u010di, kosa koja se kao u slapu spu\u0161ta preko ramena i niz le\u0111a, tako su se skladno uklapali u njenu lepotu, da bi je po\u017eeleo svaki momak, a ne samo ja koji sam se lako zaljubljivao u svaku lep\u0161u devojku.<\/p>\n
Pro\u0161lo je nekoliko dana otkada smo se voleli na otkosima opojne trave. U\u010dinilo mi se da se nakon toga pokajala, jer je nervozno grizla usnicu, do krvi. Mo\u017eda mi se samo u\u010dinilo. Sada smo \u017eeleli da vidimo izvor reke i vo\u017enja nam je izgledala posebno sve\u010dano.<\/p>\n
Kada smo pogledali izvor, pomalo razo\u010darani njegovom veli\u010dinom, tek ne\u0161to ve\u0107e vrelo, uputili smo se pe\u0161ke prema malom restoranu okru\u017eenom visokim kestenovima. I tu nas je do\u010dekala popodnevna ti\u0161ina, u senci nekoliko velikih stolova od grube tesane hrastovine, bez stolnjaka, i samo jedan stariji konobar, dosa\u0111uju\u0107i se. \u201eZar ljudi ne znaju prepoznati ovu lepotu?\u201d, pomislio sam. Ali, ja sam imao i poseban razlog da tako mislim, jer pored mene je bila Sara, rascvetana kao prole\u0107e.<\/p>\n
Tada, kada smo dobili pi\u0107e, valjda obradovan na\u0161om posetom, ili da i sam razbije taj mir koji ga je okru\u017eivao, konobar je pustio muziku.<\/p>\n
<\/p>\n
Da li \u010duje\u0161, mila,<\/p>\n
moga konja kas,<\/p>\n
da li \u010duje\u0161 sa planina<\/p>\n
zove te moj glas…?<\/p>\n
<\/p>\n
Zapljusnula nas je milozvu\u010dna pesma koju sam \u010duo i ranije, ali mi se ova interpretacija u\u010dinila nekako posebna. Slu\u0161ali smo je nemo, jer je ona u tom trenutku i na tom mestu imala za nas neko novo zna\u010denje, posebnu boju.<\/p>\n
\u2013 Pevali su je srpski vojnici vra\u0107aju\u0107i se iz Prvog svetskog rata \u2013 re\u010de konobar iako ga ni\u0161ta nismo pitali. \u2013 Eto, pro\u0111e vek…<\/p>\n
I kako se iznenada pojavio, tako se i udaljio negde unutra, iza \u0161anka.<\/p>\n
\u2013 Ova verzija je iz filma \u2013 re\u010de na to Sara.<\/p>\n
A kada je pesmi bio ve\u0107 kraj i kada sam za\u010duo: … moju dragu da ljubim, bele grudi da joj zagrlim…<\/em>, povukao sam Saru za ruku i za\u0161ao u<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":" Vozili smo se otvorenom ko\u010dijom kroz guste senke drvoreda prema izvoru reke. Ko\u010diju smo iznajmili, naravno. Vukao ju je beli konj kre\u0107u\u0107i se polako. Samo zvuk to\u010dkova na asfaltnom putu naru\u0161avao je potpunu ti\u0161inu. Nikoga nismo sretali tokom vo\u017enje. Kao da je ceo svet zaspao tog popodneva. Povremeni problesci sunca zapljusnuli bi nas po licu, a onda smo opet tonuli u senke lisnatih kro\u0161nji. Napred je sedeo ko\u010dija\u0161, bledunjavi star\u010di\u0107 potpuno sede kose, s kajasama u rukama i zagledan u <\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":[],"categories":[7],"tags":[],"aioseo_notices":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2549"}],"collection":[{"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=2549"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2549\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":2550,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/2549\/revisions\/2550"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=2549"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=2549"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=2549"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}