Zorica Turjačanin, Jovica Đurđić, ŽIRAFA ŽERALDINA, recenzija

 

          Na­sto­je­ći da od­ra­zi spe­ci­fi­čnost dječ­je psi­he i emo­ti­vi­te­ta, do­živ­lja­van­ja i osmiš­lja­van­je po­jav­nog svijeta, pje­sma za naj­mla­đe ži­vo re­a­gu­je na promje­ne sen­zi­bi­li­te­ta, fi­zič­ku i psi­hič­ku stvar­nost od­ra­stan­ja. Uron­jen u ve­li­ku ne­po­zna­ni­cu po­sto­jan­ja ma­li­šan i u pje­smi tra­ži sa­ve­zni­ka, savjetodav­ca, raz­go­vor­ni­ka, klju­ča­ra mno­gih za­brav­lje­nih ka­pi­ja kroz ko­je tre­ba pro­ći da bi se od­go­net­nu­la „ve­li­ka taj­na“ svi­je­ta. Od Zma­je­ve naivne, svje­že, jed­no­stav­ne „pe­va­ni­je“, od Vi­te­zo­vih ras­pje­va­nih ga­je­va u ko­ji­ma je pje­sma po­sta­ja­la na­smi­ja­na, slo­bod­na zvu­čna igra, mu­zi­ka ri­je­či, od je­zič­kih eks­pe­ri­me­na­ta i pre­vla­sti teh­no­lo­gi­­je nad in­spi­ra­ci­jom, nonsen­sa i to­po­sa na­o­pa­kog svi­je­ta (od ko­ga ni Ćo­pić ni­je bje­žao) do Rado­vi­će­ve pa­met­ne, pod­sti­caj­ne, šal­ji­ve i ozbil­jne, mi­sle­će i ra­do­zna­le „čač­ka­li­ce“, pje­sma je, u onom svom naj­vi­tal­ni­jem i naj­kre­a­tiv­ni­jem segmen­tu, na­sto­ja­la da bu­de no­va, dru­ga­či­ja, sa­mo­svoj­na, bli­ska dje­te­tu i svi­je­tu, zna­či   z d r a v a   u smi­slu Ra­do­vi­će­vog od­re­đen­ja nje­ne po­et­ske suš­ti­ne.

         Pa iako da­nas na ho­ri­zon­tu sa­vre­me­ne srp­ske pje­sme za dje­cu ne vi­di­mo ni jed­no do­mi­nant­no ime ko­je zna­či i zra­či, do­sta je stva­ra­la­ca ko­ji ne gube vi­si­nu le­ta, us­tra­ja­va­ju da se svo­jim lir­skim gla­som ne uto­pe u ho­ru osred­njo­sti i ru­ti­ne.

         Jo­vi­ca Đur­đić je, sva­ka­ko, je­dan od njih. Uosta­lom, Đur­đić ni­je pje­snik od ju­če. Do sa­da je za 30 go­di­na us­tra­ja­van­ja u spi­sa­teljs­kom po­slu (šte­ta što ni­čim ni­je obil­je­žio svoj ju­bi­lej!) ob­ja­vio de­set što pro­znih što po­et­skih knji­ga, a „Ži­ra­fa Že­ral­di­na“ mu je je­da­na­e­sto dje­lo.

         Po­čeo je, na­rav­no, lju­bav­nim sti­ho­vi­ma u ko­ji­ma je bi­lo vi­teš­ko-trubadur­skog za­no­sa lje­po­tom že­ne („La­ri­sa“), a ta ga emo­ci­ja ni­je napušta­la, ali je po­sta­ja­la pu­no­zna­čni­ja i ljud­ski bo­ga­ti­ja. U do­bu pu­ne zre­lo­sti Đur­đić je shva­tio da vje­či­ta mla­dost po­e­zi­je iz­vi­re iz mla­do­sti srca, iz vje­čno ži­vih gla­so­va dje­tinjstva ko­ji, u du­ši istin­skih stva­ra­la­ca, nika­da ne gu­be in­ten­zi­tet ni­ti ča­ro­vi­tost „ne­vi­nih ri­je­či“. Ali, autor „Žirafe“ ni­je se oslan­jao na ima­gi­nar­ni pod­sti­caj, ra­do­zna­lost no­vog iskustva već je, oči­to, do­sta či­tao, gle­dao i slu­šao, do­miš­ljao u kom tonalite­tu će nje­go­va „dječ­ja“ me­lo­di­ja za­zvu­ča­ti naj­u­pe­ča­tlji­vi­je. Kao prvo, on je shva­tio da pje­sma za naj­mla­đe mo­ra da bu­de slo­bod­na i nepred­vi­dlji­va, oslo­bo­đe­na pa­me­to­van­ja, ne­staš­na, raz­i­gra­na i neo­bi­čna, da tre­ba da pod­sti­če ra­do­zna­lost, da oči­ma ču­đen­ja za­vi­ri u pro­sto­re neviđe­nog svi­je­ta ili da kroz klju­ča­o­ni­cu vi­ri u ne­do­seg­nu­to vri­je­me buduć­no­sti. Sli­je­de­ći to sa­znan­je Đur­đić je svo­ju zbir­ku kom­po­no­vao iz dvi­­je vr­ste mo­tiv­skog ma­te­ri­ja­la: pje­sme zoo i in­tim­nog zvu­ka ko­je je redao po slo­je­vi­ma, či­ne­ći od „Ži­ra­fe Že­ral­di­ne“ slat­ku lir­sku tor­tu.

         Svi­jet ži­vo­tin­ja je bli­zak dje­ci. Opus mno­gih  stva­ra­la­ca za naj­mla­đe pru­ža stra­ni­ce ve­se­le, lir­ske zo­o­lo­gi­je. Ta­ko je, npr., Gvi­do Tar­tal­ja preferi­rao me­dvje­de i vrap­ce, De­san­ka „svet šu­ma, pol­ja i li­va­da, in­se­ka­ta i sit­nih bu­ba“, Vi­tez kri­la­te sta­nov­ni­ke pla­vet­ni­la. Đur­đić je skli­znuo u egzo­ti­čno pod­ne­blje i ta­mo na­šao mo­de­le svo­jih sti­ho­va­nih por­tre­ta. Ali, i do sa­da je pred pje­snič­kom ka­me­rom po­zi­rao „je­dan lav/ stra­šan lav/ narogu­šen i ljut sav“, škljo­ca­la čel­just „ali­ga­to­ra iz Ni­la­to­ra” itd. Đur­đić je uspio da sa­ču­va ori­gi­nal­nost svog po­gle­da, svo­ju zoo sli­kov­ni­cu na­ša­ra ne sa­mo auten­ti­čnim bo­ja­ma da­le­kih pej­za­ža ne­go da „sli­či­ce“ ukra­si „tufnama“ smi­je­ha i sit­nim zrn­ci­ma maš­to­vi­to­sti ko­ji joj da­ju la­ko­ću i dopa­dlji­vost. U „lju­bav­noj“ li­ri­ci autor ni­je nov, ali je sa­mo osje­ćan­je ko­je se bu­di u du­ša­ma ma­li­ša­na to­li­ko no­vo i ne­po­zna­to da sva­ka mno­go reprizi­ra­na epi­zo­da ima u se­bi ne­vi­nu draž istin­skog uz­bu­đen­ja ko­je pla­ši i ra­du­je isto­vre­me­no.

         Mi­ro­slav An­tić je tvr­dio da je sva­ka pra­va lju­bav – pr­va. Za­to Đurđićeva po­e­zi­ja ne zna da bro­ji dal­je od je­dan. Sva­ka je lju­bav, ako jeste i dok je­ste, pr­va, pra­va i ne­po­nov­lji­va. Ono što će ka­sni­je do­ći, pripada­će ne­koj no­voj pri­či, bol­je dru­goj pje­smi. Pje­snik će je, za­jed­no sa svo­jim Ste­fa­nom i Anom, do­če­ka­ti spre­man.

         Pr­dla­žem iz­da­va­ču da zbir­ku pje­sma za naj­mla­đe „Ži­ra­fa Že­ral­di­na“ Jovi­ce Đur­đi­ća pri­hva­ti za ob­jav­lji­van­je.

                                   

                                                           Prof. dr Zo­ri­ca Tur­ja­ča­nin