Ući u dječ­ju du­šu, vi­dje­ti svi­jet dje­te­to­vim oči­ma i isti taj svi­jet, bez suviš­nog mo­ra­li­san­ja i na­me­tlji­ve di­dak­ti­čno­sti, sti­hom osli­ka­ti ta­ko da bu­de sa­gla­san sa dječ­jim vi­đen­jem stvar­no­sti, ko­ja se mo­že po­sma­tra­ti i kroz pri­zmu raz­u­zda­ne maš­te – to su uslo­vi ko­je je vr­lo teš­ko ostva­ri­ti, ali i bez ko­jih ne­ma istin­ski vri­jed­ne po­e­zi­je za naj­mla­đe. U is­pi­si­van­ju zbirke Ži­ra­fa Že­ral­di­na, Jo­vi­ci Đur­đi­ću, mla­doj či­ta­lač­koj pu­bli­ci (kao i od­ra­sloj, uosta­lom) do­bro po­zna­tom auto­ru, poš­lo je za pe­rom da osje­ti tana­ne trep­ta­je dječ­je du­še, da za­jed­no s dje­voj­či­ca­ma i ma­li­ša­ni­ma radozna­lim i za­ču­đe­nim po­gle­dom po­sma­tra sve ono što je oko nas i što vi­di­mo ili, mož­da, ne vi­di­mo, ali du­bo­ko pro­živ­lja­va­mo i osje­ća­mo, pa da sve to on­da ne­na­me­tlji­vo di­sci­pli­no­va­nim sti­hom is­pri­ča na jed­no­sta­van na­čin, baš ona­ko da mla­di či­ta­lac po­mi­sli ka­ko bi to isto i on opje­vao baš ta­ko i ni­ka­ko druk­či­je. Naj­bol­je su za dje­cu one knji­ge ko­je bi ra­do, kao auto­ri, pot­pi­sa­li i oni ko­ji­ma su na­mi­jen­je­ne, a ova zbir­ka Đur­đi­će­vih pjesma sva­kim da­ma­rom i sti­hom te­ži to­me, i uspi­je­va, da bu­de ta­kva.

     Ži­vo­tin­je, na­ro­či­to one eg­zo­ti­čne, o ko­ji­ma dje­ca sa­znan­ja sti­ču iz knjiga, pri­ča svo­jih ba­ka i dje­do­va, cr­ta­nih fil­mo­va i te­le­vi­zij­skih emi­si­ja, ne slu­čaj­no, za­u­zi­ma­ju zna­čaj­no mje­sto u auto­ro­vom te­mat­skom interesovanju. One u ovim pje­sma­ma, vi­še u ra­zu­đe­noj maš­ti ne­go na matri­ci ba­sne ili baj­ke, po­pri­ma­ju ljud­ske oso­bi­ne, bol­je bi bi­lo re­ći – osobi­ne ni­čim op­te­re­će­ne dječ­je du­še, pa za­to ni­je ni ču­do što ži­ra­fa, puž, pče­la, nil­ski konj, ili kro­ko­dil po­sta­ju dio druš­tva ko­je se s dje­či­com igra u školskom dvo­riš­tu ili iz­me­đu so­li­te­ra. Ovim se, na­rav­no, ne is­cr­plju­je tema­ti­ka ove knji­ge. Di­je­te u stva­ra­lač­koj igri, di­je­te u po­ro­di­ci, di­je­te u pri­ro­di, di­je­te ko­je se zal­ju­blju­je – sve je to u sfe­ri pje­sni­ko­vog interesovan­ja, ali je to di­je­te uvi­jek, na­rav­no, na svoj na­čin, ve­li­ki ma­li čovjek, ne­ko ko ni­je tu sa­mo za­to da bi mu se pri­ča­le pri­če, ne­go se od nje­ga uče­ku­je da i sam uče­stvu­je u nji­ho­vom kre­i­ran­ju.

     Ima­ju­ći sve to u vi­du, a na­ro­či­to umjet­nič­ke vri­jed­no­sti ovih pje­sa­ma, pred­la­žem da se ob­ja­vi zbir­ka Ži­ra­fa Že­ral­di­na Jo­vi­ce Đur­đi­ća.

   Ban­ja Lu­ka, 9. 3. 2005.                                  

Ran­ko Pa­vlo­vić