LJUPKO TELO
1.
To je to telo. Njegova se tajna zove ljupkost.
Slutim sve te obline i pregibe ali ih ne dotičem.
Ne mogu reči, ne može glas, ne mogu linije ni boje,
Ništa ne može da dočara njeno prisustvo i lepotu.
Krv je zapalila ovaj nemir, Ženo, ovaj ritam tišine
Strah me je toga, ali ja sam sada sav u tebi ustreptao.
U tom naletu požude i ti si zastala zbunjena,
Poznala si da je ljubav velika istina nad istinama.
Taj odsutni glas tvojih usta, ta pena tvojih reči,
To je setna i opojna muzika koja začarava dušu.
2.
Utopi me u svojim očima kao u kapima meseca.
Zarobi me u svoje okove, u svoju put lakomu i belu.
Ovaj muški vetar, ove muuške pesme, ove noćne oči,
Ove snažne ruke koje slede uleknuća tvoje kože,
To nisu lažni snovi. Čuješ li plačni zvuk gitare
Odozdo od mora koji nas opominje, devojčice moja,
Da ljubav je večna sve dok čovek traje…
I ljubi, i iznova kopa sjaj duše, i oseća…
Tvoja čvrsta bedra, tvoje bokove kao put jabuke,
Tvoje mleko koje navire za našeg budućeg sina.
3.
Ljupko telo, ljupko telo, neprestano tiho odzvanja
U mom divljem srcu. Pesnik bi mogao i u čelo da puca
Samo zbog nemoći reči, samo zbog njenih staklenih grudi.
Pomešani mirisi, tamna bronza, tamni prevoj trbuha…
Gola i ljupka, nikako ne uspevaš da sakriješ poriv kukova
Taj slatki smeh razbijen u zrnca stalno te odaje.
Telo, kao igra morskih talasa, vezaću se kao alka
Oko tvog pasa, uroniću u tvoje maslinjaste oči zauvek.
Spavaj, ljupkosti božanska, a ja ću da te gledam i dišem
Zgusnuti miris tvoje raskoši, ja ću srećno umirati zanesen.
1-2. 10. 1977.
GRUDI DEVOJČICE
Kao da nikada neće sazreti
Napete poput dugačkih zrna grozdova
Pod glatkom kožom beline
Upinju se u žestokoj boli nagona
Sa tragovima poljubaca
Samo što ne iskoče mlade
U vatri predvečerja
Otisak ljupkosti
Sav je od nežnosti i ljubavi
I ustreptalo srce
Golo je do providnosti
Pri svakom naletu
Pri svakom dodiru
Bujne nadimaju se kugle
Kao da će prsnuti
Pod usnom žudnje
DOZREVANJE DEVOJČICE
ta devojčica
oštrih kupica grudi
nežna kupačica
vidra koja seče modri talas
celo je leto dozrevala
ponekad u pesku
rasplamsavala
gorela
dok sam joj ljubio
kapi kolena
nemiran beše galeb
njenih bedara
vučica tamnog međunožja
trbuh sa zrncima
sunčevog praha
Pripijala me uz struk
procvetavala kao cvet višnje
dok sam osećao slast rasekline
i pomamnu igru tela
ponekad je govorila
ljubni me
sva se otvarala
kao leto mirisima
davala
pomalo uzdisala
i posle svega
ostajala dugo
astralnim očima
zagledana u nebo
avgust, 1984.
LEPE ŽENE
1.
Lepe žene su latice
Koje se rasprskavaju
Kroz naš život
Slast njihovih usana
Kada ljube
I tragovi poljubaca
Ostaju u nama
2.
Dolaze i prolaze
One
Lepe Penelope
Ljupke i nežne
Sa zagonetnim osmesima
U uglovima usana
Ostaju topli poljupci u srcu
i jedno šaputavo ah
3.
U dubokim zagrljajima
Kao cvetovi breskve
Otvarale su cvetne mirise
Haljina
Večerima koje su dogorevale
Iza nas, ljubavi, ljubavi
Polegle vlati
4.
Svi naši poljupci
Nisu dostojni dubine
Očiju lepih žena
USNULA DEVOJKA
Vesni Parun
I
Ona leži među travama nepomična u snu
Mirisi je uspavljuju a leto kradom obnažuje
Usne joj ljubi jedan cvet rumen u licu
Dok na kolenima kleči sunce nežnobledih jagodica
Jedna vlat slomljena u pasu slatka u soku
Puzi kradom uz bedra u tajne haljine šuštave
U san joj dolazi sanjač mekanih ruku i plavih očiju
Na konju propetu s mačem srebrnim o boku
Ona leži u travi nepomična i zagonetono osmehnuta
Devojka nežna i tiha ko boginja s freske
II
Ona dalje leži u hladu zrelog voća
Grudi ispupčenih žudnjom velikom optočena
Očiju sklopljenih i prstiju raširenih u bilju
Kao da rešava najčudniju tajnu zemlje
Šapuću bube pod mlečnim nebom kože
Propinje se jedan ljiljan u rastu da je dosegne
Dolazi vetar obučen u ljubičasto pun nemira
Krijući se za stabla u krošnje lišća utišanog
Mreška joj i pomiče haljinu ko drski mladić
Zavlačeći se sve dublje ispod bela platna
III
Da se otvori lišće njenih očiju bademastih
I ptica da se vine iz čarobnih oblina
Videli bi stas košute nešto od srnine glatkoće
Pogled neviniji od cveta koji se tek otvara
Neka se ne pomeri vazduh ni telo usnulo
U krugu vlati stabala i njene slatkoć
Neka se produži san i miris u slapu kose
Nevinost na usnama mir u tankom pojasu
Odmaknite se: cvetovi su se propeli za krunu
Ne gazite ih ne budite je ne govorite ništa
KAD SU CVETOVI LJUBILI KOLENA
Trava beše ružičasta i malo zelena
Tamo gde su cvetovi ljubili kolena
Tamo je sunce ličilo na dojku
A ljiljani nežni na moju devojku
Ispred nas polje reka zelena voda
U nebu ptica oblak zvuk broda
Govorio sam: mladosti ljubim ti ramena
(Najlepše od svega cvet su i žena)
Ona je ćutala i gledala me nemo
Padalo veče bi vreme da krenemo
LJUBAV DEVOJČICE
U južnoj bašti meseca u kom trešnje cvetaju
Nemuštim jezikom govore ptice o tvojoj lepoti
Na nežnim stablima breza plavooki dečaci
Oštrim noževima urezuju tvoje lepo ime devojčice
I dok ti u dolini berem bele cvetove trešnje
Ležiš gledajući kako iza jasenova dolaze oblaci
Vojnici koji prolaze pored bašte pune mirisa
Luduju za tvojim očima i mekom prolećnom haljinom
U južnoj bašti meseca u kom trešnje cvetaju
Volim te nežno iza stabala slatka devojčice
Senta, 1970.
BELEŠKA O LARISI I PROLEĆU
Klečeći sam molio pticu da kaže Larisa
Nešto malo od njenog daha i uvojaka
Da mi ispeva majušno jezero njenog pasa
Dubinu očiju tišinu gazelinih koraka
U krvi mi se budila poezija zapisana
Za ljiljane njenog tela tek procvetala
Gradilištima sam lutao pun velikih rana
Kraj mora mi palma o njoj šaputala
Disao april ko njene male grudi zaobljene
Dok sam je tražio prolećem u Budvi
Učini mi se: evo je tu je u trešnjinoj grudvi
Izlišan bejah govoreći Pasternaka u kišu
U svakom listu njeni prsti ko pluća dišu
Ali ja još i danas tražim te oči izgubljene
DOLAZIŠ S MIRISOM BILJA
Dolaziš: u stopalima ti miris bilja
U kolenima krunica ljiljana rumena
Nebo ti u očima jato zvezda pratilja
Mokra ti haljina razbuktava ramena
Žedan sam umoran od duge besanice
Moje se misli odmaraju na cvetu
Tebe ljube ptice tebe ljube bele krunice
Ja nesrećni jelen umro sam u davnom letu
Dolaziš: na mojim ćeš rukama usnuti
San je opasna prevara san je pola istina
Ja sam zora ja ću ti na usnama svanuti
Ja sam to nemoguće pesma voda trava
Na svemu stara zelenkasta patina
Ja sam stražar tvog nagog tela dok spava
BELEŠKA O DEVOJČICI
Telo ti more devojčice a ruke valovi
Oči boja vode iz kojih nevinost zrači
Čitav maj u kosi spava cvetni krugovi
Od tvog daha meni se u svesti mrači
Gledam: iz dlanova ti izleću galebovi
U tvojim mišicama oboreno sunce drema
Miruju srne u polju tvojih reči
Za tobom procvetavaju stabla bagrema
Telo ti more devojčice a u tvom stasu
Diše mala košuta dalekih predela
Ima nešto u pesku ima nešto u talasu
Od tvojih koraka i od tvoje nemirnoće
Ti bi sad odjednom mala moja biti htela
Zrela ko narandža ko južno voće
DEVOJČICA
Njene su grudi kao dve majušne ptice
Stidljivo skupljene u haljini ko u rosi
Kao boja bakra svetlost joj u kosi
Dok prolazi nemirnim korakom devojčice
Ona ima oči pogleda bistrog bez tajni
I ruke nevine kao nežne cvetove jutra
Dok stoji tako na pločniku i posmatra
Taj svet koji se miče svet sjajni
Žalim je što će jednom ipak da spozna
Da život nije bajka mladost i ljubav
Što će jednom i za gorčine da dozna
Kad ode dan prvog korza prvog plesa
Prvog poljupca koji joj se učinio ubav
Kad se na sve to iznenada spusti zavesa
POLJUBAC
Vatra koju želim iz mirisa i nežnosti žene
Iz najdivnije rane koja se uz mene privija
Na vrhovima prstiju ko na talasima pene
Mala se žiška na usnama ko rumen cvet razvija
Trešnja raspolućena pa mekoća pa slatkoća
Kako je nevino to lice u velikoj letnjoj noći
Dok ljubim i u poljupcima ubirem slatka voća
Dišu male ptice u njenim grudima ko u samoći
Svete kako si lep kad smo u toplom poljupcu
I ova reka i ovo drvo i ova izmišljena ptica
U vazduhu iznad ruku u ružičastom nepcu
Dok to traje zaboravljamo na bol i neki metak
Ljubavi moja nevinosti očiju i plavih vitica
Ako me voliš ne znamo poljupcu kraj i početak
DEVOJČICA KAD PRVI PUT LJUBI
Kao da te leptir blago dotakao
Krilom baršunastim dahom toplim
Tvoje lice kao kaplja prelazi
U rumenilo predvečerja tvoje ruke
Uz njega se privijaju one rastu
U puzavicu se izvijaju u san u čežnju
On se utopio u zenicama dubokim
Nikada nećeš sakriti tajnu duše
Nikada nećeš ruke pružiti dovoljno
Nikada san svoj leptirast dostići
DUNJA ILI ŽENA
Što dunja nisi, miris njen, otisak svežine
Boja koja zavodi oko i misao vodi daleko
Golo meso odenuto u maglu čežnje, ti
Bokovi ispod haljine u naborima vetra
Mišljah, kako da te nacrtam nestvarnu
Dok trčiš površinom mora i gubiš se
Daleko u jednoj tački bele puti kao galeb
Bežao sam iz samog sebe čupao iz duše
I ispisivao boju tvojih zenica mišlju svojom
Odlazio u nepoznato i istraživao malo srce
Dunje sa mog stola sledio okom trag
Raskošni oblik tvog tela ko rumen njene kore
22. 4. 1975.
ŽENA –TRSKA
Na jezeru je ljubih, a ličila mi na trsku.
Sva treperila u svom smehu mladenačke nežnosti.
Zaklinjala mi se u ljubav dok sam joj otvarao
Male ruke i kolena. Tražih istinu tih reči
U očima koje behu odsutne, tražih u toj ljupkosti
Nešto od moje buduće kćeri. Bejah žedan
Sve više žedan dok ispijah slast tih cvetnih usana
Bejah daleko od sebe daleko u njoj samoj.
Skidoh joj haljinu, ukaza se telo žene-trske
Bila je bela kao lopoč na jezeru. Njeno vitko telo
Njeni dlanovi na mom licu. Pobijah se snage svoje muškosti
Ona je treperila u mojim očima kao trska kao trska.
OČI MOJE DRAGE DOK ME ISPRAĆA
Draga moja ima oči kao kapi kiše u ruži
Dok me ispraća na pragu našeg doma
Pod krovom naših godina igra tamno sunce
U damarima našim sevaju munje očaja
Preko brda ljubičastih klizi topli suton
I ulazi u moju dragu kao kradljivac mirisa
Draga moja stavlja uvo na školjku i ne
Čuje ništa samo udar talasa morskih
Ona maše rukama kao lastavica ne vidim
Više ništa ali ljubim dragu u oko ljupko
I slutim gorke godine odsutnosti pusto je
U svim stvarima ostaje srce napuklo
5. 5. 1975.
MLADE VITKE ŽENE
Mlade, vitke žene, s rekama bedara šuštavih,
S tužnim očima, dubokim provalijama u koje padamo,
S jezerima koja otkrivamo ispod trepavica…
Šta će biti s njima kroz deset godina?
Prolaze one ulicama s telima gipkih srna,
Devojčice još, i uleću u naše poglede čežnjive.
Kao godine otvorene su njihove duše rascvetale,
Dok zanosno lelujaju kukovima oblim u hodu.
Kao talasi morski prodrlo je proleće meko
U te grudi, u te grlice koje se bude.
Rodite sutra devojčice, kažemo, da vas gledamo
U njima probuđene kao bele cvetove na vodi.
10. 6. 1975.
IZLET NA TRSAT KULU
1.
Što je lepo more u daljini
Rekoh, moja ljubavi,
Što je sjaja nad njim.
Umirem noćas zaneseno
Ljubeći lûk tvog vrata
Ko modri prevoj brežuljaka
Pod snegom.
Svija noć naše prste
U alke proleća
Dok sanjamo topli dom.
2.
Pod Trsat kulom
Leže ljubavnici.
Nas dvoje ko dve tišine.
April i cvetovi
Tihu senu bola, primećujem,
Pletu oko tvojih usana
I tanke bore oko očiju
Vukovi mesečinu raznose
U meni,
Kao po gorama rodnim.
3.
Svakim smo danom u sve većem bolu,
Moja ljubavi, opet se penjemo na kulu
Ko dve tišine
Presečene senkom meseca.
Što je lepo more u danjini,
Rekoh, moja ljubavi,
Što je modrine nad njim
Večeras.
Reč se moja u lotos rascveta
On se u ljupkost tvog lica
Raširi, vidim…
ŽENA U MODROM
1.
Dan je prostirao vodu pod njena stopala
Po zelenom pesku po naborima sutona
Ona je bežala iz usnule dubine s kapljama
Na haljini modrih niti oko lomna struka
S kikotom koji se rascvetavao na usnama
I mrvicama sunca u kosi sjajem što zri
Izmicala se moru zalazila u žive okuke
Čak i pod vodom neizbrisiv trag ostajao
Trčala je žena u modrom obalom obalom
On je vikao: hodi meni, devojčice, hodi
2.
Hteo je poljubac vreo kao pečat utisnuti
Na tu usnu koja je ćutala dan nemih riba
Hteo je rumenu zvezdu okačiti o njen smeh
Muziku bez opiranja da sluša iz dubine
Sačekala ga smerno umorna na žalu u požaru leta
Gde joj je svukao modro ljubio usne i kolena
Ona se zagrtala stidom stala da preinačuje veče
U njegovo oko mesečinu naga da odeva
Dan je prostirao more pod njena stopala
Po zelenom pesku u naborima sutona
3.
Svu tu noć listao je njena bedra od baršuna
Svu tu noć ona je usnom palila njegove mišiće
Sva rastočena i bela obećavala mu sinove
Iste, na njega, odmerenim korakom noćni sati
Jezdili preko terasa vinograda bežahu kasne
Ptice dva lepa profila lepila se za mahovinu
Sopstvenim očima nisu videli galebove u zenicama
Kad je jutro ušlo u ruke rekao je: Ja te ljubim
Dan je prostirao kapi pod njena stopala
Beskonačna u svojoj odsutnosti ona je sanjala
TELO ŽENE
Telo žene, od malo bakra i nežnosti, kao cvet
Koji prvi put ugleda sunce, ono koje se nudi
Ljubavi i godinama, leži na pesku avgusta.
Koliko snage i lepote u tim linijama! Volim
Te sene, taj napev ljupkosti skriven u dubinama
Njenih očiju, taj struk koji ima nešto od vitkosti
Srne u propnju. Volim to telo u svojim rukama
Žestoko od nagona i želje da se daje. Volim te
Prozirne prste, vitke i meke, na svom licu, tu
Daleku noć u Kostreni dok ljubičasti plašt
Sutona klizi preko morskih talasa. Beskonačna je
Moja glad posle svakog zagrljaja. U zatonima njenih
Očiju vidim istu glad, u njenim staklenim grudima
Otkrivam čežnju a na usnama želju za poljupcima.
DEVOJČICA SKUPLJA SVOJA KOLENA
Devojčica skuplja svoja bela kolena
Dva grumena svetlosti, dve kaplje nežnosti
Cvetove koji se u latice razlažu
Smerna, voli ona moje dlanove na njima.
Krv je moja iznese pred čudesnu svetlost
Ali ne otvara čvrste katance ljubavne
Ne pomažu tu ni poljupci ni plamičci
Koji se pale potajno u zenicama dubokim
Belina je njena razastrta u aprilu mlada tela
Ništa nisam naučio od prvog poljupca vidim
Samo je glad postala veća kroz godine
Jutro dočekujemo u travi i svetlost u daljini.
DRAGA
Vitka, na pesku toplog leta, leži draga
Ima otvorene oči zagnjurene u nebo
Zagonetno osmehnuta čuva svoju tajnu
Dođem, opružim se pored nje i čekam
Da i u moje oči uđe parče leta
Čekam čitavu večnost i više
Nisam srećan srećna je moja draga
Ona se sva pretvori u ljubav i
Zagrcne se od smeha neobjašnjivog
Kad zaželi zapali usnom novo sunce
I tankim ga rukama skine s visina
BOG LJUBAVI
Ima ona ruke nezasitne gladnice
Ruke čudesne i ruke tajnovite
One meni kažu: dođi u naše prste
Dođi da ta učimo ljubavi i vatri
Ima ona ruke koje se zovu čežnja
I ruke iz kojih žeđ velika izbija
Ima ona ruke zavodničke iz kojih
Beli bog ljubavi iskače i mene osvaja
USTA U POLJUPCU
Usta koja se dugo ne razdvajaju
U poljupcu u lancu ljubavi
Već na početku izranja mali sin
Nestašni mali ljubavnik budući
Sanjač ženskog tela koji će zapaliti
Nebo pticu zemlju i vodu
Koji će gledati u belu put
Kao u boga razapetog na dobošu
Usta na drugima koja se dugo ne
Razdvajaju celu jednu večnost
VATRE
On je usnama zapalio dve vatre
Na njenim dojkama
Zatim je umro pod palmom
Od snova i ljubavi neizmerne
I usta mu zaplivaše u moru
Kao mrtve latice
Njoj se u zenicama rodiše
Dva svetla bisera
I tu doveka ostadoše
ZVEZDE NA UZGLAVLJU
Ta razdvojenost
Lepota godina u struku
Poljupci koji traju
Bleda u iščekivanju
Sledi ona moj pogled
I put ruku
Znam taj nagoveštaj
Tajni znak ljubavi
Ramena stisnutih
Očiju ispod latica
Prijatni strah u telu
Bela kao vodeni cvet
Toliko mlada i nežna
Ni u pesmu ne smem
Da je uvedem
Ostaju samo noćni poljupci
I kasne zvezde na uzglavlju
GALEB U TELU ŽENE
1
Galeb u telu žene
U njenoj ljupkosti
Razastrtoj na plaži
U Žurkovu
U njenim bedrima čvrstim
I požudnim dok
Vitka
Izlazi iz vode
Galeb pritajen
U njenom tankom struku
Lakom, samo što ne poleti
2
Izlaže ona svoju lepotu
Moru i suncu
Dok je pogledima svlače
Mladići gladni ljubavi
U svojoj tihoj najezdi
U svom čarobnom naletu
Ona unosi malu svečanost
Na topli pesak leta
3
Ona leži
Mirna i odsutna
Koliko je lepote
U lukovima njenih ruku
Dok je zapljuskuje sunce
I vetar s ukusom mora
I dok belina galeba
Iščezava u zrncima bakra
Zategnute kože
Ona pliva
U ravnomernim zamasima
Ljupko se leluja
Telo za kojim čeznemo
4
Lepo je njima skupa
Oni se vole
Galeb i žena
U svakoj kaplji
Od zagasita zlata
Nešto je od njene dražesnosti
Mi volimo te kaplje
I zato plivamo u blizini
PRVA LJUBAV
Ona i on
Njihova prva ljubav
Ona s očima plahim
I srcem plašljive srne
On u naponu
Ratnik koji prodire
Zenice joj nebo ispijale
Dok je sva od ljupkosti njega grlila
Ko polen spuštali se njegovi poljupci
Po njenom telu nežne devojčice
Ona lepa i vitka on u njoj preseljen
Ispod crveni cvet tek procvetao
25. 8. 1979.
SLAP
Ostavljamo prozor otvoren noću i srce
Godinama. Kao bogovi utišani gledamo
Gore zvezde bremenite dok se svetlost
Stropoštava u more bez zvuka koji bi
Mogao da zalebdi nad kamenjem žala.
Svetli jedno oko na nebu, drugo ne
Poznajem, nesanice nas muče dok starimo
Misleći na smrt i put. Još smo prividno srećni
Mislimo na zvezde i ostavljamo prozor
Otvoren da bismo gledali gore.
Mi često i ne slutimo u toj tišini slap
Mesečine, kao ljupkost žene kad se ukaže
S mekim crtama tela, kažem, mi i ne
Slutimo slap svetlosti koji nas
Zloslutno zanosi i uništava.
USNE
Usno vlažna, rumena pukotino, vatro!
Ko pelud meka zriš u poljupcima,
Dok sočna u zrncima tvoja krv plamsa.
Ti si mi to okovlje koje zarobljava,
Čija se slast u me stropoštava, i
Samo veru u nežnost vraća i pričinjava.
31. 8. 1979.
RUKE VEČERNJIH LJUBAVNIKA
1
Ruke, večernji ljubavnici, telo koje se daje i uzima,
Njen struk u obliku gitare iz koga ljupka muzika izvire.
Beskrajna dubina očiju i bokovi ljubavnice što gore
U požarima sutona morskog, šumovi talasa što zanose.
Prostrte kao ležaji, u grču prstiju, ko zrake sunca
Glas vode zove ih glas tela zove ih glas ljubavi zove ih.
Ruke od čežnje savijaju se u lûk drhtaja, vatru užitka.
Na pesku kostrenskom u gustom mirisu borovine ispisuju
Ljubavnu pesmu dodira, usnama vrelim slova poljupca
Na listovima mora mlado telo svo od žestine i lepote.
2
Prstiju tankih, kao šaputavi cvet vazduha i vode,
Leluja ona istinskim mirisima u nesaglasnim časovima.
Kao boja mora javljaju se oči i pomiču splet tetiva.
Traje dugotrajno traganje odsutnosti, ljubavi, kletve…
Pomešana s ritmovima muzike dolazi preko peska i vode
I svoje telo svija opijena snažnim porivima bedara.
Okrenuti talasima, u zatonima, kao dve statue od bronce,
Izdvaja se ona, tanka u struku, galebovi slute to telo.
Ta koža od tamarisa, ružičasta, s nežnim pregibima trbuha
Pena i put, uleknuća ko boja naranče i modra zrnca soli.
3
Svež stisak lica dlanovima u postelji sjajnog peska.
Sitne kapilare u slankastom vazduhu i mirisi algi
Dolazi noć bremenita sa koralnom svetlošću dubina
I na mahove pritiska glas ljubavnika o stene i more.
U uzajamnoj navali nežnosti dodiruju se kolena i ruke
Zatvaraju se poljupci kao najčvršće brave ljubavne
Zgusnuta, utihnula voda, penju se mirisi soli ko zavesa
Oni se još greju na onom suncu sa usnama od živog srebra
Očiju punih neba leže nauznak u tišini opojnog leta
Ona s rukama prozirnim, on snažnim okovima muškosti.
18 – 19. aprila 1977.
LJUVENA
Ti si lepa ljubavi moja, ljubavi
Ljupkija od svake ljupkosti
Savršenija od svih bogova
Vatre tvojih usta ljubavi moja, ljubavi
Izgaraju me svojom pomamom
U nagosti tela tvog i grudi ukrutljivih
Na prevojima ti tela ljubavi moja, ljubavi
Među dolinama vitkih i dugih nogu
Grudvicu mraka udom razgonim
A ti si lepa ljubavi moja, ljubavi
I tvoja haljina, kosa gusta, ruke, mirisi u travi
A ti si mi lepa ljubavi moja, ljubavi
31. 8. 1979.
TRENUTAK ISTINA
Volim tvoje oči, modre latice,
Ljubičasti sjaj duše.
Volim narančastu kožu tvojih usta,
Glas koji je uvek spreman da prepriča
Godine naše mladosti.
Ali samo je ovaj trenutak istinit,
Devojčice,
Gladi moja nepresušna,
Ovaj trenutak od sreće i teskobe
Koja nas zatvara u svetle tamnice
Nepoznatih daljina, ovaj suton ispunjen
Morem i poljupcima.
OPOJNI GREH
Devojčica me grli i ljubi.
Osećam kako joj se usne tope na mojim,
i kako joj telo drhti
od straha i čežnje.
U tišini
još nedovršene planinske kuće
miriše rano proleće
i njene male jabučaste grudi.
Penušaju se večernje magle
i oseća vlažnost kiše
u erotičnom vazduhu.
Ona se propinje na prste,
pripija svoja stegna čvrsto uz mene,
namešta oble kukove,
svoj zaobljeni trbuh…
utapa svoje nepomične oči
u mojim zenicama
i ljubi, ljubi
Stavljam svoj potpis
usnama
na njen vrat izvijen
dok opijena srsima bledi moja devojčica
i kao leptirica treperi na mestu
Pogrešili smo
kaza mi
u jednom trenu slasti i vatre
zaustavljajući naše disanje
koje odveja vetar.
Pogrešili smo,
kaza mi s još većim strahom
otrgnuvši se iz zagrljaja,
bežeći niz proplanak i
odnoseći vlažne poljupce
na mladoj koži.
Moje je oči ne stižu.
MIR, MORE, SAN
Čas samoće. Bez toplog daha žene.
Soba nad morem, kupicama pene.
Lice na dlanovima, odlutale zene:
Sto, knjige, jabuke, tragovi sene.
Čas tišine. Svetlost predmete zlati:
Šuma, ptica, polje, uskovitlane vlati
To davna je slika koju misao vrati,
Na trenutke što su znali lepše sjati.
Maleno srce izvijeno u ljubav, vitki most
Svetlost utišana na mahove ga prska
Nemoćnu ruku zarasta prah, šaš, trska.
Mir. Iščupana iz tela luta kost.
Narasta od bola ljubičasta kula:
Zapaljeno oko, drhtaj, ogrubela čula.
SADA ZNAM
Najljubavniju pesmu ljubavi
Napisali smo usnama