Ako nam je dat dar da govorimo, koristimo ga u korist naše sabraće. Odužimo se hlebu koji nije samo naš. Lako je biti nerazumljiv, univerzalnoznačenjski celomudren – teško je biti lirik. Pisati za sebe i grupicu  istomišljenika uzaludno je arčenje hartije. Ne marim. Ali ne tražite od društva da privatnu razonodu vrednuje kao nacionalno dobročinstvo. Nismo više klinci. Sve je jasno. Poeziju nikada neće svi pisati, ali će je je jednom svi čitati. Nije stvar samo u čitaocima, suština je u pesnicima.

         Pozni je čas i usnula je ruka kojoj se obraća moja pesma. U neka teška jutra, neizvesna, voleo bih da i moja pesma, poneka, ozari zore budućim devojčicama, da poneki stih zapišu u svoje spomenare, makar spomenari bili digitalni. Makar se stih stihom brisao.

         Da ostane traga o mojoj ljubavi, sreći, samoći, bolu. Jednostavno, da posle mene ostane traga da sam bio. Da sam malo svetleo u noći. Kao vrskavi fenjer zrikavaca, ali, ipak, svetleo. 

1. juna 1980.                                                                                        Pero Zubac