PISMO KĆERI

                                                                                                  Mariji

Razmišljam o noći punoga meseca

Kad će bogočovek strasno da zajeca

I klekne, skrušeno, pred tvojom nagotom,

Drhteći nespretno, kunući se potom

Jedinim životom, majkom, nebesima,

Ko da u rečima ključe sveta ima

Ili, lepše reći, ključe tvoga tela

O koje se lomi krhka muška strela,

 

Eto, o toj noći, kojoj služe svici

Da se, uznesena, nađeš na ivici

Samo jedne tajne, jedinog otkrića

Da si Majka Zemlja i Pramajka Bića,

I da nisi čedo kao mladi sveci

Već iskra u kojoj prebivaju preci,

 

Eto, o toj noći, o besmrtnom huku,

Kad se svemir začne i u tvome struku,

Razmiljam rukama punim hladne glave:

Hoćeš biti svesna sna koliko jave

Da si posle zemnog, nevinog bunila,

Ostala Božanstvo, kao što si i bila.

 

 

MOST

 

Filipe, lepi sine, prevedi oca preko,

Ti si jedini most nad ovom silnom rekom.

 

Kakav sam ja otac i kakva su mi braća,

Neka te ne čudi što nam se ničim vraća.

 

Pitaćeš šta je bilo. Grozno je naše nasleđe.

Stoka će preplivati, a ti ćeš, putem, sve ređe

 

Viđati pravog čoveka – umro je On kad i ja,

Zato se preko reke jedino nebo nadvija.

 

Virnem ja, kradom, kroz tvojne čarno oko

I vidim da ćeš preko, ko ljeljen, jednim skokom.

 

Priznajem, nisam čemu. To je od oca dosta.

Ipak me, pod starost molim, prokradi preko mosta.

 

Kad kažem preko Mosta, ja mislim preko Veka.

Videćeš – čovek je Ništa. Večna je samo Reka.

 

Novi Sad, Đurđevdan 1999.

 

 

POLA KAPI ROSE

 

Na ivici žutoj zelenoga lista,

Pola kapi rose suvim zlatom blista.

 

U to pola kapi sve je živo stalo,

U njoj jasno vidim i mog bića malo

 

Kroz pola dragulja kojeg sjaj odaje,

Pratim moje snanne, skladne zaveslaje

 

Što za tok ne mare, kao ni za reku,

I što, uz maticu, moćnu vodu seku…

 

Rasanjen se trgnem, prožežen do bola,

Što kap nije cela, što je kapi pola,

 

Što zbog težeg dela, viši zakon sklada!,

Cela kap, sa lista, počinje da pada.

 

Novi Sad, 2002.