Prve knjige pojedinih pisaca ponekad nose i sadrže u sebi više od početništva i početničkih nagoveštaja; ima slučajeva kad one znače potpuno, celovito umetničko ostvarenje i kada one, odmah, afirmišu svog autora kao gotovog, sigurnog i zrelog stvaraoca koji se nudi autentičnošću pesničke reči i osobenošću ljudskih osećanja. Jovica Đurđić, koji se ove godine predstavio zbirkom pesama Usnula devojka, potvrđuje tu konstataciju još jednom svojom, skorašnjom knjigom stihova pod naslovom Larisa. Ovaj mladi pesnik već nekoliko godina skreće na sebe pažnju osebujnošću svog lirskog iskaza i svog lirskog sveta; on još od 1969. godine dobija priznanja za svoju pesničku reč na raznim konkursima, a Larisa je, zajedno sa zbirkom Ljubičasto gorje, dobila nedavno nagradu Fonda Drago Gervais u Rijeci. Larisa, cjelokupnošću svojom, tu nagradu zaista i zaslužuje.

     Jovica Đurđić ulazi u zgradu naše literature posve tiho sa skromnošću i dostojanstvom pesnika kome je stalo do te zgrade u kojoj se, pored nebrojenih eksperimentatora i plitkoumnih škrabala, nalaze i osvedočeni stvaraoci kojima je stalo do umetnosti i života, do čoveka u životu koji tu umetnost inspiriše. Poštovalac reči i jasnog izraza, čiste misli i nenatrunjenog osećanja, Đurđić Larisom nudi poeziju mladosti u kojoj ljubav zauzima prvo i prevashodno mesto. Već dugo u našoj lirici nije se o ljubavi govorilo i pevalo s takvom tananošću i neposrednošću, s tako sugestivno iskazanim lepotama koje čoveku ljubav pruža i daje. Bez sentimentalizma i rasplakanosti, bez vapaja i gorčine, Đurđićeva pesma ljubavi progovorila je izvornom neposrednošću i, u dobrom smislu reči, naivnošću. Larisa znači unekoliko obnovu ljubavnog pesništva koje se, u našim često čisto pomodnim stihovima, negde izgubilo, negde presahlo, negde nestalo. Ta zbirka je, nesumnjivo, osveženje i ona potvrđuje da se poezija ne sastoji od igre rečima, da ona nije i ne može biti fraza, još manje slatkorečivost. Ljubav kao nepresušno i svakidašnje ljudsko osećanje ima svoje izuzetne kompleksnosti, punoće i bremenitosti koje, kada ih se ispoveda, ne smeju da budu izneverene.

     Postujući klasičnu formu soneta i sonetnog venca, Đurđić se u iskazivanju sveta svoje ljubavi pokazao dostojnim tog pesničkog oblika, ovladavši njime potpuno, pustivši da, u skladu sa raspoloženjima, zazvuči punim tonovima srca, zaobljujući svoje kantilene u celovitosti koje mogu stajati same za sebe, ali koje se ipak, u sazvučjima, pretapaju jedna u drugu i izviru, izlaze jedna iz druge. Paučinasto i toplo Đurđić ispoveda ljubav, dajući je u svim prelivima i bojama, ponajčešće vedrim, bistrim, prozračnim, jer u stihovima ovoga mladog pesnika ljubav ne nudi crnine i sunovrate, ponore i beznađa. Mladalačka idealizacija ljubavi i njenog sna o lepoti u Larisi nije izostala, kao što nije izostala ni konkretnost jednog doživljaja koji je dubok i koji je pun, koji je odista mladost i, isto tako, zdravlje mladosti. To zdravlje mladosti i miris njen progovorili su u krvotoku Larise iskrenošću srca što druguje s lepotom žene i raduje se.