Плодном стваралчком опусу Јовице Ђурђића намењеном деци (Санaк Склопиочић, 1983; Како волим Ану, 1983; Жирафа Жералдина, 2005, 2006; Симонине очи, 2006; Лепо je бити код куће, 2008) ове године, у издању београдске Ars Poetica-e, придружила се нова књига – Калина u морски коњиц. Међу корицама књиге нашло се шеснаест прича, које, наравно свака на свој начин, осликавају један кут детињства, представљајући своје мале-велике јунаке у животним ситуацијама. Ослобођени, опуштени, у својој животности, ти мали-велики јунаци пуштају читаоца да завири у њихове мисли, снове и маштања.
Приче би се, условно, могле поделити у неколико тематских кругова, који би, гледано у целини, заокружили период детињства. У први круг дошле би приче намењене млађим читаоцима (Дугме које се било изгубило, Враголанка, Подеранко, Једном мачку су се замрсили бркови, Хаљиница на туфнице. Kopa, Цврчак, Лав Добривоје u вјеверица Жаклина вртирепка и Калина u морски коњиц).
У овим причама сазнајемо зашто je битно наћи изгубљено дугме у облику смајлија; кроз какве згоде и незгоде пролазе Враголанка и Тршави на мору; како се једној корњачи испунила животна жеља; како љубав може помоћи мачку са замршеним брковима; где je Езоп погрешио… Све ове приче имају једноставну и пластичну нарацију са примесом дидактичности. Наиме, млади читалац ћe поред неких латинских назива сазнати и за имена познатих „брка“: Робина Худа, Салвадора Далија, Вука Караџића и Зорана Радмиловића.
У другом тематском кругу нашле би се приче о првим симпатијама, пољупцима и другарству (Калина путује на море, Два смијешка, Фластери и Остава за старудију). Ове приче откривају „слатке патње“ дечака и девојчица, завист према одраслима због лакоће комуникације, али и догодовштине „мушке“ дружине на морској обали.
И на крају, у трећи тематски круг сврстали бисмо приче (Липов цвет. Moj ујак и Ножић) у којима се јунаци крећу унутар породичног круга, покушавајући извући модел који би дао смернице за гарантовано успешно функционисање у свету одраслих. Уз дозу носталгије, Ђурђић са лакоћом уводи читаоца и у интимни круг породичних односа који дочарава, наравно из дечје перспективе.
Ђурђићев приповедачки поступак повезао je етапе детињства у једну целину и ненаметљиво понудио и одраслом читаоцу да се за тренутак врати у оно сигурно и познато уточиште. И као у калеидоскопу смењују се лица девојчица и дечака, морског пејзажа, сеоског домаћинства, ливаде, поља… са свим звуковима и мирисима, који су најинтензивнији у причама чија се радња дешава на морској обали. Аутор својим описима различитих чулних сензација и нијансама у приказивању једног осећања у различитим ситуацијама жели да обогати речник младих читалаца, подсећајући на тренутак на старију генерацију писаца за децу некадашње велике државе.
Ma колико желео да сачува успомену на прошлост и детињство, Ђурђић кроз ову прозу открива галерију ликова ненаметљиво пружајући и портрете из садашњости. Комплетну збирку Ђурђић осликава животним оптимизмом. Његове опсервације свакодневног и обичног бивају обучене у специфично рухо посебног и јединственог.
Стилски и језички, ове приче могу на први поглед деловати неуједначено, али због различитости тематских кругова и узраста читалаца овај поступак може бити оправдан.
Beћ сами наслови (Једном мачку су се замрсили бркови, Ножић, Остава за старудију…) провокативни су, на неки начин, и позивају на читање, a главни квалитет већине прича јесте да њихова радња не искаче из свакодневице већ прича о свакодневним и могућим ситуацијама, a то, у исто време, подстиче младе читаоце на идентификацију са главним јунацима.
Ha крају, не смемо заборавити да поменемо одличне илустрације Младена Анђелковића, које су сјајна допуна причама и подстичу на даље домаштавање код читалаца. Оне, дакле, нису пуки пратећи елемент већ активно и позитивно доприносе процесу читања.
Медиса КОЛАКОВИЋ