ЗАНОСНЕ ЗАМКЕ СОНЕТА
„Пепео згаслог лета” јесте књига песама која својом лирском тананошћу потврђује високо место које њен аутор Јовица Ђурђић данас има на имагинарној вредносној скали савремене српске поезије. Префињен лиричар и песник сутоњег и светлог штимунга, песник зарне светлости, у овој књизи се определио за огрлицу од сонета, брушених и брижљиво тканих песама, у форми сонета, а сонет такву брижљивост и захтева.
Још од времена давног, тринаестог века, у којем песмама Сицилијанца Ђакома да Лантинија започиње песничко трајање сонетне форме, па до дана данашњих, песници су се испробавали у умећу ткања сонета, који је унапред постављена кошуљица песме и не дозвољава ни распричаност ни дуго низање слика у песми, већ тражи сведеност емоције и економисање речима. У нас су најраспрострањенији у традицији сонета петрартистички и шекспировски сонет, а ова књига је наклоњена петрартистичком, класичном сонету. Реч sonetto значи звонити, звучати, и, како је приметио наш антологичар сонета Часлав Ђорђевић, у предговору антологији „Српски сонет” („Службени гласник”, Београд, 2009) „што би у нашем поимању требало да значи: песма која звони, звучна песма (мада је у основи значења те речи – ситан звук, мала скупина гласова), те отуда и покушај код хрватских поета и првих српских сонетиста да се реч сонет преименује у неку од изворних речи: гласак, самогласица или сагласница, односно звуковез или благозвучница; да је сачињен од четрнаест стихова; да је настао из страмбота – једног облика италијанске народне поезије, нарочито када је реч о његовом првом делу (два катрена – октет), други (два терцета – сексет) из издвојене строфе канцоне…”
У моме памћењу, а пратим га дуго на његовом блиставом песничком путу, Ђурђић је песник јужних сфера, ослушкивач мора и ветра, префињени ткалац звука у песми, ослоњен стихом на виртуелну, свеприсутну, музичку подлогу, па га таквог разазнајем и препознајем и у овој лепој и брижљиво грађеној књизи. Кажем грађеној јер сонет тражи такав песнички приступ, ма колико сви ми, заљубљеници у песму, волели сонет као форму, отмену и господствену, он је ипак калуп у који се налива сребро песме. И добру је књигу написао Јовица Ђурђић.
Дотичем се једног сонета из његове књиге на пољском језику („Киша и влати”, „Agawa” Varšava, 2012), пренетом у ову књигу с разлогом, јер говори о суштини песничког порива: „Писање песме” која као да је повест о настајању сонета:
Мисли у речи када се згусну,
Пре него што избледе и ископне,
Понекад лако дођу, као у сну,
Распрсну у стихове из опне.
Запретане као у тајној вежи,
Појаве се однекуд из дубине,
Стих тај што недостаје, где лежи?
Светлом да засја на рубине.
и те речи пред сонетом поново се враћају у опну сонетне форме да би стих што недостаје обично бивао нађен у завршној терцини сонета:
Све се узбурка, запенуша,
У ватри, магновењу, грчу :
Ко трзај жице затрепери душа.
На крају: Мир. Тихи шапат кише.
Гледаш је крхку, ломљиву ко срчу –
Тек откинути цвет што мирише.
Овај сонет може да нам предочи мајсторство песниково у писању рефлексивног сонета из којег би могли да проистекну и нанизани сонети о љубави у овој књизи, и они, у другом делу, који се од теме љувене одмичу и улазе у сферу тамних сазвучја песникове душе суочене са временом у којем настаје песма. И, како су сонети о љубави, осветљени зарним светлом заноса и топлином меког сећања, тако ови доцнији зраче јасном суоченошћу са сударом лирске душе са нелирским временом. „Уснула смо деца у чамцу лета” ослоњена на сећање које тка можда најлепши сонет „Сећање” најтананији и најједноставнији, бриљантно изведен и сведен на чист звук, јасну биљурну слику трена који вреди вечности. Слику из сонета „Пепео згаслог лета”:
Ми стопљени у вечерњој сени,
Ко деца која не знају куд иду,
Преспаваћемо век занесени.
прочитао сам као судбинску слику свих нас у чамцу поезије суочене са неверама нововремена.
Видљиво је, а нека у овом запису наклоности буде и замерки, да у другом делу књиге, која се измакла из корпуса љубавне песме, има више рапавих и неуглачаних рима, као да их је песник, суочаван са тамном сфером тематике, остављао у песми да сведоче о рапавом и несавршеном времену. Ако је намерно, нека. Ако није, нека опет.
Књига Јовице Ђурђића је једна од најлепших наших књига сонета. Довољно да не буде забринут за њену судбину у временима која ће се вратити поезији.
Нови Сад, 17. маја 2012.
Перо ЗУБАЦ