Ранко Павловић: НЕБЕСНИЦИ

НЕБЕСНИЦИ

 

Погледом је размицао стрме литице кањона, да ријека између њих лакше протиче.

Брзацима плове душе наших предака.

Његове ријечи стропоштавале су се у дубину, запињући за оштре избочине камене голети и умножавајући се.

Само који тренутак раније зауставили су аутомобил на уском проширњу кривудавог друма кроз усјек у стијењу и стрмом стазицом, оивиченом закржљалим растињем, спустили се до малог платоа, не дужег од пет и ширег од три корака, сличног позорници с које се говорник обраћа невидљивом мноштву. Таквом утиску доприносило је и камено испупчење између њих и провалије, слично немарно постављеној огради.

Када их предамо земљи, душе наших предака кроз уске пукотине провуку се до најближих извора, отуда крену поточићима до већих потока, преко њих улију се у рјечице, па у веће ријеке, онда заплове према морима и океанима. Расплинуте по бескрају пучине подуже кокетирају са сунцем, да би, кад осјете да се примакао одлучујући час, претворене у неухватљиву прозрачност плаветнила, кренуле до посљедњег почивалишта.

И стигну на небо, ако успут, попут сићушних инсеката, не нестану у кљуновима халапљивих птица.

И њен глас, сличан шуму жита које се пресипа из једне у другу врећу, обрушио се ка тањушној плаветној нити ријеке чији хук до њих није допирао. Како је велика разлика између безграничног плавог пространства изнад нас и те кривудаве модрикасте заробљенице на дну кањона, помисли.

Не чини ли ти се да је уплитање птица у космосом распршене предачке душе нека врста светогрђа? – покушао је да начас свој глас задржи око њих двоје, јер је слутио да ће постати неразговјетнији и неухватљив чим се раскомада и повјеша о камене избочине лијеве обале ријеке на којој су стајали. – Птице су земаљска створења, ма колико се трудиле да се својим летом што више примакну небу. Гнијезде се по дрвећу и у каменим удубљењима, слијећу на тле и хватају црве и бубе, ждеру их или доносе својим голуждавцима, па послије канџама избацују измет из гнијезда. – На тренутак је застао и безуспјешно покушао да ухвати њен одсутан поглед. – А душе? Оне су флуидне. Астралне. Недокучиве. Око њих лебди плавичаст ореол и само га ријетки могу уочити на прозрачној небеској подлози.

Тргла се.

Тамо, на другој обали, између оне двије окомите стијене, сивкаста лоптица што сталнио скакуће, мора да је птица која прави гнијездо.

За корак се примакао избочини испред њих и укрштеним рукама ослонио на камен, као што се људи на посљедњим спратовима високих солитера ослањају на балконску ограду и тупо зуре у гужву и ништавило под собом. Када је покушао погледом да ухвати њено лице, окренула се мало устрану, да сакрије очи, и не слутећи како ће се јасно у празнини оцртати линије профила сличног оном из уџбеника за студенте прве године ликовних академија.

Твоје лице још је…

Нагло је прекинуо.

Хтио сам да кажем да ме уопште не слушаш. Мораш схватити да се птице и душе не могу поредити. Ни збиљски ни метафорички.

Она сивкаста грудвица, она птица тамо на другој обали, прави гнијездо. Та небесница ће да излеже птиће, па ће и они, кад се покрију перјем и полете, постати небесници.

Најједноставније речено, причаш којештарије – покуша да заустави бујицу њених, како је мислио, правих бесмислица. –  Ма колико с трудиле да лете високо, птице нису и никако не могу бити небеснице, а душе то јесу, још док се уским пукотинама провлаче према извору, дубоко скривеном у земљи.

А има ли икакве пукотине кроз коју ми можемо побјећи из замки постављених свуда око нас до тих твојих скривених извора и поточића окрепе?

То што је рекла, осјетио је, нису више биле којештарије и бесмислице.

Није све пропало кад пропало све је, каже пјесник – учини му се у трену да би тај стих могао бити најсмисленији одговор.

Лако је пјесницима, они немају фабрике, губитке, раднике који траже зарађене плате и спомињу гладну дјецу. Не подсјећају их сваки дан углађени банкарски чиновници на неуплаћене рате кредита и повећане камате.

Зар се нисмо договорили да о томе нећемо на излету?

У његовом гласу више се осјећала молба него пријекор.

Свјетска криза нагриза само пјесничку душу, јер код пјесника нема на шта друго да насрне, и зато нам могу говорити да није све пропало, увјерени да је њихово послање да кријепе наше душе и уздижу посрнули дух – говорила је једнолично, стално чаркајући погледом по оном удубљењу на супротној страни. – Али, питала бих ја њих како би пјевали да на сопственој кожи осјете чељусти жрвња чије је камење покренуо неко на другој страни планете, а ми се овамо претварамо у ситно мливо, у прах који ће и најмањи дашак одувати.

Боже, колико се једа у теби нагомилало!

Ако хоћеш да измјериш колико, скокни горе до кола, па из оне гомиле папира извуци лист на коме је чемером и бездушношћу оних који су завртјели жрвањ исписан износ губитка нашег предузећа. Њега стави на један, а разум помијешан с једом на други тас небеске ваге, и видјећеш колико ће онај први претегнути.

Не знам шта подразумијеваш под разумом, а шта под небеском вагом.

Ни ја не знам шта је и како би требало да изгледа та вага, али знам да је разум нешто у чему налазимо или не можемо да нађемо смисао живота.

Дуго су ћутали.

Она птица…

Не почињи опет, молим те – глас му је постао нешто оштрији, звецкао је по стијењу.

Она птица тамо – наставила је не слушајући га – лети од једне камене избочине до друге тако лако, као да јој је тијело саздано од ваздуха.

Осјетио је да опет почиње да прича којештарије и да јој на то нема шта одговорити.

Скупља сламчице за гнијездо, спрема се да излеже мале небеснике. И зато лети. Кад то ради могла би да лети и без крила – глас јој одједном озари пламичак ватре пробуђене негдје дубоко у њој. – Не лети птица зато што је лагана и што има перје, већ зато што је проникла у смисао лета и нашла разлог за летење.

Својом лијевом пронашла је његову десну руку и он осјети како се у кожу надланице забада мноштво варница.

Лете сићушне бубе, лете лептирови, лете птице, лете и слијепи мишеви иако немају перјана крила, чак и неки гуштерови прелијећу са стабла на стабло, гледала сам на телевизији да то чини и једна врста змија…

Њене ријечи згушњавале су се у облак који се полако удаљавао ка другој обали кањона.

Лете јер то желе и тако се ослобађају стега, бјеже од замки постављених свуда око њих.

Чврсто је стискала његову руку и вукла га према себи, полако се примичући десној страни избочине на којој су стајали.

Лете зато што су спознали суштину летења и што су у себи жељу за летом сабили у снагу која их уздиже и носи изнад понора.

Стопала је помјерао удесно милиметар по милиметар, а тло испод њих је полако узмицало.

Што даље од замки… Што даље од замки… Што даље од замки…

Њен глас се издизао према плаветнилу над кањоном и сваким треном бивао све даљи од њих.