PISMO KĆERI
Mariji
Razmišljam o noći punoga meseca
Kad će bogočovek strasno da zajeca
I klekne, skrušeno, pred tvojom nagotom,
Drhteći nespretno, kunući se potom
Jedinim životom, majkom, nebesima,
Ko da u rečima ključe sveta ima
Ili, lepše reći, ključe tvoga tela
O koje se lomi krhka muška strela,
Eto, o toj noći, kojoj služe svici
Da se, uznesena, nađeš na ivici
Samo jedne tajne, jedinog otkrića
Da si Majka Zemlja i Pramajka Bića,
I da nisi čedo kao mladi sveci
Već iskra u kojoj prebivaju preci,
Eto, o toj noći, o besmrtnom huku,
Kad se svemir začne i u tvome struku,
Razmiljam rukama punim hladne glave:
Hoćeš biti svesna sna koliko jave
Da si posle zemnog, nevinog bunila,
Ostala Božanstvo, kao što si i bila.
MOST
Filipe, lepi sine, prevedi oca preko,
Ti si jedini most nad ovom silnom rekom.
Kakav sam ja otac i kakva su mi braća,
Neka te ne čudi što nam se ničim vraća.
Pitaćeš šta je bilo. Grozno je naše nasleđe.
Stoka će preplivati, a ti ćeš, putem, sve ređe
Viđati pravog čoveka – umro je On kad i ja,
Zato se preko reke jedino nebo nadvija.
Virnem ja, kradom, kroz tvojne čarno oko
I vidim da ćeš preko, ko ljeljen, jednim skokom.
Priznajem, nisam čemu. To je od oca dosta.
Ipak me, pod starost molim, prokradi preko mosta.
Kad kažem preko Mosta, ja mislim preko Veka.
Videćeš – čovek je Ništa. Večna je samo Reka.
Novi Sad, Đurđevdan 1999.
POLA KAPI ROSE
Na ivici žutoj zelenoga lista,
Pola kapi rose suvim zlatom blista.
U to pola kapi sve je živo stalo,
U njoj jasno vidim i mog bića malo
Kroz pola dragulja kojeg sjaj odaje,
Pratim moje snanne, skladne zaveslaje
Što za tok ne mare, kao ni za reku,
I što, uz maticu, moćnu vodu seku…
Rasanjen se trgnem, prožežen do bola,
Što kap nije cela, što je kapi pola,
Što zbog težeg dela, viši zakon sklada!,
Cela kap, sa lista, počinje da pada.
Novi Sad, 2002.