Драги Јовице,

Више од годину дана како ми је с посветом стигла Калина и морски коњиц и – како то обично бива – не онда када смо планирали, већ када је требало, прочитала сам ову дивну збирку прича, која ми је пружила изузетно уживање. Мислим и да сам је прочитала у право време, сада, док се у мени прелама питање шта даље писати!? (Довршила сам свој рукопис О мени или О вама, приче које иду уз ветар, упркос савременој књижевности и критици…

Но, боље о лепшој теми, о свежини ликова у Калини и м. коњицу, о бујности живота који се тек отвара пред ликовама са свом својом тихом драматиком коју дете инстинктом слути, а која га обавија док закорачује у свет, о изненађењима која прате невину раздраганост и застајкивање пред пространством света и живота. Имам тако интензиван осећај да је књига писана баш за мене и овај тренутак, а доживљавам је као подсећање на сопствена интимна застајкивања у детињству.

Читала сам с уживањем и унапред замишљала реакцију деце којој ћу давати твоју збирку на читање.

Прекрасна, једна књига, са тако љупким илустрацијама.

Најсрдачније те поздрављам и желим свако добро у животу и стваралаштву,

Љиљана

П.С. увиђам да сам прешла на ТИ, опрости, али ми је толико мио свет о коме си писао у Калини, да се не могу одупрети осећању присности, као када нам се и деца наших пријатеља, која нас доживљавају као своје другаре, обраћају неформалиним тоном, јер у нама виде децу (што ме увек обрадује). Ево нешто из живота Св. Серафима Саровског: Свети се сакрио од одраслих и у тишини молио. Наишла деца, притрчала му и он их изгрлио и изљубио. Кад је отишао једна девојчица рече другој: „Знаш, отац Серафим само изгледа да је стар, али ја мислим да је он дете као ти и ја“.

Поздрав. 

                                                                                                           Љиљана Дугалић