PUTOVANJE DO ZVEZDA

  

Te mirne i lepe letnje noći, sa milionima zvezda načičkanih nebeskim svodom, Danilo je poželeo da upregne dva vilinska konjica i uzleti na nebo.

„To nije nemoguće”, mislio je zagledan gore, ležeći nauznak, s rukama ispod glave.

Lekoviti miris kamilice i tek prosušenog sena, prijatno ga je opijao i pojačavao njegovu želju. Budzašto bi mogao nabaviti jednu laku kočiju. Na jezercetu je video vilinske konjice, poveo bi i dva svica da mu, ako bude potrebno, osvetljavaju put, a pribavio bi i ostale sitnice. Svakako bi trebalo da ponese topao pokrivač, debele vunene čarape i verovatno štitnike za uši. Gore je sigurno hladno i protiv prehlade dobro bi došao čaj od žalfije.

         „Da, da, čaj od žalfije. On je baš dobar protiv nazeba.”, promrmljao je smešeći se.

Zaneseno je posmatrao treperavo i užareno zvezdano more, grickajući stabljiku nekog cveta, osluškujući raspevanost zrikavaca i pesmu ptica u žitnim poljima pored grada. Jedna repatica odletela je iza planine. Druga krupna zvezda, svetlija od ostalih, zagledana u mirnu površinu reke i livadu, kao da mu je namigivala. Miris leta uspavljivao je sve na livadi pored obale.

– Šta čekaš? – čuo je nepoznati glas. – Jesi li spreman?

– Naravno – odgovorio je brzo. – Već odavno.

– Onda krećemo. Odmah!

– A ko si ti? Nikoga ne vidim.

– Zar je to važno? Ja ću te pratiti na putu. Ništa ne brini.

Danilo je bez oklevanja uskočio u kočiju u koju su već bila upregnuta dva vilinska konjica širokih prozirnih krila. Kočija je bila lepa, ni prevelika ni premala. Osvrnuo se i video da je unutra sve na svom mestu. Čak i termosica sa čajem od žalfije. Na sedištu je zatekao dvogled i skupocen mobilni telefon.

– Dobro sam se toga setio. Nadam se da će biti dobar signal da se mogu javiti mami i Nini.

Kočija je bila spremna za polazak. Pogledao je prema kući i osvetljenim prozorima, a onda niz široku varošku ulicu prema zgradi u kojoj je stanovala Nina. Njen prozor je bio osvetljen. Ona sada sigurno surfa internetom i čudi se zašto njega nema na vezi.

– Možda bi trebalo da se javim svojima – dvoumio se. – I Nini. Hm, ali svi bi se oni pobunili zbog moje odluke, a mama i baka još i mnogo nasekirale. Biće bolje da šmugnem bez pozdravljanja.

I onda je zaplovio, lagano, pa sve brže, bez truckanja, penjući se sve više, posmatrajući kako brzo nestaju kuće, drveće, ulica, reka, celi gradić.

– Ovo je kao na filmu! – radosno je uskliknuo osećajući kako mu vazduh struji oko ušiju, a kosa leprša.

Kočija je jezdila s lakoćom i on je samo ovlaš držao uzde, više posmatrajući okolinu nego što se usredsređivao na upravljanje. Ispod sebe video je već dva osvetljena grada, zatim mnogo njih, vijugave reke i visoke planine. Mimoišao se s nekom velikom pticom. Onda je proleteo avion osvetljenih prozora, pun putnika. Neki su ga primetili i mahnuli. I on je njima uzvratio, a najviše jednoj devojčici, koja je, lica priljubljenog uz staklo, bila iznenađena onim što vidi.

– Hej, ti! – odjednom je čuo glas nekog dečaka na krilatom konju. – Kuda si se uputio?

– Na nebo, do zvezda – odgovorio je mirno. – Oduvek sam to želeo i sada mi se želja ispunila.

– Nije loše, nije loše. Dovitljiv si.

– I ti. Neobičan ti je taj konj. I veoma lep.

– To je moj Pegaz. Mnogo je dobar i brz.

– A ti, kuda si krenuo?

– Samo malo da projašem. Onako, pre spavanja.

Spavanja! O, da! Dole se sada sigurno svi spremaju na počinak. Mama je oprala zube, tata je zaspao na terasi u fotelji pored televizora koji je izneo zbog vrućine u vikendici, baka već odavno hrče u svojoj sobi… Sada će sigurno primetiti da ga nema i počeće da ga traže, da se sekiraju i dozivaju. Setio se mobilnog telefona i brzo ukucao poruku: ”Ne brinite. Otišao sam malo da prošetam.”

– Moram i Nini da se javim – rekao je poluglasno.

         – Šta kažeš? – upitao je dečak na Pegazu koji je još jahao uporedo s kočijom.

         – Moram da se javim Nini.

         – Ko ti je to?

         – Moja devojka. Prava lepotica. Sigurno će se zabrinuti.

         – Bolje nemoj. Znaš kakve su žene. Odmah počnu da cmizdre.

         – O, ne! Ona će me razumeti. I siguran sam da neće nikome otkriti moju tajnu.

         – Kako želiš. Hajde, zdravo!

         I dečak obruši svog konja i brzo nestade u nebeskom plavetnilu. 

         Danilo je, sav srećan, jurio dalje. Ni sam nije znao koliko je daleko odmakao od Zemlje. Sigurno već veoma mnogo, jer se dole videla samo jedna velika lopta, s kontinentima koji su se još mogli nazreti. Je li osećao strah? Nije, naravno, jer je bio hrabar dečak.

         Prošao je jedan kosmički brod. Jasno je video kosmonaute u skafanderima kako lebde unutra. Jedan mu se nasmešio i lagano mahnuo. Ali, to je bilo samo na tren, jer kosmički brodovi jure velikom brzinom.

         Nabio je štitnike za uši, prebacio prekrivač preko krila i gucnuo malo čaja iz termosice.

         „Da obujem i čarape? Ma ne, nije toliko hladno”, prošaputao je i cimnuo uzdama.

         Kočija je jurnula još brže. Približavao se jednoj prelepoj zvezdi. Za koji trenutak, znao je to, spustiće se. Svuda je blistala zlatasta svetlost i bilo je lepo, lepo…

         – Mihailo, gle! – rekla je mama. – On je zaspao.

         – Odneću ga u krevet. Baš lepo spava – smeškao se tata, ustajući iz fotelje i prilazeći Danilu.

         – I sanja – dodala je mama.

 

KUMOVA SLAMA

 

         Deda je lagano čvrknuo Mihaila jer su mu već bila dosadila njegova stalna zapitkivanja. Njemu se prispavalo dok su ležali ispod starog oraha, a Mihailo je uvek imao nova pitanja. Kada je osetio to lagano čvrk! na glavi, glasno se zakocenuo od smeha. Оd svega na svetu najviše je voleo dedu Dušana.  Povukao ga je nežno za brk.

         − A zašto je mleko belo? – upitao je ozbiljno.

         − A da mi, ćućurlikane, malo dremucnemo – nije se dalo dedi objašnjavati a, bogme, nije ni znao pravi odgovor. – Vidiš kako je lep dan i kao je tiho, a ti si kao mala potočara. Stalno melješ.

         − Prvo odgovori – bio je uporan Mihailo.

         Deda je počeo da smišlja odgovor, pa kada ga nije lako našao, dobro mu je došlo to što je ugledao među granama oraha.

         − Ene, vidi gore! – pokazao je prstom u krošnju.

         Mihailo je pogledavši primetio uz granu priljubljenu vevericu i odmah zaboravio na postavljeno pitanje. Veverica se utom ispravila, a onda čučeći na zadnjim nogama, sa prekrasnim uzdignutim i u obliku upitnika savijenim repom, dohvatila orah i počela da ga vrti među šapicama. Orah je ispao i zamalo nije pogodio dedu u glavu.

         Mihailo je bio oduševljen time što je video, podigao se i seo, ali ga je deda gurnuo rukom u pređašnji položaj.

         − Bolje je da ležiš. Uplašićeš je, a i ovako možeš da je vidiš.

         Veverica je zaista bila lepa i razigrana. Zastajkivala bi za trenutak kao da osmatra i osluškuje, a onda je strelovito jurila uz stablo, skakala s grane na granu, pa opet podizala i širila kitnjasti rep. Mihailu su se njene vragolije veoma svidele i već je imao mnogo novih pitanja za dedu. Ipak, nije želeo prekidati tu čaroliju, nego je mirno nastavio da je gleda, dišući tiho, kao da se bojao da bi i to moglo da uplaši lepoticu. A veverica kao da je znala da je posmatraju, stalno je izvodila nove vragolije, skačući s grane na granu.

         „Kako to ona radi vešto! I skače daleko, a ne padne…”, razmišljao je Mihailo.  ”Mora da je za tako nešto potrebno mnogo vežbe i vremena.”

         I već je smislio nekoliko novih pitanja koja će postaviti dedi. Ali, gle! Deda spava! A i veverica se nekuda izgubila. Odlučio je da ga ne budi. Jer kada spava, deda to lepo čini. Malo otvorenih usta kao da pućka na svoju lulu, a brkovi mu poigravaju. Grudi mu se podižu i spuštaju. Kako mu samo malo treba da zaspi, a njemu kad ga poteraju u krevet san nikako ne dolazi. Stalno se prevrće i najradije bi ustao dok gleda nebo osuto zvezdama.

         Deda spava, a Mihajlo i dalje leži pored njega i razmišlja o pitanjima na koja nije dobio odgovor. Na primer, o Kumovoj slami. Deda je sinoć, dok su gledali u beskrajno nebo osuto zvezdama, govorio o nekom medvedu, Velikim i Malim kolima, Kumovoj slami… E, baš to – Kumova slama! Otkud ona tamo? Jesu li je odvezli malim ili velikim kolima, sa upregnutim medvedima, i prosuli po nebu…?

         „Samo da se deda probudi, pa da ga pitam”, nestrpljivo razmišlja. ”Kumova slama!? Ma daj, kog kuma? Pere ili Mihajla?”

         Za to vreme deda hrče. Jako. Sigurno je i vevericu tako uplašio. Mihailo je više ne vidi među granama. Deda i dalje hrče, a i Mihailu se prispavalo i počinje da sanja. Kao on i deda zajahali Kumovu slamu, onda jezde preko zvezdanog neba, kola tandrču, medvedi ih jure, ali ih ne mogu stići, a oni srećni i veseli odozgo gledaju kako su ljudi na Zemlji mali, sićušni kao mravi. Baba Ema, sva zabezeknuta, stoji i preplašeno maše rukama:

         − Silazi, Dušane, nesrećo! Dete će mi se prehladiti.

         − Šta on? Junačina dedina. Jok, more! – pa još brže pojuri Kumovu slamu srećan što mu se unuk toliko veseli.

         Mihailo je odjednom čuo neku buku koja se približavala. Mnogo automobila zaustavilo se na ulici.

         − Kume, izgore ti kesa!!! – proderao se neko iz sveg glasa.

         Deda se od te vike probudio, poskočio, nabio šešir, dohvatio štap i zamahnuo njime.

         − Dušane, pobogu, šta je s tobom? – uplašeno je rekla baba Ema koja je požurila da vidi svatove i upravo prolazila pored njega. – Umalo me ne zakači.

         − Kumove mi slame – zabrunda bunovni deda – ja se uspavao.

         A dok svi zajedno potom gledaju preko visoke ograde svatove, s ulice se čuje vesela muzika i glas najgrlatijeg svata:

         − Kume, izgore ti kesa!

         Kum nema kuda, baca novčiće, deca jure da ih pokupe, a lepa mlada kao princeza, u dugoj beloj haljini i s buketom cveća u levoj ruci, sa mladoženjom i svatovima upravo ulazi u crkvu.

 

MAGARČIĆ MAGO

 

         Leti, u hladovini maslina, mali Mago je lenjo mahao repom. To mu je bio sav posao: da pase travu i repom razgoni muve. A muve su bile baš onako dosadne, kao muve – muvski. Leptiri su ukras sveta, a muve, ko je muve izmislio? I čemu one služe? Da dosađuju Magi ili sleću na dozrele smokve. I zato je on stalno mahao i mahao repom, a ponekad čak i ritao kopitama, ljut na njih.

         – I–aaa, i–aaa, a–iii, a–iii, i–aaa… – odzvanjao je glas magarčića voćnjakom pored mora.

         Kao da je time želeo da ih otera, ali ništa. Muve su se opet vraćale i sve je bilo po starom. Magin život je veoma dosadan. Da nije vezan konopcem za kržljavu maslinu, magarčić bi obišao voćnjak između suhozida, zavirio malo u svaki kutak i tako bi mu život bio lepši. Često poželi da malo potrči, skače, rita se i zaviri preko zida kuda prolaze turisti.

         Samo lepa Vedrana, s ukosnicama u obliku bubamara, dolazi često da obiđe Magu i da mu pravi društvo. On je tada neizmerno srećan, žmirka i trepće, a kada oseti njene ruke ispod vrata, ispruži glavu, otvori usta pokazujući zube, pa izgleda kao da se smeje. Mago je veoma lep magarac, sa dugim ušima, belim trbuhom, čupavim nogama i širokim repom. Njegovi vlasnici nabavili su ga ne zbog neke koristi koju bi od njega očekivali, nego što su ga zavoleli i želeli da bude ukras u voćnjaku u malom primorskom mestu, s kućama belih fasada i crvenih krovova. A Mago to i jeste, pravi ukras, naročito kada zadrema, pa počne da kunja onako stojeći, a ponekada i opruži po ledini i spava kao beba.

         – Bebo, baš si mi lep! – kaže Vedrana svaki put kada dođe s kanticom vode. – Ne bih te menjala ni za najlepšeg konja.

         A Mago se samo lenjo protegne, zaškilji na jedno oko i ostane tako nakrivljene glave dok ga ona miluje i češka po vratu.

         I druga deca vole Magu, dolaze da ga vide i da se druže s njim. Milica donese kocku šećera, Siniša sveže trave, Ena veliki češalj da ga češlja… a drugi, ko se čega seti. O, što je tada Mago srećan! U centru pažnje, okružen decom. Njegovo srce zatreperi nemirno, pa poželi da juri i igra se sa svima njima. I da to traje i traje, da deca ostanu stalno s njim, danju i noću. Da zajedno gledaju mesec i nebo načičkano zvezdama, osluškujući zrikanje zrikavaca, dok opojno miriše smilje i udaraju talasi o obalu.

         – On je tako pametan – kaže Karina, plavokosa devojčica iz Švedske, koja svake godine dolazi na more kod ujaka.

         – Ne misle svi tako – nadovezuje se Stefan. – Ali lažu u svim tim pričama. To kada kažu – glup kao magarac.

         – Kad bih mogla imati takvog jednog – ushićeno nastavlja Karina. – U Švedskoj bi mu se obradovala cela moja ulica.

         – Čime bi ga hranila? – pita Ana. – A kako bi ga i odvezla u Švedsku?

         – Mislim da bi stao na zadnje sedište našeg džipa – samouvereno će Karina. – Ja bih mogla da se vratim avionom.

         Tako je provodio dane dobroćudni magarčić Mago. Voljen i mažen, koga su svi voleli.

         Jednom su pored zida prolazila dva nestašna derana. Kada su videli magarčića, jedan od njih, viši i štrokav, primetivši Magu, reče:

         – Vidi onog glupana!

         – Baš izgleda tupavo. Ej, tupavko! – viknu drugi dečak i nagnu se na zid.

         – Kolike samo uši ima. A tek glavu i repinu. Baš je ružan.

         – A da preskočimo i malo ga izlemamo? Sigurno je zaslužio.

         – Slažem se – reče drugi dečak i ne čekajući preskoči zid.

         Naoružani štapovima, derani su se približavali Magi. Njemu nikada niko nije učinio nešta nažao, svi su ga voleli i mazili, zato radosno mahnu repom obradovavši se dečacima. Očekivao je da ga pomiluju. Oni su mu se približavali ne bez straha, oprezno. Kada su se primakli sasvim blizu, jedan zamahnu i malo zakači Magu. Iznenađen, magarčić poskoči. Iako veoma mlad, odmah je shvatio: ovo nisu dobra deca. Kada ponovo oseti udarac preko leđa, jak i bolan, Mago još više poskoči i iz sve snage kopitama odbaci jednog dečaka prema čvornovatoj maslini. Videvši da je vrag odneo šalu, derani počeše da beže.

         – Al’ me opauči – stenjao je i držao se za stražnjicu jedan od njih. – Dobro i prođoh. Mogao sam poginuti.

         – I mene je odalamio… – žalio se drugi.

         – Lažeš, nisam to video.

         – Nisi jer si zagrlio maslinu.

         Odlaze dva derana stalno se držeći pozadi, a Mago preko zida kao da dovikuje prema njima.

         – I–aaa, i–aaa, a–iii, a–iii, i–aaa…

         – Šta kaže ovaj tupan? – pita jedan deran.

         – Kaže: He, he, hi, hi, ho–ho–hooooo… – odgovara drugi. – Smeje nam se, budalo. Pa neka mi sada neko kaže da su magarci glupi.

         Onda, ne okrećući se, produžavaju stazom pored mora, stalno pipajući mesta gde ih je Mago počastio, plava kao najveće šljive.

 

JESENJA KIŠA

  

         Kako je dosadna jesenja kiša.

         Jesenja kiša pada dugo, ukoso, tiho. Ispira uspavane krovove, drveće požutelih listova, opustele ulice i zatvori sve u kuću: Etelku, Lakija, Neru…

         Samo lastama na telefonskim žicama kao da ne smetaju te sitne kapi. Ipak smetaju. One su poredane u nizu i miruju. Tek poneka podigne krilce i kao da stresa kapi s perja. One se baš spremaju da napuste ovo dosadno mesto i da odlete na jug, u toplije krajeve, tamo gde sada sija sunce.

         Etelka gleda kroz prozor na prostrani trg. Na njemu se kočoperno isprsio konjanik sa isukanom i visoko podignutom sabljom. Kao da nekom preti. Možda baš ovoj dosadnoj jesenjoj kiši. On je postavljen na veliko kameno postolje, a njegov konj je propet i samo što ne jurne. Možda i oni žele u toplije krajeve, tamo gde je sada leto.

         Etelka razmišlja zašto kiša pada, ali ne nalazi odgovor. Pada, eno, veliki žuti list i jasno joj je zašto se to dešava. Takvi zlatasti listovi padali su i prošle godine. Bilo ih je veoma mnogo i baš su lepo leteli i šuštali pod njenim nogama. Njih je svaki dan skupljao komšija Pavle i njoj se to nije sviđalo. Skakala je u te hrpe lišća i listovi su leteli ponovo po dvorištu. Baš je bilo lepo i veselo.

         − Etelka, anđelčiću vragolasti − kao ljutio se komšija Pavle. − Sada ću ponovo morati da skupljam lišće.

         − Ja ću da vam pomognem − kaže Etelka, a oči joj igraju kao dva nemirna klikera. − Ja ću da vam pomognem. Baš volim da skupljam lišće.

         Кada gomilica ponovo naraste, čim komšija pripali cigaretu i nasloni se na grablje, Etelka opet skače u gomilu lišća. Baš u sredinu. I ništa od posla, listovi se razbeže kao da se plaše njenih nogu. To se ponavlja sve dok mama ne primeti i počne da se izvinjava komšiji Pavlu.

         − Neka, neka − kaže dobroćudno komšija. − I meni je bilo zabavno.

         Kako je dosadna jesenja kiša.

         Jesenja kiša pada dugo, ukoso, tiho, kao da nema nameru nikada da prestane.

         A Etleka se dosađuje. Ona bi što pre da grane sunce i da s Lakijem istrči u dvorište, pa na ulicu, a onda pločnikom ispod visokih kestenova da trči do obale i livade. I da tako trči i trči, sve dok se od umora ne sruši na travu, a Laki dođe i veselo je lizne po licu mašući repom. Potom i on legne i duguljastu njušku lepo stavi na prednje šape, pa žmirka i pomera oči levo i desno, ne dižući glavu, sve dok ne proleti neka ptica i on je lajući ne pojuri.

         Eh, ta kiša!

         Etelka gleda Neru, svoju potpuno crnu mačku, koja se lenjo proteže i zeva široko, kao lavica. A leži odmah uz Lakija. Kao da joj je tako toplije.

         − Ti, pospanka jedna − smejulji se Etelka. − Tebi ova kiša izgleda godi.

         A Nera ne kaže ništa. Ni Laki. Samo mirno leže na podu i osluškuju kako kiša pada.

         − Ova kiša ne misli prestati − kaže mama. − A Lakija i pored toga treba izvesti u šetnju.

         − To ću ja − veselo će Etelka.

         − E, bogme, danas nećeš ti. Mogla bi se prehladiti.

         − Ali uzeću kišobran, kabanicu i čizme…

         − A, ne, ne! Milutin će to. Ionako samo čita novine i kunja u fotelji.

         − To meni nimalo nije teško. I baš volim što kiša pada − laže malo Etelka. − Možda će uskoro prestati.

         Dozvola je napokon dobijena. Etelka se užurbano sprema i kada je potpuno spremna, tiho kaže:

         − Idemo!

         Svi u kući veruju da je to reč koju Laki sa sigurnošću razume. Jer, svaki put kada bi je neko i slučajno izgovorio, on bi skakao, mahao repom, veselo poskakivao i bio spreman na polazak u šetnju.

         − Kuda ćeš, Etelka po ovoj kiši? − pita komšija Pavle. − Zar nikoga drugog nema u kući da vodi Lakija u šetnju?

         − Ima, naravno. Ali ja to volim. Baš volim da šetam po kiši.

         Etelka čizmicama skače u svaku baricu. Voda pršti na sve strane. Prolaznici se izmiču, gledaju i uz osmehe sećaju svog detinjstva. Laki trčkara od stabla do stabla.

         Jesenja kiša, sitna i dosadna, pada, pada, pada…

         Kad se Etelka zavrti na jednoj nozi, i njen šareni kišobran vrti se kao vrteška. Kapljice lete na sve strane. U njenim čizmicama je toplo. Crvena kabanica je duga i dopire do ispod kolena. I tako Etelka odlazi daleko, do obale i livade. Sumorno izgledaju danas ti predeli, jer ih je pritisnula sitna jesenja kiša.

         − Pobogu, dete! − rekla je mama kad se Etelka sa psom vratila iz šetnje. − Pa, na šta to ličite? Oboje.

         A Etelka i Laki pokisli, prljavi, umorni ali veseli.

         − Najbolje bi bilo da vas oboje ubacim u mašinu za pranje veša. Je li ostala ijedna barica u koju nisi kočila?

         Etelka ćuti. I Laki. On čuči na stepenicama podignute glave i zna da ne može u kuću dok ga ne operu; noge, dugu zlatastu dlaku, njušku. Samo žmirka i čeka dok mama ne dođe s velikom plastičnom posudom tople vode, šamponom, dva dugačka peškira i Lakijevo uređivanje može da počne. To potraje, ali na kraju dobro izbrisan Laki može u kuću.

         Etelka gleda kroz prozor. Uskoro će veče. Na zapadu se vidi malo rumenog neba. Ono nagoveštava da bi sutra mogao biti lepši dan.

         Kako je dosadna jesenja kiša.

         Jesenja kiša pada i pada dugo, lenjo… tiho.. i ukoso… ukoso…

 

MALA EN

 

         U sjaju prolećnog dana, na cvetnoj livadi ispred velikog dvorca, Mala En, najmlađa kraljeva kći, ležala je potrbuške, glave naslonjene na dlanove.

         Od sve kraljeve dece ona je bila drugačija u svemu. Nju nisu zanimali sjaj dvora, prinčevi i princeze, lepe haljinice, balovi i uštogljeno ponašanje. Imala je svoj posebni svet i stalno je bežala napolje da uživa u njemu.

         Tako je i tog dana, kroz visoku travu i mirisno cveće, kao najlepšu šarenu zavesu, posmatrala malu kornjaču koja se gegala idući prema njenom licu. Sva ushićena, Mala En ju je netremice gledala zaustavivši čak i dah, misleći da bi je i time mogla uplašiti. Njene lepe i tužne oči bile su širom otvorene, bez treptaja, samo da ništa ne propuste od te čarolije. Dečji osmeh razlio joj se od uva do uva. Bila je sva ispunjena srećom. To je za nju bilo nešto novo.

         U tom trenutku livadom je prošetao kralj. Videvši Malu En, onako kao mače priljubljenu uz zemlju, počešao se ispod krune.

         – Šta li tu radi moje derište? – zapitao se. – Neću kvariti njen san. Samo neka je srećna.

         I kralj je produžio dalje, ne shvatajući šta je to toliko moglo zaneti njegovu mezimicu, tako da ga nije ni primetila.

         – Biće od nje nešto. Ona je tako dobro dete – tiho je za sebe prozborio kralj. – Mala En je stvorena za svet dobrote i lepote.

         Majka kraljica je sa balkona takođe videla Malu En.

         – Ona je kao šareni leptirić sleteo da se odmori na travi – rekla je služavki. – Sigurno je otkrila nešto veoma interesantno. Gledaj, ona proučava svet mrava i buba.

         Za to vreme, kornjača manja i od njenog dlana, prišla je sasvim blizu. Mala En do tada nikada nije videla ništa slično. Videla je mrave, crne i žute, mnogo raznih buba, razigrane leptirove, miša, ježa, puža, ptičice šarenog perja, ali ovo – e, to je sasvim nešta novo i posebno.

         – Ko si ti? – upitala je Mala En. – Do sada te nisam videla na mojoj livadi.

         Kornjača se uplašila njenog glasa i brzo uvukla smešnu glavu u oklop. Sada je to bio samo mali naopako okrenuti čanak, nepomičan ispod cvetnih krunica, u kome je čekao neko da opasnost prođe, pa da nastavi put. Zavladao je mir. Oboje su zbunjeno čekali da se nešto promeni.

         „To nešto ima oklop odozdo i odozgo”, mislila je Mala En. „Uplašila sam ga. Baš mi je žao.”

         I ostala je još jedan trenutak u tom položaju mirujući, a onda ispružila prst. Baš tada i kornjača je pomolila glavu iz oklopa, što je veoma uplašilo Malu En, zamalo da skoči i pobegne. Ali, ipak je ostala, nakon što je kornjača ponovo uvukla dugi vrat u oklop.

         „Čudno neko stvorenje. I lepo”, oduševljeno je zaključila Mala En, sada sa sve manje straha.

         A onda je, skupivši hrabrost, malo gurnula kornjaču. Ona se od toga prevrnula na leđa, ne pomaljajući glavu iz oklopa.

         „Gle, odozdo je sva žućkastobela”, nastavila je da otkriva pojedinosti kod kornjače Mala En. ”A noge su joj tako smešne, kao i glava i vrat.”

         Uzela ju je u ruku, okrenula, pogledala sa svih strana i vratila na noge.

         Podbočila je rukama ponovo glavicu, savila i podigla levu nogu mahnuvši njome nekoliko puta kroz vazduh i nastavila da leži u travi. Shvatila je da joj od ovog malog i čudnog stvorenja ne preti nikakva opasnost.

         – Ko si ti? – upitala je ponovo Mala En kornjaču kada je opet pomolila glavu iz oklopa.

         – Ja sam kornjača – odgovorila je ona kada je i sama shvatila da joj od devojčice ne preti opasnost. I ohrabrena time primakla joj se još bliže.

         – Nisam te ranije videla na livadi.

         – Nedavno sam se izlegla.

         – Izlegla!?

         – Da. Iz jajeta.

         – Pa ti nisi pile, a imaš i četiri noge. I rep i čudan oklop.

         – Rekoh, ja sam kornjača. I kornjače se legu iz jaja.

         – A gde živiš? – bila je znatiželjna Mala En. – Šta će biti s tobom kada dođe zima i padne sneg, kada sve okuje led?

         – Tada ću da se zakopam u zemlju, ispod lišća…

         – Oh, baš neobično. I neće ti biti hladno?

         – Neće, neće. Tako kornjače prespavaju zimu. O tome mi je pričala mama.

         – Neobično, baš neobično.

         – Zato i volimo da se u proleće izložimo suncu. U tome posebno uživam.

         – Poneću te u dvorac – rekla je Mala En, a zatim podigavši se, stavila kornjaču u džep od haljinice i potrčala preko livade.

         Čim se pojavila u dvorcu, sva zajapurena i rumena u licu od trčanja, kralj je pronicljivo upitao:

         – Šta imaš u džepu, Mala En? Jesi li opet donela puža ili nekog drugog stvora?

         – Kornjaču! – oduševljeno je odgovorila i stavila pred kralja životinjicu.

         – Hm, sto mu kruna! – iznenadio se kralj. – Jednog ćeš dana dovući lava.

         Kraljica je bila zaprepašćena.

         – To je pogrešno – rekla je gledajući u kornjaču na prestolu.

         – Pogrešno? Zašto pogrešno? – naivno je upitala Mala En.        

         – Ne priliči princezama da se tako ponašaju.

         – Koješta! – pobunio se kralj. – Neka se dete igra kako voli. Možda sutra od nje bude uvaženi naučnik. Dosta je lakovanih cipelica.

         – Mogu li je, oče, zadržati i poneti u svoju sobu? – zamolila je Mala En.

         – Dakako! – složio se kralj. – Ponesi je.

         Kraljica je samo zavrtela glavom, nezadovoljna takvom kraljevom odlukom. Ali kraljeva se ne poriče.

         – Samo, ne zaboravi da je hraniš – dodao je kralj. – I kornjače moraju da jedu i piju.

         – Šta one jedu?

         – Saznaćeš. Odmah pozovi učitelja da ti ispriča sve o kornjačama.

         Malo kasnije kornjača je grickala zeleni list salate i iz zdelice pila mleko. Dvorski učitelj je morao Maloj En dugo, dugo da priča o kornjačama. Čak je posegnuo i za debelim knjigama da bi osvežio svoje znanje.

 

KRIVI SPOJ

 

         Šta može da se desi ako jedna SMS poruka greškom ode na krivu adresu? Ovi moderni mobilni telefoni mogu svašta. Ne verujete? Dobro.

         Ako jedna takva poruka nepažnjom ode na pogrešnu adresu, može se desiti i ovo.

         Stefan je upravo napisao poruku: „Dođi kod spomenika na trg u pet. Posle zajedno idemo kod Ane. Stefan.”

         Pisao je brzo i isto tako pritisnuo „Pošalji”, a to je bila greška. Mala simpatična greška. Baš simpatična i uvrnuta greškica.

         „Klik!” je čula Milica i brzo, onako kako to samo devojčice umeju, dohvatila mobilni telefon i pročitala: „Dođi kod spomenika na trg u pet. Posle zajedno idemo kod Ane. Stefan.”

         Njena dotad mirna usta odjednom su se raširila u širok osmeh. I prošaputala je jedno iznenađujeće i simpatično:

         − Oh!

         Stefan je u tom trenutku čekao odgovor buljeći u mali ekran svog telefona:

         − Šta je ovom kreletu? Zašto ne odgovara? − zapitao se, a odmah i dodao: − Mora da se uspavao, po običaju… Ima vremena, valjda će čuti ”klik” i videti poruku… – mrmljao je i dalje sebi u bradu.

         Za to vreme Stefanov drug Gavrilo Petrović je zaista čvrsto spavao. Njegov mobilni telefon je ćutao, baterija mu je bila prazna. Po običaju.

         Milica je, međutim, pokušavala da se priseti te Ane bez uspeha. Ne zna nikakvu Anu. Hm. Stavila je prst na čelo, a onda joj se učini čudno i to – otkuda sada odjednom ta poseta Ani?…

         Ipak je bila veoma obradovana sadržajem poruke.

         − Zašto nije telefonirao, nego šalje poruku? − upitala se. − I ko je zaista ta Ana? Mora da sam nešto zaboravila.

         I Stefan je razmišljao o toj poseti:

         „Bilo bi mnogo bolje i lepše da idem s nekom devojčicom, nego s ovim pospankom. Ali, šta je, tu je. Ana hoće da vidi Gašu Klupodera, pa neka joj bude.”

         U pet sati, Stefan se s rukama u džepovima, već nestrpljiv, šetkao kod spomenika, kada je iznenada ugledao ozarenu i široko osmehnutu Milicu. Taman je iznenađen zaustio da je upita otkuda ona tu, ali ga je Milica preduhitrila:

         − Baš ti hvala što si me pozvao! U kući mi je bilo tako dosadno. A, ko je ta Ana?

         Stefanu je odjednom proletelo kroz glavu i sve mu je bilo jasno. Toliko jasno da je zaboravio da odgovori na Milicino pitanje. Krivi spoj. Najlepši mogući krivi spoj. Za svaki slučaj brzo je pogledao u svoj ajfon.

         − A gde je Gašo? − pitala je Ana kada su se dugim stepeništem popeli prema kući i ušli u njenu sobu.

         − Medo se uspavao. Po običaju − rekao je Stefan i na brzinu upoznao Anu s Milicom. 

         Bilo mu je drago što je tu s Milicom, a ne sa Gašom.

         Ovi današnji mobilni telefoni zaista mogu svašta. Tako su pametni. Čak i to – da pogreše onako kako mi priželjkujemo. 

 

VITEZ PODVEZICE

 

         Jesam li vam pričao kako sam postao vitez podvezice? Šta, nisam!? Mora da sam zaboravio. Imao sam nameru, ali sam izgleda smetnuo s uma. Oprostite.

         Ne postaje se lako vitez podvezice. Ne i ne! Nije lako dobiti Orden podvezice, jedno od najviših, ali i najpopularnijih odlikovanja na svetu, a samo se na osnovu tog priznanja postaje vitez podvezice. Istina, sada mi još nedostaju dvadesetpetorica vitezova kao kod kralja Edvarda Trećeg, ali i to ćemo rešiti. Za plemeniti red vitezova naše ulice, nema šta ne bismo učinili.

         Za sve je kriva Kalinina bela perzijska mačkica, vražićak, vrcasta, lagana i meka kao pahulja. Ona i Gašo Klupoder, naravno. Ko drugi. Samo je tom spadalu moglo da padne na pamet sve to, pa sada deca iz tri ulice viču za mnom: Vitez podvezice! Evo ide vitez podvezice! Ali, platiće mi on za to. Već ću ja smisliti neko odlikovanje i za njega.

         Bio je mesec juni kada u našem dvorištu cvetaju i zanosno mirišu lipe. Celo dvorište tada postaje lepše, mirišljavo i bistrije. Svakog popodneva okupljali smo se i igrali do kasno u noć, pa nam je teško padalo kada bi nas naterali da uđemo u zgradu i idemo na spavanje. A lipe su mirisale i dalje, svu noć, šireći grane nad dvorištem i penjući se u visinu sve do četvrtog sprata.

         Jednom tako Kalina u krilu mazi svoju belu dugodlaku mačku. Oko nje se okupile uglavnom devojčice. Sve hoće da dotaknu i pomiluju tu malu lopticu u krilu, nagnule se i ushićeno raširile osmehe preko lica, samo što se ne istope. Sve su lepe, ali nijedna kao Kalina; lepo začešljana, sa dve zlatne ukosnice i haljinicom belom kao i njena mačka. Mi dečaci smo bili u drugom delu dvorišta zaokupljeni nekom svojom igrom. Ja sam, ipak, često pogledavao prema Kalini. Ona mi se jednostavno i iznenada zakačila za dušu sa prelepim očima, dvema jamicama na licu kada se smeje i malenim mladežom ispod usana. Kao da je proleće delovalo na nju, prolepšalo je i promenilo u sasvim drugu devojčicu. Blistala je od neke nove lepote. Proleće ili lekoviti miris lipe, šta je to delovalo na nju? Ili mene? Ona je stvarno bila prelepa i stalno u mom poludelom dečačkom srcu.

         Ali, Kalina kao da me nije primećivala. Ili mi se to tako tada samo činilo. Ona je sigurno bila pametnija od mene i nije pokazivala simpatije onako kao ja: petljavo i nespretno. Šta sam mogao kada mi se neodoljivo dopadala?

         Odjednom, vrisak, vika, uzbuđenje. Kada smo dotrčali, Kalina je plakala, a sve su devojčice unezvereno gledale u krošnju. Komšijin pas, koji se odjednom tu našao, lajući i mašući repom, propinjao se i prednjim šapama grebao o stablo. Kalinina mačka bila je visoko među rascvetalim granama.

         − Moramo je skinuti − rekao je neko.

         − Kako kada je ona visoko gore u krošnji − dodao je drugi.

         − Uplašila se jadnica. Moramo je skinuti zbog Kaline − bio sam odlučan. − Mačka se sama neće vratiti.

         A lipa je stvarno bila visoka, debela, razgranata… ko zna koliko je godina imala.

         Bilo mi je žao Kaline. Ne podnosim suze. Odmah sam počeo da se penjem. Nije mi to lako polazilo za rukom. Stablo je bilo nepristupačno i stalno sam klizio nazad.

         − Evo lestve! − doviknuo je Gašo Klupoder.

         Uz lestve, pa do prvih grana, a kasnije je bilo već lako. Penjao sam se sve više i više, a kada sam pogledao dole, video sam moje drugove nekako male, s glavama uperenim prema meni. Zadrhtao sam. Neki strah prostrujao mi je kroz telo. Zastao sam za trenutak čvrsto stežući deblo. Nikada se nisam penjao tako visoko. Onda sam pomislio da ne smem gledati dole i produžio dalje. A mačke nigde. Zavukla se negde među tanke grane, listove i cvetove. Sve miriše i zuje pčele. Čak mi se činilo nekako glasno. U horu.

         Tražio sam je dugo, a odozdo čuo glasove, dovikivanja, uputstva.

         − Idi desno!… Ne, ne, levo!… Još se penji… Ima li je?… Nije valjda…

         U tom trenutku sve bih učinio za Kalinu. I nisam mislio na opasnost i mogućnost da padnem. Samo mi je bilo važno da pronađem tu mačku i predam je u njene ruke. Da vidim njen čarobni osmeh i svetlost u očima. Da me ona, možda, pogleda drugačije i s većom pažnjom.

         Tog malog belog vražića sam teško pronašao. Od straha je bila pobegla gotovo na sam vrh. Teško ju je bilo uzeti s tanke grane koja se njihala, pa je izgledalo da će svakog časa pasti. A kada se nekako konačno našla u mojoj ruci, odmah me je ogrebala. Nisam je pustio. Počeo sam da se spuštam, što je sada zbog nje bilo otežano i sporo.

         Kada sam je konačno predao Kalini, ona je, držeći je obema rukama, propinjući se na prste, pritrčala i poljubila me. A u dvorištu vrisak, pljesak i smeh. Čak su i s prozora zgrade stanari gledali i smešili se.

         Sutradan, popodne nakon škole, Gaša Klupoder se iznenada popeo na klupu i povikao:

         − Narode! Okupite se! Imam važno saopštenje.

         Svi su se kao po dogovoru okupili, smejući se i gurkajući. Prišao sam i ja. Šta li ovaj smera? Opet neku nepodopštinu.

         − Imam posebnu čast da kao predstavnik njegovog veličanstva kralja Edvarda Trećeg, saopštim cenjenom skupu…

         Okolo smeh, cika… Smejem se i sam, jer ne znam o čemu se radi. Valjda jedini ja.

         − Zbog iskazane nesebične hrabrosti i požrtvovanja u spasavanju Kalinine mačke, uručujem našem hrabrom Stefanu Orden podvezice…

         Neki se već valjaju po travi dok mi Gašo prikopčava neku crvenu zvezdu na košulju, a ja zbunjen blenem, ukipljen kao drvena Marija.

         Onda se Gašo odjednom saginje, klekne na jedno koleno, malo podiže Kalininu haljinicu, odvezuje podvezicu, belu traku svezanu u obliku mašne s njene desne natkolenice, a u dvorištu urnebes. A Kalina kao ikona. Sva osmehnuta i gleda me ne trepćući. Pruža ruku s podvezicom i kaže jedno čarobno i šaputavo:

         − Hvala ti! Baš si hrabar.

         Onda mi prilazi još bliže i spušta još jedan mali topli poljubac. A ja? Ja već letim nebom negde iznad naše zgrade i čini mi se da nema šanse da padnem.

         Odnekud se tu odjednom našla i široka plava svilena vrpca. Stavljaju mi je preko ramena i plješću uz smeh.

         − Ser, proglašavam vas vitezom podvezice! − teatralno kaže Gašo.

         Okolo se urnebes ne smiruje. I, začudo, ne ljutim se, nego se i sam osmehujem.

         Jer Kalina stoji tu preda mnom s belom mačkicom u rukama, sva osmehnuta, a one dve njene jamice na licu postale su nekako još dublje i lepše, potvrđene jednim malim mladežom kao tačkom pored usana.

 

ALEKSA I NJEGOVA BARKA

 

         Na obali, u kamenoj kućici, u jednom primorskom gradiću, živeo je on, dobri dečak Aleksa.

         − Aleksa − govorili su mu često stari ribari ogrubelih lica i ruku − ne idi danas na pučinu.

         On bi ih pogledao tužnim očima i ćutao.

         − Tvoja je barka mala kao i ti − nastavljali su. − Danas bi mogla biti bura, a ti si nejak.

         Aleksa je znao da ih neće poslušati. Jednostavno nije mogao drugačije. Ako svakog dana ne ulovi nekoliko riba, njegova majka Tonka i on neće imati šta da jedu, a ni da prodaju. Novac im je bio potreban kao i svima. Samo su na taj način mogli da ga zarade.

         Svakog popodneva, kada se vrati iz škole, Aleksa pojede svoj oskudni ručak i odmah uradi zadatke. Zatim malo prilegne da se odmori. Onda, kada sunce počne da se primiče morskom horizontu i prospe zlatasto rumenilo pučinom, Aleksa je isplovljavao u ribolov.

         „Moram biti pažljiv, šta bi moja majka da se meni nešto dogodi?” mislio je odvezujući barku, pogledajući u nebo i more, a zatim bi se otisnuo od obale.

         „Držaću se danas bliže kopna”, zaključivao je. „Zaista miriše na nevreme.”

         Aleksa je bio vešt dečak i svi su se čudili kako mu uspeva da se uvek vraća s dobrim ulovom. A on je birao usamljena mesta, malo podalje od ostalih ribara.    „Srećne sam ruke”, mislio je, ne primećujući ipak da su ga svi ribari puštali  da lovi  tamo gde je naviše riba.

         − Vidiš li malog? − znali su se dovikivati.

         − Ne − moglo se čuti. − Verovatno se opet zavukao u uvalu iza stena.

         Nisu ga ostavljali samog kada bi počeli da se vraćaju kućama. Voleli su tog dečaka i osećali neku vrstu obaveze prema njemu nakon što je ostao bez oca. Ako bi ponekad ulovio manje nego obično, uvek bi se našao neko da ubaci u njegovu barku nekoliko riba. Njegova majka Tonka tu ribu kasnije је prodavala na trgu.

         Stari Gabriel, tih i poguren ribar, sa velikim šeširom za sunce, najviše je voleo Aleksu. Isto kao i njegovog oca nekada. Onako potiho, da to dečak ne primeti, želeo je da mu je na oku. Svoju barku bi usmeravao tako da ga stalno vidi. Ali, uljuljkivan morem ispod toplih zraka sunca, sve češće je ostajao bez ulova, jer mu se događalo da zakunja i zaspi u barci. Aleksa se s velikom ljubavlju znao smeškati gledajući Gabriela kako spava, dok galebovi kruže oko njegove barke. Galebovi kriče, a Gabriel spava li spava. Tada bi pružajući mu od svog ulova najveću ribu rekao:

         − Uzmite! Danas niste ništa ulovili.

         − Neka. Tebi je potrebnije, sinko − odgovarao je starac.

         − Morate uzeti. I vi ste meni davali.

         Gabriel bi ga tada sav ozaren pomilovao po kosi i Aleksi se činilo da vidi kako su se njegove oči orosile suzama. Stajao bi tako neko vreme i gledao za njim, sve dok svojim laganim koracima ne bi zamakao u kuću.

         Nevreme je tog dana došlo iznenada, onako kako to obično biva na moru. Ono je često iznenađivalo i stare ribare. Ali, oni su bili iskusni, snažni i vešti, pa su znali savladati takve opasnosti. Aleksino iskustvo bilo je malo, onakom krhkom više bi mu priličilo da se igra s decom, nego da se bavi teškim ribarskim poslom.

         − Vidite li malog?! − povikao je očajno Gabriel.

         − Ne! − odgovorila su gotovo uglas trojica ribara spremajući se da pobegnu prema kopnu.

         − Ne smemo ga ostaviti − vikao je još jače Gabriel.

         − Šta da radimo? Ni sami ne znamo šta ćemo.

         − Moramo prema uvali − uporno je vikao Gabriel. − On je tamo, znam.

         Nevreme je bilo sve jače. More kao da je iznenada podivljalo.

         Ribari su ipak usmerili svoje barke prema uvali gdje je Aleksa najčešće ribario, mada su znali kakvoj se opasnosti izlažu. Probijali su se teško. Strah je bio prisutan kod svih, zbog onog što bi se moglo dogoditi i njima i Aleksi. Znali su da približavanje oštrim stenama može biti kobno i da lako mogu da im se porazbijaju brodice, ali su sada bili odlučni da po svaku cenu pronađu Aleksu. Na pedesetak metara udaljenosti od jedva vidljivog kopna, u inače zaštićenoj i nešto mirnijoj uvali, talasi su bili malo manji. Morali su grčevito da se bore s pobesnelim morem kako bi se održali na površini. Kružili su po uvali blizu jedan drugom, naprezali vid, ali Alekse i njegove barke nije bilo.

         − O, Bože, smiluj se! − zavapio je Gabriel. − Šta ti je siroti dečak skrivio?

         Sada je već pretila opasnost da se neke barke potope, jer su napola bile ispunjene vodom. Ipak su nastavili da traže dečaka.

         − Čini mi se da vidim nešto − doviknuo je jedan ribar, trudeći se da ga neko od njih čuje. − Ovamo! Ovamo!

         Ribari su s velikom mukom krenuli za njim.

         Našli su Aleksu potpuno iscrpljenog, pomodrelog, izbezumljenog od straha. Stajao je onako mali u vodi do grudi, između stena i barke, sav izranjavan ali uporan da ne dozvoli talasima da je razbiju. Bilo je pravo čudo kako ga talasi nisu odneli. Ili jednostavno, zajedno s barkom, bacili na ošto kamenje.

         Ribari su prihvatili njegovu barku, a jedan od njih podigao je potpuno iscrpljenog Aleksu. On kao da nije mario za sebe, nego je stalno kao u bunilu ponavljao:

         − Moja barka, moja barka!!!

         − Sve je u redu s tvojom barkom, Aleksa − tešio ga je Gabriel.

         − Nije, nije! Pogledajte, razbijen joj je pramac.

         Kada su se s velikom mukom dokopali luke i kada se nevreme donekle smirilo, mogli su videti da je Aleksina barka stvarno veoma oštećena, a on sav prekriven modricama, posekotinama i da drhti od umora i straha.

         Pognute glave tiho je plakao.

         − Ne plači, Aleksa − tešio ga je Gabriel. − Sutra ćemo svi zajedno da popravimo tvoju barku.

         I, zaista, svi su se ribari sutradan okupili na obali i popravili Aleksinu barku. Ona je sada ista kao i pre, čak je i lepša nego što je bila.

 

LETO BEZ VERONIKE

  

         Šta će moja jadna devojka sada? Nju vode kod njenog dede na jednu stranu sveta, mene kod mog dede na drugu. A leto je tako dugo… i kako ćemo mi jedno bez drugog?

         Šta će moja jadna devojka Veronika sada?

         Mi smo samo hteli da budemo zajedno preko celog leta, pa smo pokušali da sprečimo takvu nepravdu i odlučili smo da pobegnemo od kuće. I na kraj sveta ako treba. Pa šta?

         – Iskradi se kada svi odu na spavanje – predložio sam Veroniki. – Ja ću biti spreman i čekaću te.

         Veronika se plašila mraka i tog dalekog puta u svet. Ipak je zbog mene odlučila da zajedno pobegnemo.

         Dugo sam razmišljao šta sve treba da se ponese kada se beži u svet. To mi je bilo prvi put. Nisam imao iskustva. Dugo sam kraduckao po kući, a onda zaključio da sve to ne mogu da ponesem. Poneo sam najvažnije: baterijsku lampu zbog Veronikinog straha i mnogo čokolade koju je ona odistinski volela. I ja volim čokoladu, istina je, ali više zbog nje. I poneo sam još mnogo nekih drugih sitnica.

         Na koju stranu da pobegnemo? Svakako ne na onu gde je njen, ali ne i moj deda. Mogli bismo nabasati baš na njih. Znam da Veronika voli svog dedu, isto kao i ja svog, ali kako s njima da provedemo celo leto razdvojeni? Neka oproste i njen i moj deda – ne važi.

         Veronika je drhtala od straha dok smo se iskradali.

         – Poneo sam sve što nam treba – rekao sam samouvereno. – Trajaće dok se ne snađemo.

         Veronika je ponela svoju lutku Žaklinu, jer bez nje ne može. Pa neka. Šta smeta lutka Žaklina kada se beži u svet? Ništa. Utroje će nam biti još i lepše.

         – Ja se plašim – rekla je drhtureći i dalje dok sam je vodio za ruku.

         Preći ćemo most, reku, polje i popeti se na visoko brdo iznad grada. Tamo moj drug Manojlo Lazukić ima vikendicu. To je samo usputna stanica. Tu ćemo se odmoriti.

         U levoj ruci čvrsto stežem ključ koji mi je Manojlo kradom dao, desnom nežno držim Veronikinu ruku, a na leđima mi je pun ranac. Baš smo ih prešli. Pa, morali smo kad su takvi.

         I, već smo u vikendici, naslonjeni na prozor.

         Sa brda se kao na dlanu vidi grad osvetljen treperavim svetlima. Miriše toplo veče i na sve strane čuje se cvrkut ptica. Baš lepo veče. Kao stvoreno za bežanje u svet. Pojeli smo po parče čokolade i brzo zadremali.

         – Tu si, mangupe! – probudilo me je očevo potezanje za uvo.

         Dok se sunce probijalo kroz prozor, obasjavajući pospance, Veroniku i mene, naši očevi i uplakane majke stajali su kraj kreveta. Veronika je zaplakala stežući u naručju Žaklinu. Ja nisam. Taman posla. Da plačem, jok! Bio sam besan na izdajicu Manojla Lazukića. Videće on svoga boga. I na sebe, još više. Kako sam mogao tako čvrsto zaspati da ih nisam čuo kada dolaze? To je zbog Veronike. Tako je lepo mirisala njena kosa i noć sa zvezdama koje smo posmatrali kroz prozor. Čist vazduh nas je prevario. Biće da je to. Šta bi drugo.

         I šta će moja jadna devojka sada?

         Nju danas vode kod njenog, a mene kod mog dede.

         Kako će biti dugo ovo leto bez Veronike.

 

KOMPOT OD BELIH TREŠANJA

  

         Kako se samo lepo zarumenela moja devojka Veronika dok smo u njenoj kući jeli kompot ili slatko od belih trešanja! Nisam siguran šta, ali bilo je slatko i gusto. Donela nam ga je u staklenim posudicama i dala njena baka Vlatka, kada je i rekla to zbog čega se zarumenela Veronika.

         − Evo, da pojedeš sa svojim momkom. Sama sam to napravila.

         A Veronika je oborila glavu i zarumenela se. Preko celih obraza. I lepo. Kao najlepša ruža iz njene bašte. A meni nije bilo jasno zbog čega, kada ona jeste moja devojka. Svi to znaju, pa eto i njena baka. I Manojlo Lazukić zna, moj najbolji drug, koji je rekao da mu je žao što i on nema tako lepu devojku, ali da će se potruditi da je nađe. Isto tako lepu kao što je Veronika.

         − Baš ti je lepa devojka − reče Manojlo jednom dok smo šetali. − Najlepša u celoj školi.

         A meni drago što on to kaže; moj najbolji drug. Samo, ne sviđa mi se kako je pogledava. Moraću biti malo oprezniji s njim.

         Baka stavlja i dve čaše vode pred nas. A onda donosi dve kriške toplog hleba. O, kako samo lepo mirišu te kriške tek ispečenog hleba, rumene kao Veronikini obrazi. U Veronikinoj kući sve je lepo, kao i ona sama.

         Mi stavljamo kompot od belih trešanja na tople kriške i jedemo, a onda popijemo naiskap po čašu vode, jer je sve ukusno i slatko, pa trčimo napolje. A Veronikino rumenilo je već izbledelo.

         Dočekuje nas raskošna lepota avgusta.

         − Bzum−bzum−bzum… − zuje pčele u Veronikinoj bašti s cvećem.

         Veronika sedi na ljuljašci, a ja je ljuljam. Ona to voli i nikada joj nije dosta. Kada ljuljaška odleti daleko uvis, zaleprša njena duga kosa i lepa mekana haljinica. Tad liči na leptira, šarenog i razigranog. Oči joj zablistaju, bistre kao nebo, a lice razvuče u širok osmeh. Što ljuljaška odleti dalje prema nebu, Veronika, da li od radosti ili straha, to jače cikne. I svaki put uzvikne:

         − Još! Još!

         Meni nije teško to da radim i uopšte se ne umorim. Mogao bih tako celi dan, i više.

         Jednom dođe njen deda u dvorište.

         − Šta rade moji lepi golupčići? − pita uz osmeh.

         − Ljuljamo se, deda − kaže Veronika. − Zar ne vidiš?

         − Vidim, vidim. Samo pitam, tako. Dobar je taj tvoj momak.

         − Ma, deda!!! −ljuti se Veronika. − Nije mi on momak. On je moj drug iz razreda.

         − Ako, ako, mrvice! De ne ljuti se odmah − pomirljivije će deda. − Samo kažem. Onako.

         Uto Veronika, zbog nepažnje, padne s ljuljaške. I zaplače. Deda i ja dotrčimo, podignemo je,  i vidimo u njenim očima krupne suze. Deda je zagrli i reče:

         − Nije kriv tvoj momak! Sama si kriva. Zašto se nisi čvršće držala?

         − Ma, deda! − sada već ljutito Veronika udara rukama po njemu. I još jače plače. A meni žao.

          Jer, svi već znaju to. To da je Veronika moja devojka, a samo se ona stidi da prizna.

         A tako je lepa i ljupka. Čak i kada plače… I kad se ljuti… I kad se zarumeni.

 

LAKI

  

         Lepa sedmogodišnja devojčica, nežna kao cvet iz bašte, kakve su, uostalom, sve devojčice u tim godinama, šetala je tog kasnog popodneva morskom obalom s bakom kod koje je bila u gostima. Dan je bio sunčan, mesec februar, još je trajala zima i video se sneg po planinama, na kopnu, preko mora i zaliva, ali vreme je bilo prijatno za šetnju. U tom malom primorskom mestu nikada ne pada sneg. Obala je bila zelena, sa stablima borova, oleandera, maslina i drugog raslinja koje tu raste. Već je bilo procvetalo i nekoliko badema u vrtovima. More se mirno ljeskalo, bez ijednog talasa, sa barkama koje su kao uspavane mirovale u lučici. Baka i unuka lagano su koračale i razgovarale. Devojčica je na sebi imala čizmice, suknjicu i možda nepotreban debeli kaputić.

         Sigurno smo im prekinuli razgovor pri susretu. Nakon što smo stali, pozdravili se i izmenili nekoliko rečenica, Ivana i baka su nastavile da ćaskaju o nečemu. Poželeo sam da popričam s devojčicom.

         – O, kako si ti lepa devojčica – rekoh posmatrajući je onako sićušnu i umiljatu.

         Nikakvu promenu nisam primetio na njenom licu. Ćutala je, malo oborenog pogleda, kao da ju je nešto mučilo.

         Dok su Ivana i baka i dalje razgovarale o nekim stvarima koje me baš nisu previše interesovale, nastavio sam s uobičajenim pitanjem u takvim prilikama.

         – A kako se ti zoveš, lepa gospođice?

         – Nika – odgovori smireno i tiho.

         A kada nisam dobro shvatio, ponovi:

         – Nika.

         – Lepoj devojčici pristaje i lepo ime – produžih osmehujući se. – Baš si lepa.

         I bila je lepa. Lepa i neobična. Nekako drugačija, ne brbljiva kao druge devojčice koje smo poznavali. A mi smo oboje mislili da dobro poznajemo decu, iako svoje nismo imali. Jedno je sigurno – voleli smo ih bezgranično.

         Nika se nije osmehnula. Lice joj je bilo ozbiljno, preozbiljno za devojčicu tih godina. I pokreti njenih ruku bili su preterano smireni, skladni. Kao da je pomalo bila odsutna dok je stajala tu s nama na obali, a mi se povremeno utrkivali u razgovoru, postavljanju beznačajnih pitanja i davanju istih takvih odgovora.

         – Imate li vi psa? – upita iznenada.

         Zaćutali smo i svi pogledali u tu lepu podignutu glavicu.

         – Sada više ne – rekoh. – Ali smo ga imali. Zvao se Laki.

         – Ja bih tako volela da imam psa – reče s malom tugom u glasu.

         – Sva je zaokupljena time – pojasni baka, a onda, nakon kraće pauze, dodade: – Nažalost, nema uslova za to. Moja kćerka živi u stanu.

         – Pa šta – pobunih se i osetih sjaj u Nikinim očima. – Pas može i u stan.

         – Zašto joj ga ne nabavite kada ga toliko želi? – upita Ivana.

         I pre nego što je odgovor stigao, Nika nas iznenadi neobičnim pitanjem, obraćajući se sada direktno Ivani.

         – Oprostite, molim vas, mogu li vas nešto pitati?

         Kako je to bilo lepo rečeno! Učtivo i lepo, neočekivano da se jedna devojčica na takav način pitanjem obraća starijem.

         – Svakako – odgovori Ivana.

         – Da li je istina da pas košta više nego kuća?

         – Neee… – otegnu Ivana ubrzano i smejući se.

         – Znala sam – zadovoljno će ona ozarenog lica.

         Nestade one zabrinutosti koja se kod nje osećala. Kao da je odjednom otkrila veliku istinu. Nika kao da je sada bila drugo dete.

         – Ko ti je to rekao? – upita sada i baka smejući se.

         – Baka Ana – odgovori s olakšanjem. – Znala sam da to ne može biti istina.

         – Naravno. Pas ne košta više od tvog bicikla – saopšti joj Ivana.

         – Kćerka ne voli dlake po kući – nastavi baka. – Pas je i velika obaveza.

         Tada u Nikinim očima nazreh veliku tugu. Modrina u njima postade dublja, a usnice joj se iskriviše u jedva primetan bolećiv smešak. Ćutala je oborenog pogleda. Nastade odjednom tišina.

         Setih se da u novčaniku imam fotografiju bivšeg ljubimca. Stalno je nosim, godinama, od kada ga više nema. Voleo sam tog škotskog ovčara kao najmilijeg člana familije. Bili smo nerazdvojni. Svi su nas u mestu poznavali. Nas po njemu, njega po nama. Stotinama puta ranije prolazili smo istom ovom obalom, sve tamo do kraja Rajske ceste i nazad, u sva godišnja doba, danju ili noću, po suncu, kiši i vetru.

         Otvorih novčanik i pokazah joj Lakija. Srećan i razigran osmeh razli joj se preko lica. Sva se unese i pruži ruke da uzme novčanik. Izvadih fotografiju i pružih joj da je još bolje pogleda. Ispostavilo se da ispod imam još dve. Izvukoh i njih. Gledala ih je blistajući od sreće, ali sa neizmernom setom u očima.

         – Psa treba stalno voditi u šetnju – progovori napokon njena baka.

         – Dovoljno je ujutro i naveče – hteo sam da budem na Nikinoj strani.

         – Ja bih mogla da ga vodim od kuće do dućana – reče Nika. – I nazad.

         – Mi smo našem nakon svake šetnje prali noge – nastavi Ivana da priča o Lakiju. – On je to voleo. Nije hteo u kuću dok mu se ne operu noge.

         Nika je slušala pažljivo, upijajući svaku reč.

         – Eh, Nika, da si ti moja – rekoh. – Hoćeš li da budeš moja i ja ću odmah trčati da ti nabavim najlepšeg psa? Ovde možeš ići i u školu. Ja ću te voditi svaki dan.

         Ona je samo ćutala i sada me gledala direktno u oči. Kao da se pita da li je to istina. Njena želja da ima psa bila je velika.

         Kada je došlo vreme da se rastanemo, nesvesno pružih ruku da uzmem nazad fotografije, ali mi ona vrati dve, zadržavajući najlepšu i dalje zaljubljeno zureći u nju. Posegnuh rukom da uzmem i treću, ali me tada spasi Ivana:

         – Ostavi joj tu fotografiju.

         Pomalo postiđen, spremih ostale fotografije u novčanik. Ona je i dalje, kao neku malu svetinju, držala tu preostalu i netremice je gledala. Brzo se rastadosmo, produžavajući na suprotne strane.

         Okrenuh se – Nika je odlazeći i dalje zaljubljeno gledala u Lakija, mog ljubimca koga već duže nema.

 

PRAĆKA KOJA ŽIVOT ZNAČI

 

         Vi mi sigurno nećete verovati i pre nego što sam spreman da vam ispričam od početka do kraja priču o jednom neobičnom događaju, pustolovini čak, koju sam doživeo pre mnogo godina. Ali, molim vas, nemojte odmah, posle prvih pročitanih rečenica, reći da ne govorim istinu. Sve je u ovoj priči istina, baš ovako kako ću vam ispričati.

         Čuli ste za Amazoniju i reku Amazon. Oduvek sam želeo da posetim to veliko šumsko prostranstvo, naročito da zaplovim rekom Amazon, uzvodno od Atlantika sve do Anda, tim, kako kažu, najvećim vodenim tokom na svetu. Ako želite možete poći sa mnom na jednu takvu plovidbu. Upravo se spremam za novu avanturu. Tražim društvo jer je moj drug Svetislav, zvani Cvele, u poslednjem trenutku odustao od putovanja.

         Kad sam prvi put odlučio da plovim Amazonom, predložio sam Cveletu da mi se pridruži, a on, kakav je blesav, odmah je pristao. Verovatno nije ni znao gde je Amazonija, Peru, Brazil… ništa. Sigurno je mislio da je to tu negde, preko reke, iza brda i da ćemo se brzo vratiti. A meni se nije išlo samom. Udvoje je uvek lakše, a i voleo sam Cveleta. Bio je dobričina, visok, snažan, neustrašiv kao lav.

         Imali smo plan i nešto novca, ni malo ni previše. Opremu smo skupljali danima, sve ono što smo smatrali da nam treba, a čitali da se tokom takvih putovanja koristi.

         – A da ponesem i dugačke gaće? – pitao je Cvele.

         – Ponesi, neće smetati – odgovorio sam.

         Ali Cvele ne bi bio Cvele kada ne bi priredio još neko iznenađenje. Doneo je i omanji težak džakčić, jedva ga vukući.

         – Koji ti je to vrag? – upitao sam posmatrajući ga kako se muči.

         – Kamenčići – odgovorio je mirno.

         – Kakvi kamenčići? – začuđeno ću opet ja. – Šta ćeš s njima? I kako da ih ponesemo?

         – Za praćku – ne da se Cvele. – Bez njih ne idem. Gde da nađem takvu municiju.

         Nasmejao sam se znajući da nema svrhe daljnjem protivljenju. Kada Cvele nešto naumi, ne odustaje. Bolje je odmah pomiriti se s tim. Praćka je bila njegovo ubojito oružje, a on izvrstan strelac.

         I, tako, jednog dana, u predvečerje, poleteli smo avionom prema prašumi, u neizvesnost. Na ušću reke Amazon u Atlantski okean iznajmili smo mali brod, ni premali ni prevelik, ali čvrst i siguran. Imao je snažne motore i bio je lep.

         Na ušću u obliku ogromne delte, sa brojnim rukavcima i mnogo usidrenih brodova koji su se spremali da zaplove duž velike reke, s avanturistima svake vrste, ostali smo nekoliko dana. Kad smo bili sigurni da imamo sve što nam je potrebno, rešili smo da krenemo. Motori su snažno zabrujali i mi smo zaplovili. Cvele je želeo da upravlja brodom, pa sam mu prepustio kormilo, što je meni davalo dovoljno vremena da uživam u razgledanju prirode. Leškarim na palubi i uživam. Milina jedna. Za to vreme Cvele upravlja brodom, srećan i važan, i ne prestaje da zvižduće, pevuši i smeška se bez razloga. Ni za šta na svetu ne bi menjao kormilo i čast kojom mu je ukazano poverenje za tako važan posao.

         Brzo grabimo uz reku, držeći se blizine obale, radi sigurnosti ali i neobičnih krajolika koji promiču. Prašuma je zaista prelepa, puna svakakvih iznenađenja. Tropska šuma, bujna  i visoka, sa stalnim sumrakom i vlagom, svaki čas donosi nešto novo. Škljocamo fotoaparatima i snimamo kamerom.

         Stavljamo tropske šešire na glavu i stojeći posmatramo obalu. Uporedo s nama plovi još nekoliko brodova. Sve vri od života. Naročito su glasne ptice. To neispitano ogromno šumsko prostranstvo krije velike tajne. Na sve strane u krošnjama stabala vidimo orangutane. Guste šume kao da dodiruju nebo, a onda nailaze predeli obrasli gustim bambusima. U vodi oko nas vidimo vodenkonje s velikim glavama, krokodile i mnoge druge životinje i ribe. Mnogo tog biljnog i životinjskog sveta nama je nepoznato.

         – Šta je ovo? – viče Cvele pokazujući uzbuđeno prstom na životinje koje plivaju u blizini broda.

         – Mislim da su vodena prasad – zaključujem nesigurno. – Liče mi na prasad.

         – Vodena prasad! Ma daj, ne zavitlavaj me! – nepoverljiv je Cvele. – Kakva vodena prasad. Nikad čuo.

         – Pa zar ne liče?

         – Liče, pa šta? Otkud znaš da su vodena prasad?

         – Malo sam proučavao pre polaska – uveravam ga.

         Onda nailazimo na krokodile kajmane, mnogo njih. Sklanjaju se podalje od broda, ali ne previše uplašeni. Deluju zastrašujuće. Mi na brodu smo sigurni.

         Dugo smo tako plovili, gotovo izgubivši osećaj za vreme, kada smo primetili da nekoliko brodova ispred nas skreće ulevo prema obali. Odlučimo da uradimo isto. Smanjimo brzinu i usidrimo se u jednoj povećoj uvali, pa kao i ostali isplivamo na obalu. Poneli smo ručak s namerom da ga pojedemo u hladovini velikih stabala. Oko nas su leteli čudesni leptirovi. Takve lepe primerke teško je i zamisliti, svih boja i veličina. Gotovo su nam sletali na ruke i ramena. A šta tek reći za mnogobrojne ptice, šarene i s glasovima koji su nas obasipali sa svih strana.

         Taman kada smo završili s ručkom, osetim žeđ i shvatim da smo na brodu zaboravili sokove. Cvele ni ne pomišlja da se vrati po njih. Opružio se po travi i zuri u nebo, široke krošnje, lijane po kojima se veru majmuni i zlataste zrake sunca koje se s teškom mukom tu i tamo probijaju kroz zelenilo.

         Tek što sam zaplivao, odjednom premrem od straha. Oko mene se pojavi na desetine krokodila. Nakon što su motori brodova utihnuli, oni su se ohrabrili i primakli. Ne znajući šta da radim u takvoj situaciji, skočim prestravljen na leđa jednom grmalju, pa izbezumljeno stanem trčati skačući s leđa jednog na drugog krokodila. A te hrapave nemani škljocaju čeljustima i samo što me ne progutaju. S obale su primetili moju nevolju, poskakali i gledali, nemoćni da bilo šta preduzmu. Gledali i nešto dovikivali na raznim jezicima, što u tom momentu nisam imao vremena da čujem i razumem. Dokopam se nekako broda i srušim na palubu. Cvele zapomaže s obale:

         – Jesi li povređen? Javi se, javi se…

         Ma kako da se javim? U meni ni kapi života. Ni reč da izustim. Ležim i osluškujem kako gladne nemani škljocaju oko broda. Visoko iznad lete ptice širokih krila, bezbrižne, slobodne, lake, prepuštene vetru i plavetnilu. Zavidim im.

         Napokon se smirim i podignem. S obale oduševljenje. Cvele poigrava kao Indijanac.

         Onda pokrenem brod, ali ne preblizu obali da se ne nasučem na sprud, i tako rasteram krokodile. Cvele brzinom dopliva do broda kao i ostali. Razvezemo ih do njihovih brodova, za što dobijemo pohvale i poklone, pa nastavimo plovidbu.

         U sumrak se zaustavimo u nekom malom naselju od bambusa i trske. Oko nas se okupi mnogo golišave dece. Damo im bombone i oni se srećni raziđu. Domaćini nas dočekaju ljubazno. S broda iznesemo pletene stolice na rasklapanje, uvalimo se u njih i stanemo posmatrati prelep zalazak sunca za obronke visokih šuma preko reke. Ali, taj naš slatki dremež iznenada prekine snažan zvuk iza leđa, od čega uplašeno poskočimo kao ubodeni šilom. Pored nas je stajao jedan Indios sa dugim rogom. Odmah su mu se pridružili i drugi i počeli da sviraju. Shvatili smo da je to u čast naše dobrodošlice, pa im se naklonimo i zahvalimo. Nudili su nas različitim jelima i pićima, što Cvele nikako nije želeo da odbije, pa je od svega isprobavao pomalo. Gostoljubiv neki narod, nasmejan i veseo.

         Kiše su vrlo česte u Amazoniji. Znale su nas danima pratiti na putovanju. Malo-malo, pa pljusak. Onda opet brzo grane sunce i sve zablista kristalnim sjajem. Taman pomisliš kako će to potrajati, kad krupne kapi, kao iz vedra neba, ponovo zadobuju po brodu. A potom ta zelena pluća sveta još jače zamirišu nepoznatim mirisima, milioni zvukova sliju se s obale na reku, široku kao more. U njoj plivaju električne ribe, pirane i još mnogi nepoznati stvorovi kojima ni ime ne znamo. Na pješčanim obalama vidimo kornjače.

         I tako smo putovali danima, povremeno kupujući gorivo za brod na obali, stalno doživljavajući nešto novo i do tada nepoznato. Naročito kada bismo izlazili na obalu da malo predahnemo i osetimo njenu lepotu. Dočekivali su nas leopardi, tigrovi, bivoli, jaguari… Išli smo polako s mačetama u rukama, stalno pazeći da nas nešto ne iznenadi.

         Jednom Cvele nasmejan istrča iza stabla dozivajući me da vidim nekog neobičnog stvora.

         – Pogledaj ovo smešno čudo! – reče zakocenuvši se.

         – Mravojed – odgovorih samouvereno, jer sam ranije po slikama znao kako on izgleda.

         – Ništa smešnije nisam video.

         – Bezopasni su – nastavih. – Barem za nas, ali ne i za mrave.

         Ali Cvele nije poverovao, pa pokloni jednu ćušku mravojedu, nakon čega on pobeže dalje u šumu. Cvele je Cvele, hrabar i odlučan kada treba i ne treba.

         Nailazili smo na mnoga zarezana stabla iz čijih se posekotina cedila kao mleko bela tečnost za kaučuk. Po tome smo zaključivali da su ljudi u blizini i bilo nam je drago. Doživljavali smo mnogo neobičnih zgoda, toliko da ne bi stale u roman. Čak ni u dva. Ali, jedan je svakako za ovu priču.

         Dan je bio lep, sunčan, mirisan i zelenoplav. Zaustavili smo brod i izašli na obalu. Sa tropskim šeširima na glavama i velikim mačetama u rukama, krčili smo put ispred sebe. Šuma je bila ogromna, s dugim lijanama koje su se protezale između stabala, vragolastim majmunima koji su skakali uz vrisku. Na pojedinim mestima presecali su je vodeni kanali, često se pretvarajući u baruštine, koje smo obilazili ne udaljavajući se previše od broda.  Sve je vrvelo od životinja. Ptice su se oglašavale iz krošnji, leteći između ogromnih stabala, a odnekud iz dubine čuli smo nepoznatu riku, zastrašujuću, jezivu.

         Odjednom smo zastali zanemevši. Nismo mogli poverovati u to što smo videli. Ogromna zmija, anakonda, dugačka oko pet-šest metara, maslinastozelena s crnim mrljama koje su joj se protezale duž celog tela, male glave, ali velikih otvorenih čeljusti, brzo je izašla iz vode ugrabivši malog jelena. Svojim dugim telom se obavila oko njega, stežući ga u nemilosrdan zagrljaj, u kome se on nemoćno koprcao.

         Stajali smo trenutak zabezeknuti, ne znajući šta bismo. Mlatarali smo rukama, vikali, ali ništa. Dohvatio sam neki kamen i, naravno, promašio. Onda opet isto. I ja i Cvele.

         – Baš smo šeprtlje – rekao sam. – Nijedan pogodak.

         Ali, nije bilo tako. Cvele se odjednom mašio za zadnji džep, izvadio praćku, nanišanio i – fik! Pravo u anakondino oko. Cvele je Cvele, nema kod njega šale. Gde zamisli tu i pogodi. Sada se ispostavilo da praćka i oni kamenčići koje je vukao, a posle uvek po nekoliko njih nosio u džepu, nisu bili uzalud. Zmijurina je izvila prednji deo tela, iznenađena, njeno stezanje je popustilo, a mali jelen iskobeljao i otrčao kroz plićak u šumu. Odmah zatim potrčali smo koliko nas noge nose prema brodu, ne osvrćući se, kao da nas goni stotinu vragova.

         – Da ne poveruješ – reče Cvele kada se dokopasmo broda.

         – Tačno – potvrdih. – Niko nam neće poverovati šta smo doživeli.

         – I da smo jednom malom praćkom spasili jelena iz anakondinog zagrljaja.

         A vi, da li nam verujete? O, kada bismo vam samo ispričali šta smo sve doživeli na tom putovanju! Ponekada se i sami zapitamo: Da li se sve to baš tako desilo? Kao da je bio samo san.

         Ipak znamo, sve je istina. Ako nam verujete. A ako nam ne verujete, ne znate da se igrate.

 

PUŽIĆ

 

         Jednog lepog prolećnog dana, kada su nakon pljuska krupne kapi kiše zasvetlucale na vlatima trave i drveću, porodica puževa odluči da ode do Gredica mlade salate. One su se nalazile u blizini, iza Cvetne livade koju je presecao potok sa mostićem, ni daleko, ni blizu. Zelene i sočne glavice gledali su ispod grma s brežuljka na kome su živeli.

         Bilo ih je ukupno petoro: mama Puženka, tata Puž, kćerka Pužica i dva mlađa brata, Puženko i Pužić. Pužić je bio najmlađi, sićušan, bledunjav, ali pravi vragolan. Njemu su kao porodičnom mezimcu, kako to obično biva, svi pomalo progledavali kroz prste za sve nestašluke koje bi napravio.

         Onda su, nakon kraćeg razmišljanja, odlučili da ipak putovanje započnu pred veče, jer je sunce upravo tada prosulo tople zlataste zrake po njihovim srebrnastim kućicama na leđima. Bilo je prošlo podne i dan je bio topao i pun svetlosti. Svi su se zavukli u senke listova obližnjeg grma i s nestrpljenjem čekali čas polaska.

         – Pužića ćemo ostaviti kod kuće – rekla potiho mama Puženka. – On je premali za tako dug put.

         – Slažem se – potvrdio je tata Puž. – Ko zna koliko će i nama trebati vremena da stignemo do Gredica. On bi nas još više usporio.

         – Čuo sam vas, čuo! – pobunio se Pužić koji je sve to prisluškivao. – Kako mislite da me ostavite? Zar vam nije žao?

         – Imaš dovoljno hrane ovde, a u povratku ćemo ti doneti dosta mlade salate.

         – Ne dolazi u obzir! – bio je odlučan Pužić. – Idem s vama.

         – Ostaješ i tačka! – strogo je rekao tata Puž.

         Pužić se pokunjeno uvukao u svoju kućicu, razočaran što ga ne razumeju. Bio je neizmerno tužan što će celo to vreme morati da provede kod kuće, da se dosađuje s mravima i drugim bubama. Ipak, nikako nije mogao da se pomiri s takvom odlukom i počeo je da razmišlja kako da nadmudri roditelje, sestru i brata.

         Čim se spustio prvi mračak, puževi su krenuli na put dugačak.

         Krenuli su žureći niz livadu, ali su sporo savlađivali svaku prepreku na koju su nailazili. Posle dugo vremena činilo se kao da nisu ni pošli. Nakon nekog vremena prešli su samo mali deo puta. Pužić je tužno i dugo gledao kako se udaljavaju i konačno zamiču iza rascvetanog stabla višnje. Kada ih više nije mogao videti, odlučio je da se izvuče ispod grma i pozdravi prvu zvezdu na još svetlom nebu.

         I on se kretao veoma sporo. A kako bi drugačije i mogao puž, pogotovo ako je tako mali kao što je on. Svi puževi na celom svetu kreću se vrlo sporo. Put koji je do tada prešao bio je dug možda najviše pedesetak centimetara. To je veliki podvig za Pužića. Iza sebe je ostavljao svetlucav trag koji je Večernjača pretvarala u najlepše srebrnaste niti. Stalno je tugovao što i njega nisu poveli do Gredica salate. Kako su ga samo mogli ostaviti samoga? Njega, vragolastog pužića, o nepravde! Razmišljao je neprekidno kako bi i on mogao da stigne do zelenog carstva. To nije znao, iako je žarko želeo.

         A onda se dogodilo nešto divno.

         Mama je Anu poslala da ubere salatu za večeru. Ani se baš i nije prekidala igra s drugaricama, ali je morala da je posluša. Prolazeći pored dvorišnog grma primetila je svetlucavi trag u travi i Pužića sa isturenim roščićima.

         – Aha, gle ovog malenog lepotana! – uskliknula je uz osmeh i stavila ga na dlan.

         Zatim je put potoka krenula Ana i Pužića ponela između dva dlana.

         Tako je Pužić tih nekoliko koraka za Anu, a ogroman put za njega, prevalio za časak. Ana ga je pažljivo spustila među glavice salate na leji, da se sladi mladim listovima.

         Kada su se pred zoru, umorni i nakon celonoćnog putovanja, među gredicama pojavili ostali članovi porodice puževa, stali su zabezeknuti. Imali su šta da vide – Pužić je grickao listić najmlađe salate vragolasto im se osmehujući.

         – Otkud ti tu? – upitali su ga gotovo uglas.

         – Takav sam ja – odgovorio je sasvim mirno kao da je to najobičnija stvar.

         Onda im je ispričao celu priču.

         – Ti si se rodio pod srećnom zvezdom – reče tata Puž bez ljutnje.

         Pužić pogleda u nebo osuto zvezdama. Među njima prepozna najsvetliju koja mu veselo namignu.

 

OBRAČUN KOD REKE RIO GRANDE

  

         Iz kuće na brežuljku mogla se videti reka, zelena i vijugava, još lepša posle letnjeg pljuska. U vazduhu se osećala prijatna svežina koja je ulazila preko široke terase, kroz širom otvorena dvokrilna staklena vrata. Soba je bila puna svetlosti i glasova dečaka. Oni su povremeno bili bučni, a ponekada ličili na pravu svađu.

         – Ne možemo svi da budemo kauboji, a ni Indijanci – govorio je Stefan. – Moramo se podeliti u dve grupe.

         – Neću i neću! – vikao je Mihailo. – Budi ti Ludi Konj. Zašto ja, pa da mi se posle deca iz ulice smeju?! Bežite, ide Ludi Konj! Ma ne!

         – Zašto bi ti se smejali? – umirivao ga je Stefan. – Vidiš, Danilo je Bik Koji Sedi, pa niko neće za njim mukati.

         – Ne bunim se – potvrđivao je pomalo šeretski Danilo. – Bik Koji Sedi, baš simpatično. Zamišljam ga kako sedi na repu s podignutim prednjim nogama… he, he… A i volim Indijance.

         – Dobro, volim ih i ja – nešto smirenije govorio je Mihailo – ali Ludi Konj, ne dolazi u obzir. Zamenimo se. Mogu ja da budem farmer ili neki drugi lik.

         Na kraju je nađeno rešenje – Ludi Konj će biti Aleksa, dobrovoljno. Tako je svaki od desetak dečaka dobio neku ulogu, pa je igra napolju mogla da počne. Ali, dosetili su se, zgodno bi bilo da u igri bude i neka skvo, pa farmerova žena, njihova deca, onda pas. Za njega nije bilo problema. Na svaki imalo više podignuti glas, dok su dečaci sedeli ili istrčavali na terasu, Laki je jurio za njima i lajao. Za devojčice se još trebalo pobrinuti.

         A dole nedaleko, lepa kao u snu, čekala je mirna reka koju su dečaci od milja nazvali Rio Grande, čekala je male Indijance i kauboje. Dečaci su se razišli kućama da pribave još neke sitnice. Trebalo se nekako domoći susedovog čamca, pronaći zaostale petarde, napraviti još strelica s umotanom krpom na vrhu… svašta nešta, kako su govorili.

         Uspeli su da zainteresuju i privole nekoliko devojčica da im se pridruže u igri. Milica je pristala da bude stara skvo, žena Ludog Konja, sa maminom perikom i tetkinom širokom suknjom, a Ana, sićušna i krhka devojčica, njena lepa kćerka s kikama i šarenom mašnom preko čela. Kalina kao najstarija dobila je ulogu farmerove žene, a dve najmanje devojčice biće njena deca. Već ranije je odlučeno da će Stefan, kao glavni lik, biti farmer.

         Predveče, na bregu u voćnjaku, prvo su se pojavili Indijanci, sa šarenim perjanicama, lukovima, strelama i ratnim pokličima. Ali tek što su kročili među stabla, zastali su na trenutak. Glasovi su umukli, jer su upravo bili otkrili da su na jednoj kajsiji plodovi lepo dozreli. Navalili su da ih beru i jedu. Pa šta, može igra malo i da sačeka. U tom trenutku naišao je vlasnik voćnjaka, gegajući se s noge na nogu i podupirući se štapom. Iza njega je skakutao njegov pas. I šta su drugo mogli siroti Indijanci nego da se stušte niz padinu prema reci dok ih je pas jurio.

         Uz reku su stajala stara seoska kola, zaboravljena tu ko zna od kada, sasušenih točkova, sa senom koje su dečaci nabacili unutra, sa nekoliko u luku savijenih štapova preko kojih su bile prebačene šarene deke, da bi barem donekle ličila na onakva kakva su viđali u filmovima. Farmer i njegova žena nešto su radili na toj farmi, dečica se bezbrižno igrala, pas trčkarao oko njih, kada su Indijanci iznenada stigli na ivicu livade.

         Od reke su brzo došli kauboji i zauzeli zaklone iza kola, niskih grmova i debelih vrba. Poletele su strele i grmnulo nekoliko petardi. Farmerove devojčice su zaplakale, odistinski, pa su s roditeljima potrčale prema reci. Iako ranjen u nogu, farmer je porodicu brzo ukrcao u čamac, s psom koji nije hteo da ostane na obali, pa zaveslao prema matici. Za to vreme bitka između Indijanaca i kauboja se nastavila. Poleteli su busenovi zemlje i neko je jauknuo pogođen. Dečaci su se potom uhvatili u koštac i zavaljali po travi. Niko nije hteo da odustane od borbe, da se preda kao pobeđen. Nekome je potekla krv iz nosa, neko se ugruvao, ali niko nije mario za to u žaru borbe. Čak je i stara skvo, bez perike koja joj je bila odletela s glave kao skalp, nekom lisnatom granom udarala jednog debeljuškastog kauboja. Za to vreme mala Ana je sa strane veselo pljeskala rukama, navijajući, naravno, za mamu.

         Onda se dogodilo to što niko nije očekivao.

         S reke se začulo:

         – U pomoć!

         Dečaci su podigli glave, zatečeni gdjeko, neko na zemlji zajašen, neko stojeći i pogleda uprtog prema vodi. Videli su prevrnut čamac i farmerovu porodicu kako pliva pokušavajući da se domogne druge obale. Ne razmišljajući ni časa, potrčali su i poskakali redom, Indijanci i kauboji, brzim zamasima grabeći napred. Bili su dobri plivači i nije im trebalo dugo da doplivaju do sredine njihove lepe reke koju su od milja zvali Rio Grande. Farmerove devojčice su prestravljeno mlatarale rukama jer nisu bile dobre plivačice. Uskoro su se našle u sigurnim rukama. Svi su sada plivali pomažući jedni drugima i izlazeći na obalu. Jedino Lakiju niko nije trebao da pomaže, jer je plivao bez problema. Po izlasku se snažno stresao od čega su na sve strane poletele kapljice. Zatim je veselo zalajao, mašući velikim repom i trčeću ukrug oko njih.

         Ludi Konj, Bik Koji Sedi, stara skvo, farmer, Indijanci i kauboji, stajali su mokri i gledali prema dolini gde su se pružala zlatnožuta polja zrelog žita. A na drugoj strani, tamo preko reke, bili su pitomi brežuljci s voćnjacima i belim kućama s crvenim krovovima. Letnje sunce ugodno je grejalo dok nije potomulo za najviše brdo. Niko više nije ni mislio na bitku i niko nije bio ni pobednik ni pobeđeni.

         Posedali su po travi i nastavili veselo da čavrljaju. 

 

KAD KAJSIJE DOZREVAJU

 

         Na zelenim granama lipe visile su kao krupne suze bistre kišne kapi. Jak opojni miris njenog cvata prijatno nas je opijao. Vazduh je bio čist i prozračan. Bljesnulo je sunce, pa je dvorište s baštom u produžetku postalo nekako još lepše i zelenije.

         – Hajde, Veronika, što si ustala na tri leve noge – rekao sam mojoj devojci. – Nisam tako mislio. Što se odmah ljutiš?

         Ali ona se i dalje durila sedeći na kamenom zidu i klateći nogama. Beše oborila glavu, duboko u nedra, a duga kosa pokrivala joj je veći deo lica, pa sam video samo njena rumena usta i nosić. Ruku oslonjenih na kamenove, haljinice podignute iznad kolena, samo je tako mirovala. Ni makac. Ni da se pomeri za tren. Baš je lepa, čak i kad se ljuti. Nije primećivala ni mačku koju je neizmerno volela i koja se umiljato vrzmala oko nje. Odložila je pored sebe lutku i verovatno duboko u sebi tugovala. I ja zajedno s njom.

         „Šta mi bi?” grizao sam se i prekorevao. „Budalo! Kako si mogao? Zar ova lepa devojčica, moja devojka, da bude koza?”

         Ali, šta je, tu je. Izletelo mi. Razmišljao sam kako da popravim stvar. Ništa pametno nije mi padalo na um.

         Ćutali smo i dalje oboje.

         – Hajde da zajedno obrnemo jedan krug – predložih napokon, ne bih li nekako izgladio stvar.

         Ona je i dalje ćutala. I durila se.

         – Dozrele su prve kajsije u voćnjaku na bregu – nastavljao sam tiho i nespretno. – Idemo da naberemo jednu korpicu.

         Veronika je i dalje ćutala. Kao da me nema. Mora da sam je mnogo povredio. Činilo se da će svakog časa zaplakati.

         – Tamo – pokazivao sam rukom – ima i jedna napuštena kuća.

         Trudio sam se da mi glas zvuči što tajanstvenije, nadajući se da će je to zainteresovati, jer je uvek volela da zajednički istražujemo okolinu.

         Ošinula me ljutitim pogledom. Stideo sam se zbog nespretnosti. Svoju lepu devojku Veroniku nazvao sam kozom. Svašta!

         U vazduhu je i dalje treperio lekoviti miris lipe. Sunce je peklo sve jače, negde u dubini bašte umilno je cvrkutala ptičica, a Veronika se i dalje durila.

         – Dopašće ti se – rekoh. – S brega je prekrasan pogled.

         – E, da znaš, baš se ljutim – prozbori konačno i meni napokon laknu.

         Poskočih i priđoh. Ona malo ustuknu, ali nije mogla sakriti jedva primetan topli osmejak u uglovima usana. To još nije značilo da mi je oprostila. Stajala je sada bleda i predivna,  petljajući nešto nevešto po svojoj haljinici.

         – Stvarno su dozrele kajsije na bregu? – zapita me ozbiljno.

         – Zar mi ne veruješ? – obradovah se njenom pitanju.

         – Izgubiću poverenje u tebe, da znaš – doda prekorno.

         Nisam imao snage da joj se izvinim i kažem da se kajem, da je ubedim kako sam rekao što ne mislim i da sam postupio loše. Nešto u meni sprečavalo me da to učinim. Taj teret ostajao je zapretan negde duboko i osećao sam kako me peče.

         – Hoćeš li moći da se popneš na kajsiju? – odobrovoljeno me upita. – Ako su stabla visoka, možda trebaju lestve.

         – Da, mogu kad hoću – pokušah da se našalim.

         Otrčala je brzo u kuću i pojavila se s korpicom u ruci.

         Penjali smo se na breg polako, zastajkujući i osvrćući se. Veronika se svaki čas saginjala, divila poljskom cveću i brala ga u veliki buket. Jedan gušter koji se izležavao na junskom suncu strašno ju je uplašio, pa mi je potrčala u zagrljaj. Drhtala je od straha ne ispuštajući cveće. Umirivao sam je da je to samo običan bezopasni gušter koji se i sam uplašio.

         – Ma nemoj! A ti si kao hrabar – ona će, unoseći mi se krupnim očima u lice.

         – Hrabar, nego šta! – rekoh samouvereno. – Ja ih hvatam golim rukama.

         – Baš si vickast. Od njihovog ugriza moglo bi se i umreti.

         – Ne lupetaj! – opet mi se otela grubost. – Uostalom, zašto tako misliš?

         – Tako sam čula.

         Nisam više raspravljao, jer smo upravo bili pristigli u voćnjak. Dole se videla blaga padina pokrivena drvećem, zelenim livadama, belim kućama i u dnu blago krivudava reka. Preko reke su se prostirala prostrana pravougaona polja, lepa i u raznim bojama. A sasvim na kraju, daleko, opet blaga brda i jedna veća varoš s visokim crkvenim zvonikom. Iznad svega, beskrajno plavo nebo.

         U voćnjaku smo zatekli i pozdravili starijeg čoveka koji je drvenom kukom u jednoj ruci savijao niže grane, a drugom brao kajsije i ubacivao u korpu.

         – Da li je ovo vaš voćnjak? – upita Veronika kad pristigosmo.

         – Nije – odgovori on. – Ali možete brati slobodno. Ionako će sve ovo da propadne.

         – Hvala! – na to će Veronika. – Mislila sam da je voćnjak vaš.

         – Da, kao što i priliči dobroj devojčici – reče čovek. – Veoma je lepo da si pitala.

         Uspentrao sam se brzo na jedno stablo i za kratko vreme nabrao korpicu kajsija. Veronika je kidala i jela on s grane koju je čovek savio. Bile su baš dobre i sočne.

         – Živim ovde blizu – reče čovek kada su obje korpice bile pune. – Sviđate mi se, lepotani, pa svratite da popijete sok od maline. Zovem se Nikola.

         Prihvatili smo ponudu i ubrzo se našli u lepoj i urednoj kući. Pili smo sok i razgovarali. Njemu je očito bilo veoma drago što nismo odbili njegov poziv, jer je živeo sam i trebalo mu je društvo. Po zidovima u malim okvirima nalazile su se fotografije jedne devojčice i jednog dečaka. Lepi i nasmejani.

         – Moji unuci – objasni Nikola kada primeti naše poglede. – Žive daleko, u Kanadi. Nedostaju mi mnogo.

         Tada smo ga primetili jer je dotrčao odnekud iz dvorišta, sav razdragan, mio, mašući repom podignutim uvis.

         – Lesi!!! – uzviknu Veronika oduševljeno, čučnuvši i bez ikakvog straha zagrlivši psa. Ona koja se boji svake životinje, čak i najobičnijeg guštera.

         Pas je osetio njenu ljubav i počeo veselo da joj liže obraz. Podizao je šape kao da i on želi nju da zagrli. Ona se zakocenula od smeha. Učinilo mi se da do tada nikada nisam video srećniju Veroniku.  Oduševljenje je bilo veliko. Ni pas se nije odvajao od nje. Činilo se kao da se poznaju oduvek.

         I ta je igra potrajala. I tu nije bio kraj priči.

         – Da li možemo doći još koji put? – upita Veronika na rastanku.

         – Naravno, blago dedi – odgovori Nikola pomilovavši je po kosi.

         Često smo posle odlazili na breg do voćnjaka i Nikoline kuće. Bilo je to vreme kad dozrevaju kajsije. Moralo je tako biti, jer je Veroniki slika tog psa stalno bila pred očima. Ni meni to nije teško padalo, jer sam i sam zavoleo Lakija. Tako se zvao prekrasni Nikolin pas.

         Ni Veronika se više nije ljutila na mene. Već je istog dana zaboravila na uvredu koju sam joj naneo. A ja od tada najviše pazim da mi kojim slučajem iz usta ne izleti reč koza.

 

JEŽICA I JEŽIĆ

 

         Beskrajno nebo, sa zakrivljenim tankim Mesecom, koji je izgledao kao da se smešno prevrnuo na leđa, bilo je načičkano morem zvezda. I ličilo je na prozračno more u kome svetluca mnoštvo zlatnih iskrica, ili zapaljenih svećica koje se međusobno gurkaju, meškolje i ni na trenutak ne miruju. Kao da žele nekuda da pobegnu, vragolaste, sjajne i lepe.

         Ježić je probdeo dugo skriven iza rascvetalog grma, šćućuren i pomalo uplašen, gledajući gore. Toliko nebeske vatre do tada nikada nije video. Srce mu je nemirno tuklo i bio je neodlučan da li da krene dalje, ili da se vrati kući, roditeljima. Mirisalo je na kamilicu i pevale su ptice u granama drveća, takmičeći se koja će lepšu pesmu da prospe u toplu noć.

         Krenuo je ipak dalje, brzo grabeći kroz travu. Prolazeći pored obližnjeg jezerca, Ježić se iznenadi kad i u njemu ugleda onog nebeskog deliju izvrnutog na leđa, oko koga igra mnoštvo razigranih zvezda. Ježić je bio zaista mlad i bez ikakvog iskustva.

         Tog trenutka ispred njega je nešto šušnulo što ga je veoma uplašilo, pa je brzo šmugnuo iza grma. Provirio je i video da se isto tako neko njega uplašio i na isti način zamakao s druge strane. Mirovao je časak i povremeno virkao. Na kraju se osmelio i krenuo na tu stranu, jer je primetio da je to Ježica, mlada kao i on. Nije je poznavao.

         – Jesi li i ti pobegla od kuće? – upita je izlazeći pred nju.

         – Ne, otkud ti to? – odgovori Ježica. – Moja kuća je upravo ovde.

         Ježiću bi krivo što se glupim pitanjem odao. On je šmugnuo od roditelja samo nakratko, da vidi šta se nalazi iza grma kraj jezerca, jer nikako nije mogao da odoli tom izazovu. Ona je sada znala za njegovu tajnu.

         „Možda i nisam daleko odmakao”, pomisli. „Mogu sad brzo da se vratim i moji neće ni primetiti da sam časak nedostajao.”

         Ipak je i dalje stajao ljubopitljivo gledajući u Ježicu. Ni ona se nije micala. Jedna žabica u tom trenutku skoči u jezerce od čega se začulo kratko BUĆ! Ježica i Ježić se uplašeno trgoše gledajući u namrešaknu površinu vode po kojoj su plesale zvezde s mesecom.

         – Hoćeš li znati da se vratiš kući? – upita ga Ježica nakon što su oboje shvatili da im od žabice ne preti nikakva opasnost.

         – Koješta! – odgovori on. – Za koga me smatraš?

         – Tvoja mama i tata te sigurno sada traže.

         – O, ne! Nisu ni primetili kada sam se išunjao. Sada ću se brzo vratiti i ponovo ušunjati u svoju sobu dok oni na televiziji gledaju omiljenu seriju. Kažem ti, neće ni primetiti.

         U tom momentu u baštu je došla Sanja, veselo poskakujući s noge na nogu. Ježica i Ježić su se brzo sklupčali u dve male bodljikave loptice, gotovo neprimetne u visokoj travi. Devojčica je zastala taman na mestu gde su se nalazili njih dvoje. Tražila je nešta što je tokom dana tu bila zaboravila. Ježica i Ježić su virkajući između šapica odjednom videli vrhove njenih cipelica. I kada su pomislili da je opasnost prošla, da će devojčica da se okrene i ode, ona ih je primetila i s oduševljenjem uskliknula:

         – Oh, oduvek sam sanjala da imam ježa! Sada mi se želja ispunila da istovremeno imam dva.

         Sva ozarena, sagnula se i pažljivo u ruke uzela ježiće. Njih dvoje su umirali od straha i dalje savijeni u loptice sa nakostrešenim bodljama.

         Sanjino ime je govorilo da će joj sve ono što sanja kad–tad ispuniti. Barem je ona tako mislila. Treba samo lepo sanjati. Gipkim korakom pošla je prema kući, noseći na dlanovima dva lepotana. Ali, kolika god je to bila Sanjina sreća, još veća je bila nesreća za ježiće. Oni su se još više uplašili i sklupčali.

         Ubrzo su se našli u Sanjinoj sobi. Odložila ih je u kartonsku kutiju maminih cipela. Kakva nesreća za sirote ježiće! Osetili su strašnu i neizmernu tugu, nemoćni i daleko od svojih roditelja.

         Kad su na trenutak ostali sami, osmelili su se da osmotre mesto na kome se nalaze. Ništa nisu videli, samo četiri bela zida. Stali su da jure od jednog do drugog, sudarajući se povremeno.

         Tada se u sobi sa Sanjom pojavila i njena mama. Devojčica je poželela da se pohvali onim što je našla.

         – O, draga Sanja, ne tako – reče mama pogledavši dva uplašena ježića u kutiji. – Njima nije mesto ovde.

         – Ali oni su tako lepi, mama.

         – Naravno. Ipak, zar ne vidiš kako su mali i uplašeni? I oni trebaju svoju mamu, a povrh svega slobodu.

         – Oduvek sam sanjala da imam ježa.

         – Znam. Molim te da ih odneseš u baštu. Sigurno ih sada njihovi roditelji traže.

         Devojčica se snuždila i zaćutala. Dugo je gledala u kutiju u kojoj su izbezumljeni od straha trčkarali Ježica i Ježić. Nikako nije mogla da se tako brzo odvoji od njih. Napokon je, nakon tihe patnje, poslušala mamu i s kutijom otišla u baštu, do jezerca. Izvadila je jedno po jedno i spustila u travu. Oni su za trenutak i dalje bili sklupčani u loptice, a onda se brzo zavukli pod grane grma.

         – Zamalo da stradamo zbog tvoje neposlušnosti i bežanja od kuće – reče Ježica nakon što se devojčica udaljila.

         – Oprosti – skrušeno prozbori Ježić. – Moram da požurim. Mama je sigurno otkrila da me nema i sada me posvuda traže.

         Zvezdano nebo sa nasmejanim мesecom u obliku srpa svetlucalo je još jače, dok je Ježica odlazila na jednu, a Ježić na drugu stranu. Ona žabica još jednom bućnu u jezerce, zakreketavši i mreškajući njegovu srebrnastu površinu.

         Kad se sve potom umiri, uz samo ptičju pesmu, zvezde se ponovo osmehnuše u dubini jezerca.

 

 Ilustrovao Mladen Anđelković