{"id":382,"date":"2011-12-28T10:16:40","date_gmt":"2011-12-28T10:16:40","guid":{"rendered":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/?p=382"},"modified":"2011-12-28T10:52:24","modified_gmt":"2011-12-28T10:52:24","slug":"oblaci-puni-kise-3","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/?p=382","title":{"rendered":"OBLACI PUNI KI\u0160E"},"content":{"rendered":"


<\/strong><\/p>\n

U<\/span> predve\u010derje, nakon \u0161to smo u\u0161li u tu varo\u0161icu, tamni oblaci puni ki\u0161e potpuno su ispunili nebo. Zaobljeni vrhovi brda, \u017euti kao od bakra, meko su ih dodirivali svojim trbusima. Pucnji su utihnuli. Kao da nije bio rat.<\/p>\n

Kada<\/span> je vojnik u\u0161ao, zatekao ga je le\u0111ima okrenutog vratima, malo raskora\u010denog i zagledanog kroz prozor.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Pukovni\u010de, jedna \u017eena uporno \u017eeli kod vas.<\/p>\n

Okrenuo<\/span> se polako. Vojnik je stajao mirno, s kapom u ruci.<\/p>\n

\u2013 <\/span> \u017dena!? Kakva \u017eena? Otkuda ona ovde?<\/p>\n

\u2013 <\/span> Ne znamo, pukovni\u010de. Odjednom se stvorila.<\/p>\n

\u2013 <\/span> A stra\u017ea? Niko je nije ranije primetio?<\/p>\n

\u2013 <\/span> Niko.<\/p>\n

Pukovnik<\/span> tiho opsova kroz zube, vojnik gotovo da nije \u010duo. Rukom potom pro\u0111e kroz bujnu kosu, popravi uniformu i naredi vojniku da pozove komandira.<\/p>\n

Komandir<\/span> u\u0111e, lupi potpeticama i zauze vojni\u010dki stav:<\/p>\n

\u2013 <\/span> Izvolite, gospodine pukovni\u010de!<\/p>\n

\u2013 <\/span> \u0160ta je to, Vukovi\u0107u? O kakvoj je \u017eeni re\u010d?<\/p>\n

\u2013 <\/span> Niko ne zna. Poku\u0161ali smo da je saslu\u0161amo, ali ni\u0161ta. Samo pla\u010de – re\u010de komandir. – Deluje veoma upla\u0161eno.<\/p>\n

\u2013 <\/span> I, \u0161ta ho\u0107e? \u0160ta ka\u017ee? – nastavi pukovnik. – I otkud se pojavila?<\/p>\n

\u2013 <\/span> Niko ne zna, pukovni\u010de. Odjednom je bila tu. Mo\u017eda se zadr\u017eala i pritajila u nekoj od ku\u0107a koje smo osvojili. Stalno tra\u017ei da je primi komandant.<\/p>\n

Pukovnik<\/span> napravi nekoliko koraka po sobi, oborena pogleda kao da razmi\u0161lja, i dalje s rukama na le\u0111ima, baci pogled prema prozoru i primeti da se no\u0107 polako pribli\u017eava, jer su se preko reke udaljena brda jedva nazirala. Vatra u pe\u0107i je pucketala i unutra je bilo ugodno. Naredi da se prozori zamra\u010de i upale fenjeri. Kada naredba bi izvr\u0161ena, obrati se komandiru:<\/p>\n

\u2013 <\/span> Pa, uvedite je! Poja\u010dajte stra\u017ee i po\u0161aljite nove patrole.<\/p>\n

Ona<\/span> u\u0111e, a komandir i vojnik iza\u0111o\u0161e zatvaraju\u0107i vrata.<\/p>\n

Pukovnik <\/span> je do\u010deka stoje\u0107i iza stola. Delovala je zaista zbunjeno i upla\u0161eno. Imala je vitak stas, tanku haljinu priljubljenu uz telo koja joj je ocrtavala lepo vajane linije, i tanku crnu jaknu, pretanku za hladno jesenje ve\u010de. Lice joj je bilo bledo i lepo, izmu\u010deno od pla\u010da i suza. O\u010di beskrajno duboke i tu\u017ene, s bole\u0107ivim pogledom, sjajem i lepotom koju je on poznavao. Drhturila je, da li od hladno\u0107e, uzbu\u0111enosti ili straha, nije znao. Pogledala ga je i oborila pogled.<\/p>\n

Prepoznao<\/span> ju je odmah. Ona njega nije. Sada je on na trenutak bio zbunjen, ali joj ipak brzo ponudi da sedne.<\/p>\n

Ona<\/span> koraknu, spusti se u fotelju i zadr\u017ea oboren pogled. Kao da nije znala \u0161ta bi s rukama. \u0106utala je.<\/p>\n

Pukovnik <\/span> i sam sede, mi\u010du\u0107i knjigu sa stola koju je zatekao u ku\u0107i i pre njenog dolaska \u010ditao. Neko \u010dudno ose\u0107anje i uzbu\u0111enje ispuni mu celo telo. Odjednom mu kroz glavu prolete sav njegov \u017eivot, naro\u010dito vreme koje je kao srednjo\u0161kolac i mladi\u0107 proveo u ovoj varo\u0161ici. Pro\u0161lo je vi\u0161e od \u010detrdeset godina od kada je oti\u0161ao, a samo retko, pokatkad, onako usput, svakih nekoliko godina, na putu za svoje selo, navra\u0107ao je na sat-dva da popije kafu i uzbudi uspomene, nadaju\u0107i se da bi barem nekoga od poznanika mogao sresti. Svakako najpre nju. Znao je, ipak, da je on i tada u toj varo\u0161ici bio potpuni stranac, nikoga tu od familije nije imao. Osim drugova iz gimnazije, stanara \u0111a\u010dkog doma, i nekoliko gra\u0111ana nikoga vi\u0161e nije poznavao. Tada bi pro\u0161etao glavnom ulicom koja se pela odozdo od „Rampe“, kako su to mesto zvali, mada starog „\u0107ire“ odavno vi\u0161e nije bilo, pa sve gore do Biblioteke i Doma. Nikada je nije sreo, a stalno je to sanjao – da je sretne onakvu kakvu je ostavio, mada je znao da je to nemogu\u0107e. Ona je sigurno odavno bila udata, verovatno je imala decu, mo\u017eda i unu\u010di\u0107e. Kada bi pro\u0161ao pored njene ku\u0107e, srce bi mu zaigralo kao u de\u010darca.<\/p>\n

Trgao<\/span> se i ona je podigla glavu.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Izvolite, tra\u017eili ste da vas primim – rekao je sa sme\u0161kom.<\/p>\n

Video<\/span> \u00a0je njeno od pla\u010da izmu\u010deno lice, bledo i jo\u0161 lepo, crnu kosu do ramena, drhtave ruke, mole\u0107iv pogled.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Moj mu\u017e… – prolomila je i briznula u pla\u010d.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Va\u0161 mu\u017e… Smirite se – re\u010de pukovnik. – \u0160ta je s va\u0161im mu\u017eem?<\/p>\n

Ona<\/span> \u00a0se sada jo\u0161 vi\u0161e tresla od pla\u010da i on, ne razmi\u0161ljaju\u0107i, ustade, uhvati je za ramena i ponovi:<\/p>\n

\u2013 <\/span> Smirite se, smirite se… Recite \u0161ta je bilo s va\u0161im mu\u017eem.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Ne znam. Ja ni\u0161ta ne znam. \u010cula sam da je u va\u0161em zarobljeni\u0161tvu – re\u010de. – Zato sam ostala, do\u0161la da molim…<\/p>\n

\u2013 <\/span> Samo se smirite, molim vas – re\u010de pukovnik dr\u017ee\u0107i ruku na njenom ramenu. – Done\u0107emo vam \u010daja.<\/p>\n

On<\/span>\u00a0je imao osetljivo srce. Ovaj rat nije za njega, nije njegov. Pa, ipak, do\u0161ao je da pomogne, znaju\u0107i \u0161ta to sve nosi. Prete\u0161ko za njegovu du\u0161u. Da nije ovde, sada bi pisao pesme, pri\u010de za decu, ispijao kafe s prijateljima i raspravljao o knji\u017eevnim temama, poku\u0161avaju\u0107i da na\u0111e izdava\u010da za neku novu knigu, znaju\u0107i da i ako ga na\u0111e i knjiga iza\u0111e, da od toga ne\u0107e imati nikakve materijalne koristi. Ali, ta magija pisanja i \u010ditanja potpuno ga je osvajala i nije imao kud.<\/p>\n

Pozva<\/span> vojnika koji se brzo vrati sa \u0161alicom \u010daja.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Otkuda vi ovde? – upita je kada vojnik iza\u0111e. – Svi civili su oti\u0161li pre nego \u0161to smo osvojili varo\u0161.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Sakrila sam se i \u010dekala. Nisam ni\u0161ta kriva. Ni on.<\/p>\n

\u2013 <\/span> To ba\u0161 i nije bilo pametno. To da ostanete.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Nije, znam – re\u010de nemo\u0107no otpijaju\u0107i gutljaj \u010daja. – Ali, morala sam ostati, pa \u0161ta bude. Mo\u017eda je \u017eiv.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Proveri\u0107emo. U\u010dini\u0107u sve \u0161to mogu.<\/p>\n

Nije<\/span> mu bilo jasno kako ga ne prepoznaje. Zar se toliko promenio? On je bio uredan, jo\u0161 uvek vitak, visok, u besprekorno \u010distoj uniformi, izbrijana lica, ni glas mu se nije bio promenio, kako je mislio. Sretali su se \u010desto na ulici pre mnogo godina.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Kako se zove va\u0161 mu\u017e? – upita pukovnik.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Jozi\u0107. Marko Jozi\u0107.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Jozi\u0107!? – iznenadi se. -Jozi\u0107? Marko Jozi\u0107!<\/p>\n

\u2013 <\/span> Da – pogleda ga pomalo iznena\u0111eno i upla\u0161eno, kao da se poboja najgoreg.<\/p>\n

Poznavao <\/span> ga je. Setio se. Kako i ne bi! Pa on mu je prvi put i pokazao sestru ove skru\u0161ene \u017eene koja je pognuta sedela pred njim. Odjednom mu se izbistrio njegov lik, cela ta davnja\u0161nja slika. Bio mu je tada drag taj momak. Prisetio se slike njih dvoje zaljubljenih i \u0161ale da \u0107e njih dvojica biti pa\u0161anci. Ona je bila mnogo mla\u0111a od sestre s kojom se on ljubakao pored reke. Tada mu je govorila kako se ljuti na sestru \u0161to se tako mlada zabavlja, a jo\u0161 je dete. A, eto, nakon mnogo godina, ista ta mla\u0111a sestra sedi sada pred njim uplakana i o\u010dajna mole\u0107i da joj pomogne. Lagano ju je potap\u0161ao po ramenu, ni sam ne znaju\u0107i u tom momentu \u0161ta bi drugo, a najradije bi je zagrlio i pitao za Anu.<\/p>\n

Pozvao <\/span> je kapetana Veljovi\u0107a i zatra\u017eio da mu donesu spisak zarobljenika. Na spisku je bilo i ime njenog mu\u017ea. Nije rekao ni\u0161ta, samo se povukao iza stola, seo, podbo\u010dio rukama glavu i dugo razmi\u0161ljao, dok ga je ona netremice gledala.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Osta\u0107ete u ku\u0107i u kojoj ste se zadr\u017eali i do\u0107i sutra – rekao je pogledav\u0161i je s blagim osmehom.<\/p>\n

Ustala<\/span> \u00a0je puna strepnje, ne uspevaju\u0107i da pita bilo \u0161ta.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Ako ste gladni da\u0107e vam da jedete. Ni\u0161ta se ne bojte. Stra\u017ear \u0107e da vas pazi.<\/p>\n

Nije<\/span> znao \u0161ta da uradi, niti koja su sva njegova ovla\u0161tenja u ovakvim slu\u010dajevima i ovom suludom vremenu. Nastupio je trenutak unutra\u0161njih lomova i razmi\u0161ljanja. Nikakvu odluku nije mogao sam da donese. Ipak mu je bilo drago da je taj \u010dovjek tu.<\/p>\n

Ujutro<\/span> , ve\u0107 veoma rano, ona je bila pred ku\u0107om u kojoj se smestila komanda, \u010dekaju\u0107i da je pozove. Verovatno celu no\u0107 nije spavala. Video ju je kroz prozor svu skru\u0161enu, ble\u0111u, \u010dinilo mu se, nego ju\u010de. Njen o\u010daj delio je i on. U ovom gra\u0111anskom ratu sve se izme\u0161alo. Ni sam nije znao \u0161ta sme, a \u0161ta ne. Ipak je bio odlu\u010dio.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Va\u0161 mu\u017e je tu – re\u010de pukovnik kada ona u\u0111e i sede . – \u017div je i zdrav.<\/p>\n

Ona<\/span> sko\u010di sva usplahirena. Zablistao je sjaj u njenim lepim i tu\u017enim o\u010dima. One su ga neodoljivo podse\u0107ale na nju, njenu sestru. Nije znala \u0161ta bi, da pritr\u010di i baci mu se u zagrljaj, da se smeje, pla\u010de… \u0161ta li.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Uvedite gospodina! – naredi pukovnik.<\/p>\n

Kada<\/span> \u00a0je u\u0161ao, pritr\u010dala je i obesila mu se oko vrata. Plakala je. I on. Pukovnik mahnu rukom da ostali napuste sobu. Onda je i sam, suzdr\u017eavaju\u0107i suze, brzo zakora\u010dio prema prozoru, ostavljaju\u0107i ih, pogledao van preko zelenkaste reke koju je mnogo voleo i video sunce koje je bilo odsko\u010dilo iznad brda, visoko.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Mi se poznajemo – rekao je potom njen mu\u017e.<\/p>\n

\u2013 <\/span> Izgleda – odgovori pukovnik.<\/p>\n

Tek<\/span> tada ona mu se dublje zagleda u lice.<\/p>\n

Napokon<\/span> joj se probudilo se\u0107anje. Od iznenadne sre\u0107e nije znala \u0161ta bi i najradije bi se i njemu obesila oko vrata.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

U predve\u010derje, nakon \u0161to smo u\u0161li u tu varo\u0161icu, tamni oblaci puni ki\u0161e potpuno su ispunili nebo. Zaobljeni vrhovi brda, \u017euti kao od bakra, meko su ih dodirivali svojim trbusima. Pucnji su utihnuli. Kao da nije bio rat. Kada je vojnik u\u0161ao, zatekao ga je le\u0111ima okrenutog vratima, malo raskora\u010denog i zagledanog kroz prozor. \u2013 Pukovni\u010de, jedna \u017eena uporno \u017eeli kod vas. Okrenuo se polako. Vojnik je stajao mirno, s kapom u ruci. \u2013 \u017dena!? Kakva \u017eena? Otkuda ona ovde? <\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":[],"categories":[7],"tags":[],"aioseo_notices":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/382"}],"collection":[{"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=382"}],"version-history":[{"count":11,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/382\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":848,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/382\/revisions\/848"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=382"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=382"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/jovicadjurdjic.com\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=382"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}