Ранко Павловић, И ЗА ДУШУ И ЗА ОКО, Јовица Ђурђић: Звезде на узглављу, избор пјесама, слике Оља Ивањицки, Ars Poetica, Београд, 2009.

 

     Често се догађа да књиге које заслужују читалачку пажњу и критичко вредновање остају изван фокуса инертне и неконзистентне књижевне критике, окренуте углавом новим издањима аутора присутнијих у књижевној јавности. Таква судбина задесила је и избор пјесама Звезде на узглављу Јовице Ђурђића („Ars Poetica“, Београд, 2009). Ова, по много чему занимљива књига, сигурно је стигла у редакције већег броја листова и часописа, па се не би могло рећи да није била доступна критичарима, што се често наводи као оправдање, већ је вјероватно у питању други најчешћи разлог равнодушног односа оних који би требало да вреднују савремена књижевна дјела: мада је већ дуго присутан у књижевности запаженим пјесничким збиркама, аутор није у жижи књижевног живота, живи подаље од свих токова тог књижевног живота који је, истину говорећи, врло тешко прецизно дефинисати.

     Јовица Ђурђић (1949, Глоговица код Добоја), ваља овдје подсјетити, до сада је објавио осам пјесничких збирки (Уснула девојка, Лариса, Љубичасто горје, Руке вечерњих љубавника, Љупко тело, Кошута и лопочи, Истргнути рукопис и Њене очи море), неке и код значајних издавача као што су сарајевска „Свјетлост“ и Издавачки центар Ријека. Поред тога, најмлађим читаоцима подарио је по три збирке пјесама и прича. Двоструки је добитник награде „Драго Жерве“ и других признања.

     Више је разлога да се критички освијетли Ђурђићев избор Звезде на узглављу, али два треба посебно истаћи. Он је у ову књигу уврстио само дванаест својих пјесама, али оних које на најбољи начин репрезентују његов цјелокупни досадашњи пјеснички опус, освјетљавају његову поетику, указују на основне мотивско-тематске оквире у којима се креће овај лирик, гдје доминантно мјесто заузимају љубав, море, пијесак, сунце, и потврђују његову оданост чистом језичком народном благу у коме брижљиво напросто бруси сваки свој стих. Поред тога што су изабране пјесме објављене на српском,  ћиричичним и латиничним писмом, оне су преведене на двадесет језика: енглески (превео Слободан Дреновац), руски (Сергеј Шчеглов), француски (Санде Тасић), шпански (Силвија Монрос де Стојаковић), италијански (Оливера Стојановић), њемачки (Hedi Blech-Vidulić), шведски (Понтус Линдгрен), румунски (Илеана Урсу Ненадић), бугарски (Денко Рангелов), грчки (Калина Караџова), македонски (Весна Ацевска), словеначки (Јуриј Худолин), мађарски (Ева Виола), пољски (Гжегож Латушињски), чешки (Алена Раисова), русински (Меланија Римар), дански (Предраг Црнковић), норвешки (Ивана Илић), есперанто (димитрије Јаничић) и кинески језик (Крешимир Шимоновић).

     Посебну вриједност овом луксузном, библиофилском издању дају илустрације, заправо двадесет слика Оље Ивањицки, међу којима су Дан и ноћ, Галактика, Анђели бескрајних облика стварања, Леонардова година, Прича о тужном белом хермелину, Водич Петог царства, Шести континент, Пастири из Аркадије и друге. За импресиван изглед књиге подједнако су заслужни аутор пројекта Мирко Мркић Острошки, који се побринуо и за ликовно-гафичку опрему, и, што се често заборави напоменути, нарочито када заслужује похвале, штампарија „Interpress 1847“ у Београду.

     Да је, међутим, књига Звезде на узглављу објављена и у много скромнијем издању, она би заслуживала пажњу по вриједностима уврштених пјесама. Ђурђићев избор отвара антологијска пјесма Јабука из које читаоца запљускује тишина далеког горја која је у љупко руменило плода-народне милоште ушла кроз петељку, тако увјерљиво лирски осликану да напросто пожелимо да је дотакнемо.

Ја видим зрнца сунца

Преточена у њену кору,

описује пјесник јабуку која се похотно као љубавница нуди, желећи истовремено и у руку и у књигу, да би, дистихом, као што је и почео пјесму, закључио:

Тајним кључевима отвара уста

И ситни песак сунца просипа.

     Све је у овој, као и у пјесмама које слиједе, складно, одмјерено, све на свом мјесту, казано једноставно, народским језиком; мисао је суздржана, ненаметљива, али пуна широке асоцијативности, а емоција је вјешто контролисана.

     Проницљив и луцидан однос пјесника према трајању и свијету уопште посебно долази до изражаја у пјесми Непозната семенка, која би могла наћи мјеста и у најстрожем избору савремене српске поезије. У сићушној честици садржан је цијели космос, само га треба уочити и препознати. А када (ако) то учинимо, ако у мрвици уочимо и препознамо то што би могао бити апсолут, онда и читалац, слиједећи пјесникову мисао, остаје запитан пред тајнама трајања које се преноси из сјеменке у сјемену, с тим што неизвјесност трагања за одговором даје смисао и самом том трагању, подједнако као и жељи да спознамо смисленост тренутка у бесконачности. Јер, сјеменка…

Немушта пуна неке тајне

Загонетно се осмехује на длановима…

и док се питамо гдје да је посијемо, с колико сунца, тишине и капи да је напојимо, мисао нам раздире сумња: Хоће ли цвет мириса или трн отрова / Да пусти… Све се ипак своди на суштинско питање које појединац поставља себи: хоће ли он оставити траг у времену? Умјесто да даје одговор, пјесник завршним стиховима ове пјесме само још више подстиче запитаност и жељу за трагањем:

Све мање знамо све више је гледамо

Никнуће она кроз нашу душу напуклу.

     Мудрост живота не исказује се крупним ријечима, већ једноставним мислима, чији су лавиринти, ако их уопше има, натопљени непатвореним осјећањима. У тражењу пута којим ћемо искорачити из свакодневља, најљепше и најпотпуније се осјећамо ако имамо сапутника, онога ко ће нас разумјети и кога ћемо вољети. Зна то врло добро Јовица Ђурђић, па зато, у пјесми Слап, загледан у оно што је горе  или тамо, док светли једно око на небу а друго не познајемо, исказује оно што би се могло назвати општим односом према непознатом:  Остављамо прозор отворен ноћу и срце / Годинама. Као богови утишани гледамо / Горе звезде бремените… Несанице, мисао на оно што је иза прага преко кога се прелази у вјечност, привидна или стварна срећа, све то и мноштво других осјећања може се исазати на врло једноставан, па баш зато упечатљив начин:

Ми често и не слутимо у тој тишини слап

Месечине, као љупкост жене кад се укаже

С меким цртама тела, кажем, ми и не

Слутимо слап светлости који нас

Злослутно заноси и уништава.

     Пјесма која је позајмила наслов овом избору Звезде на узглављу, уз још неке, наговјештава да је љубавна тематика веома присутна у Ђурђићевој поезији. Она такође показује колико је овај пјесник вјешт, па и по много чему оригиналан, у грађењу, могло би се рећи пастелних, пјесничких слика, у којима жена није идеализована и није осликана као божанство, није опјевавана, али јест сама преточена у стих, у пјесму; стиче се утисак да је њен градивни елемент, као, на примјер, ненаметљива метафора. Ђурђићева жена носи лепоту година у струку, она је бледа у ишчекивању, постаје пријатни страх у телу, често је само наговјештај, воденог цвета, на примјер, али нигдје ове описе не доживљавамо као „накит“ прикачен да истакне женску љепоту, него као одсјај њене унутрашње љепоте. Уосталом…

… Ни у песму не смем

Да је уведем…

каже пјесник и треба му вјеровати. Јер, све је тако ненаметљиво и једноставно и у осталим љубавним пјесмама уврштеним у ову књигу, што ће потврдити и сљедећи, насумце изабрани стихови:

Дођем, опружим се поред ње и чекам

Да и у моје очи уђе парче лета…

(Драга)

 

Преко брда љубичастих клизи топли сутон

И улази у моју драгу као крадљивац мириса…

(Очи моје драге док ме испраћа)

 

Девојчица скупља своја бела колена

Два грумена светлости…

         (Девојчица скупља своја колена)

 

И исписивао боју твојих зеница мишљу својом…

(Дуња или жена)

     Пјесме Девојка и језеро, Мир, море, сан, Киша и влати, Белешка о девојчици и Очи моје драге док ме испраћа показују да Јовица Ђурђић суверено влада и сонетном формом, при чему посебну пажњу посвећује ритму, музикалности и сликовитости, тудећи се да нађе неистрошене, што оригиналније риме. Понекад, као у пјесми Мир, море, сан, напросто стихом ствара слику, па нам се учини да је гледамо на платну вјештог експресионисте. Сто, књиге, неизбјежне јабуке, трагови сјенке… И зачас та мртва природа оживи, чак и прије него што нам пјесник ослика шуму, птице, поље, влати траве и малено срце извајано у љубав, у витки мост. У једном таквом амбијенту нимало необично не изгледа када се већ осликана слика досликава:

… Ишчупана из тела лута кост.

Нараста од бола љубичаста кула.

     Или, када се, слична Андрићевој Аски, као у сонету Киша и влати, појави плесачица на киши, која у пљуску носи: мирис кише и ерос сваке влати. Па онда: Ти би сад одједном мала моја бити хтела / Зрела као наранџа… (Белешка о девојчици).

     Можда Јовица Ђурђић у избор Звезде на узглављу није уврстио своје најбоље пјесме, али је – треба то поновити – изабрао оне које га најцјеловитије презентују као пјесника који сасвим сигурно има своје мјесто у савременој српској лирици, што би морала уочити и књижевна критика (ако је има онакве каква је потребна нашој књижевности). То уосталом потврђује и ова књига, која подједнако кријепи и душу и око, пружајући истовремено и могућност да њеног аутора боље упознају и читаоци ван српског говорног простора, на једном од деветнаест свјетских и на међународном есперанто језику.

 

Нова Зора, зима/апрољеће, 28/29, 2010/11, Билећа/Гацко