НЕБЕСНИЦИ

Погледом је размицао стрме литице кањона, да ријека између њих лакше протиче.

– Брзацима плове душе наших предака.

Његове ријечи стропоштавале су се у дубину, запињући за оштре избочине камене голети и умножавајући се.

Само који тренутак раније зауставили су аутомобил на уском проширњу кривудавог друма кроз усјек у стијењу и стрмом стазицом, оивиченом закржљалим растињем, спустили се до малог платоа, не дужег од пет и ширег од три корака, сличног позорници с које се говорник обраћа невидљивом мноштву. Таквом утиску доприносило је и камено испупчење између њих и провалије, слично немарно постављеној огради.

– Када их предамо земљи, душе наших предака кроз уске пукотине провуку се до најближих извора, отуда крену поточићима до већих потока, преко њих улију се у рјечице, па у веће ријеке, онда заплове према морима и океанима. Расплинуте по бескрају пучине подуже кокетирају са сунцем, да би, кад осјете да се примакао одлучујући час, претворене у неухватљиву прозрачност плаветнила, кренуле до посљедњег почивалишта.

– И стигну на небо, ако успут, попут сићушних инсеката, не нестану у кљуновима халапљивих птица.

И њен глас, сличан шуму жита које се пресипа из једне у другу врећу, обрушио се ка тањушној плаветној нити ријеке чији хук до њих није допирао. Како је велика разлика између безграничног плавог пространства изнад нас и те кривудаве модрикасте заробљенице на дну кањона, помисли.

– Не чини ли ти се да је уплитање птица у космосом распршене предачке душе нека врста светогрђа? – покушао је да начас свој глас задржи око њих двоје, јер је слутио да ће постати неразговјетнији и неухватљив чим се раскомада и повјеша о камене избочине лијеве обале ријеке на којој су стајали. – Птице су земаљска створења, ма колико се трудиле да се својим летом што више примакну небу. Гнијезде се по дрвећу и у каменим удубљењима, слијећу на тле и хватају црве и бубе, ждеру их или доносе својим голуждавцима, па послије канџама избацују измет из гнијезда. – На тренутак је застао и безуспјешно покушао да ухвати њен одсутан поглед. – А душе? Оне су флуидне. Астралне. Недокучиве. Око њих лебди плавичаст ореол и само га ријетки могу уочити на прозрачној небеској подлози.

Тргла се.

– Тамо, на другој обали, између оне двије окомите стијене, сивкаста лоптица што сталнио скакуће, мора да је птица која прави гнијездо.

За корак се примакао избочини испред њих и укрштеним рукама ослонио на камен, као што се људи на посљедњим спратовима високих солитера ослањају на балконску ограду и тупо зуре у гужву и ништавило под собом. Када је покушао погледом да ухвати њено лице, окренула се мало устрану, да сакрије очи, и не слутећи како ће се јасно у празнини оцртати линије профила сличног оном из уџбеника за студенте прве године ликовних академија.

– Твоје лице још је…

Нагло је прекинуо.

– Хтио сам да кажем да ме уопште не слушаш. Мораш схватити да се птице и душе не могу поредити. Ни збиљски ни метафорички.

– Она сивкаста грудвица, она птица тамо на другој обали, прави гнијездо. Та небесница ће да излеже птиће, па ће и они, кад се покрију перјем и полете, постати небесници.

– Најједноставније речено, причаш којештарије – покуша да заустави бујицу њених, како је мислио, правих бесмислица. –  Ма колико с трудиле да лете високо, птице нису и никако не могу бити небеснице, а душе то јесу, још док се уским пукотинама провлаче према извору, дубоко скривеном у земљи.

– А има ли икакве пукотине кроз коју ми можемо побјећи из замки постављених свуда око нас до тих твојих скривених извора и поточића окрепе?

То што је рекла, осјетио је, нису више биле којештарије и бесмислице.

– Није све пропало кад пропало све је, каже пјесник – учини му се у трену да би тај стих могао бити најсмисленији одговор.

– Лако је пјесницима, они немају фабрике, губитке, раднике који траже зарађене плате и спомињу гладну дјецу. Не подсјећају их сваки дан углађени банкарски чиновници на неуплаћене рате кредита и повећане камате.

– Зар се нисмо договорили да о томе нећемо на излету?

У његовом гласу више се осјећала молба него пријекор.

– Свјетска криза нагриза само пјесничку душу, јер код пјесника нема на шта друго да насрне, и зато нам могу говорити да није све пропало, увјерени да је њихово послање да кријепе наше душе и уздижу посрнули дух – говорила је једнолично, стално чаркајући погледом по оном удубљењу на супротној страни. – Али, питала бих ја њих како би пјевали да на сопственој кожи осјете чељусти жрвња чије је камење покренуо неко на другој страни планете, а ми се овамо претварамо у ситно мливо, у прах који ће и најмањи дашак одувати.

– Боже, колико се једа у теби нагомилало!

– Ако хоћеш да измјериш колико, скокни горе до кола, па из оне гомиле папира извуци лист на коме је чемером и бездушношћу оних који су завртјели жрвањ исписан износ губитка нашег предузећа. Њега стави на један, а разум помијешан с једом на други тас небеске ваге, и видјећеш колико ће онај први претегнути.

– Не знам шта подразумијеваш под разумом, а шта под небеском вагом.

– Ни ја не знам шта је и како би требало да изгледа та вага, али знам да је разум нешто у чему налазимо или не можемо да нађемо смисао живота.

Дуго су ћутали.

– Она птица…

– Не почињи опет, молим те – глас му је постао нешто оштрији, звецкао је по стијењу.

– Она птица тамо – наставила је не слушајући га – лети од једне камене избочине до друге тако лако, као да јој је тијело саздано од ваздуха.

Осјетио је да опет почиње да прича којештарије и да јој на то нема шта одговорити.

– Скупља сламчице за гнијездо, спрема се да излеже мале небеснике. И зато лети. Кад то ради могла би да лети и без крила – глас јој одједном озари пламичак ватре пробуђене негдје дубоко у њој. – Не лети птица зато што је лагана и што има перје, већ зато што је проникла у смисао лета и нашла разлог за летење.

Својом лијевом пронашла је његову десну руку и он осјети како се у кожу надланице забада мноштво варница.

– Лете сићушне бубе, лете лептирови, лете птице, лете и слијепи мишеви иако немају перјана крила, чак и неки гуштерови прелијећу са стабла на стабло, гледала сам на телевизији да то чини и једна врста змија…

Њене ријечи згушњавале су се у облак који се полако удаљавао ка другој обали кањона.

– Лете јер то желе и тако се ослобађају стега, бјеже од замки постављених свуда око њих.

Чврсто је стискала његову руку и вукла га према себи, полако се примичући десној страни избочине на којој су стајали.

– Лете зато што су спознали суштину летења и што су у себи жељу за летом сабили у снагу која их уздиже и носи изнад понора.

Стопала је помјерао удесно милиметар по милиметар, а тло испод њих је полако узмицало.

– Што даље од замки… Што даље од замки… Што даље од замки…

Њен глас се издизао према плаветнилу над кањоном и сваким треном бивао све даљи од њих.