Сазнањима и искуствима стеченим у дјетињству писци се радо и често враћају. У том погледу није изузетак ни пјесник и приповједач Јовица Ђурђић (1949), који у зрелом животном добу посеже за оживљавањем успомена из дјетињства. Прошле године објавио је збирку пјесама за дјецу Жирафа Жералдина, а ове књигу прича Симонине очи, обје посвећене сликању тог најузбудљивијег периода живота.
Приче из збирке Симонине очи сврстане су у два циклуса – Њежне године (6) и Бисерна шкољка (6) и у њима су дате битне одлике пубертетског узраста: интензиван физички раст и психичко сазријевање, који су праћени бурним промјенама у понашању младе личности; појава првих симпатија према другом полу; авантуризам као израз потребе за упознавањем свијета; жеља за доказивањем пред вршњацима; стид због социјалних разлика које млади много драматичније доживљавају од одраслих; страх од непознатог и др.
О тим деликатним темама Ђурђић казује топло, присно и сугестивно тако да читалац у његовој прози препознаје моменте из свог дјетињства а са ликовима из прича учествује у авантурама и дијели са њима немире и страхове који прате свако одрастање.
Радња ових прича везана је за два локалитета – Ђурђићев завичај (село Глоговица код Дервенте) и садашње мјесто пишчевог боравка (Малинска на отоку Крку). Једну групу прича чине оне чија се радња догађа у приморском амбијенту (Вишња, Прва љубав, Острво, Кринка), а другу оне које се збивају у пишчевом завичају (Њежне године, Дјевојчица тужних очију, Вашар, Најчуднија казна, Рибе).
Без обзира на то о ком миљеу је ријеч у причи, писац нас снажно везује за свој текст. Он читаоца подједнако одушевљава узбудљивом причом о дјечацима школарацима (њих укупно дванаест) који су били заљубљени у лијепу и паметну дјевојчицу Кати Вегел, кћерку капетана брода, која је с породицом изненада доселила у њихово мало приморско мјесто и постала предмет њихових дјечачких жеља и снова (прича Вишња) као и евоцирањем сјећања на велики Госпојински вашар у Дервенти, која чувају чари дјечјег виђења и доживљавања свијета: ишчекивање вашара током цијеле године, брижљиво прикупљање новаца за то велико славље, узбудљиво путовање коњском запрегом и пјешице у удаљену варош, детаљно описивање вашарске атмосфере, учешће у разноврсним вашарским садржајима итд. (прича Вашар).
У Ђурђићевој збирци посебно мјесто имају описи првих симпатија међу дјечацима и дјевојчицама. Томе су посвећене све приче из циклуса Њежне године и прича Кринка из циклуса Бисерна шкољка. Љубавне емоције дјевојчица и дјечака који се налазе на прагу младеначког доба Ђорђић је приказао у најчеднијем виду – у чежњивим погледима, двосмисленим наговјештајима интимних осјећања, неспретним изјавама и неочекиваним поступцима.
Умјетнички најуспјелије приче у првом циклусу су Вишња и Њежне године. У причи Вишња осјећања дјечака и дјевојчице су приказана реално, док у причи Њежне године она више припадају машти него стварности, више су у сфери жељеног неголи могућег.
За разлику од наведених прича, остале из циклуса Њежне године (Прва љубав, Дјевојчица тужних очију, Петроф, Мали зет) дате су са мање инвентивности. У њима је напросто варирана тема о сусрету дјечака и дјевојчица, њиховом упознавању и зближавању у игри или некој другој активности и о појави прве љубави међу њима.
Приче у циклусу Бисерна шкољка (осим приче Кринка) тематски се потпуно разликују од оних у цуклусу Њежне године и свака од њих је аутентична слика неког доживљаја дјечака и дјевојчица пубертетског узраста. По снази сликања вашарске атмосфере и доживљавања вашара од стране наратора и његових другова издваја се прича Вашар. Она најбоље показује колико доживљаји из дјетињства и ране младости још увијек опсједају и привлаче пишчеву пажњу и активирају његову машту.
Потребу дјечака и дјевојчица овог узраста да се доказују пред вршњацима Ђурђић је приказао у причама: Вишња, Дјевојчица тужних очију, Петроф, Мали зет, Кринка и Ваашар. Понекад је жеља за доказивањем скопчана и са опасношћу, као, на примјер, у причи Дјевојчица тужних очију, у којој дјевојчица Каћа преживљава големи страх док се на инсистирање дјечака са којим се дружи пење на кулу иако се плаши висине. Али, и ова прича има лијепу поенту: главна јунакиња приче на крају доживљава двоструко задовољство – што је са високе куле видјела цијелу околину и што је савладала страх.
Управо зато што евоцирају сјећања на минуло вријеме дјетињства, нарације Јовице Ђурђића у збирци Симонине очи садрже виши степен доживљености. Својом сликовитошћу и топлином оне најбоље потврђују истинитост Кјеркегорове мисли која гласи: “Живјети у сјећању најпотпунији је живот који се може замислити”.
Цвијетин Ристановић