Tamo negde, osamljen, na nekom jadranskom ostrvu živi Jovica Đurđić kao lik iz bajke, okružen nebeskom plaveti i modrom pučinom. Jasno je da do ostrva ne dopire, bar ne snažno i ometajuće, buka gradskih kulturnih centara. Tako pisac može da bira hoće li neometan, kao u drugoj galaksiji, izdvojen od svega i sveta u opijajućoj tišini, da stvara ili da čezne za gradskom vrevom, žurbom, smogom i kontaktima sa kopnenom sabraćom. Drugim rečima: da piše ili da simulira život.

     Đurđić je odabrao pisanje, u tišini, kao što jedino može posvećenik da stvara.

     Knjiga pesama Zvezde na uzglavlju, koju je oslikala Olja Ivanjicki, objavljena je krajem minule godine, a mogla je da nastane samo u okruženju kakvo je Đurđićevo. Reč je o divot izdanju, velikog formata, za koje je teško odlučiti se: čitati ili gledati, a svakako zanemeti. 

     Kod nas se nikada nije ni dovoljno, ni kvalitetno čitalo. Zavaravalo se jeste, lako, statistikom. Zbog toga je svaki poduhvat vanserijskog izdanja, izvan recikliranog papira, jeftinog i traljavog broširanog poveza, svojevrsni hazard. Ali, o riziku ne brine opsednut lepotom, bila to lepa žena, slika, knjiga, reč.

     Đurđić je u zbirku Zvezde na uzglavlju ukoričio 12 pesama, 20 jezika, 24 reprodukcije slika Olje Ivanjicki. Pisac je, u saradnji sa grafičarem Mirkom Mrkićem Ostroškim i slikarom Oljom Ivanjicki, na 100 gramskom papiru toniranim aplikacijama, sazdao galeriju slika i pesama.

     Pesme su, kao što se moglo očekivati od pisca koji živi na ostrvu i promišlja u tišini, ljubavne, nežne, kako već biva u ljubavnom zanosu, romantične (more, pučina, plavetnilo mora i neba, miris pinija  i činjenje onoga što se može činiti samo u ćutanju i blagom treperenju  zvezda – zapisao je R. Tagore – navek).

     Uvodni stihovi, čiji je naslov ubeležen prvim versom, Devojčica skuplja svoja bela kolena /Dva grumena svetlosti, dve kaplje nežnosti / Cvetove koji se u latice razlažu…, ujedno su stožer poetike Jovice Đurđića, bar kada govorimo o zbirci Zvezde na uzglavlju.

     Osa pevanja Jovice Đurđića ista je bilo da slavi lepotu devojčice, jabuke, dunje, semenke… što govori o programskoj knjizi, dosledno osmišljenoj i sistematično provedenoj.

     Navodim primere: Pohotno se ko ljubavnica nudi / Dok leži na tanjiru. / Tajnim ključevima otvara usta  (pesma Jabuka, mada se, bez predznanja o motivu, tumači kao pesma o ženi); Mi često i ne slutimo u toj tišini slap / Mesečine, kao ljupkost žene kad se ukaže / S mekim crtama tela… (Slap).

     Đurđić pesmu Devojka i jezero počinje kao (kao, kažem, dakle na izgled, ali ne i zbiljski jer odstupa ne samo u broju slogova) haiku, ili, bolje, kao tanku: Na jezeru prve kapi kiše. / Pljusak, pa sunce opet toči… bez naglašenog elegantnog, nekad neočekivanog ali vavek dopadljivog obrta svojstvenih tim japanskim tradicionalnim pesničkim formama i time odstupa od romantičarske note zbirke.

     Pesma Mir, more, san vraća čitaoca u epicentar Đurđićeve poetike: Čas samoće. Bez toplog daha žene. / Soba nad morem, kupicama pene. / Lice na dlanovima, odlutale zene: / Sto, knjige, jabuke, tragovi sene… Taj sonet, čak, rekao bih, snažnije od tri katrena pesme Devojčica skuplja bela kolena izaražava poetski credo i opojni mediteranski zvon stihova Jovice Đurđića dok pesmom struji seta, toplina, smirenost, tišina, pesnikovo okruženje i pritajena, zatomljena strast: Čas tišine. Svetlost predmete zlati: / Šuma, ptica, polje, uskovitlane vlati / To davna je slika koju misao vrati, / Na trenutke što su znali lepše sjati…  dok smenjuju se časi – samoće, tišine što vreme pozlati! Najzad: posle katrena koji počinju sa čas samoće, čas tišine, iz svega nastaje beskrajni (na početku poslednje tercine)  – Mir. Da, ne može se više očekivati od pesme, jer nema mogućnosti da se pređe granica koju ne postavlja čovek,  pesnik, zemaljski tvorac, najmanje čitalac: dosegnuto je savršenstvo, oslikana atmosfera, okruženje, unutarnji spokoj, raspoloženje; sve.

     U sličnom erotizovanom tonu Đurđić ispisuje i sonet  Kiša i vlati: Pljusak. Miris kiše, eros svake vlati, /Bosonoga, zanesena, u snu i transu. / Ples vode u kom se svaki damar klati, / Ničim sputan; izvodi letnju seansu…

     Pesma slobodnog stiha po kojoj je imenovana zbirka Zvezde na uzglavlju uvodi u drugačiji pesnički zamah i verovatno je naznaka za iskorak iz dosadanje poetike s rimom i shodno sliku primerenim ritmom. U Zvezdama na uzglavlju ritam diktira slobodan stih i njegova razlomljenost. Ta pesma je razmahnuta, divlja u odnosu na pesmu Draga koja je takođe bez rime ali i dalje u znanom organizovanom metru bliskom Đurđiću. 

     Možda je pravi čas da se, u oskudnom vremenu, krene putem kojim se ređe ide i štampaju ne samo pesničke knjige kao što je Đurđićeva zbirka Zvezde na uzglavlju – bogato, raskošno, promišljeno no i sve što sadrži reč, zapis, što svedoči o duhu i trajanju, što nas beleži, što ostavlja beleg, svest o nama, što jednom bićemo prah.

     Oskudna vremena će, svi verujemo, jednom proći, ali ako u takvim vremenima, priklonjeni istanjenom duhu učmale provincije (ma gde bili), kojoj knjige i sav duh, imaginacija, kreativnost, posvećenost ništa ne znači, a pisci budu po svaku cenu štampali knjige na jeftinom papiru, u povezu koji drži listove na okupu do prvog rasklapanja korica, listanja, smanjenih, neujednačenih margina, lošeg otiska, zamrljanih stranica, tada od kulture ništa neće ostati. Od nas.

     Delom i zbog toga knjiga Zvezde na uzglavlju makar kao vesnik drugačijeg promišljanja o tipografiji naših rukopisa dobrodošla je.

Riječ, Brčko, IV, jesen-zima, br. 3-4, 2009.