Након егзодуса Срба из Хрватске остали су само joш остаци остатака од тог некад, за прилике на Балкану, бројног народа у Хрватској. Ипак, ту je још увијек његов, у сваком погледу, репрезентативан узорак са свим карактеристикама репрезентативног узорка, у Хрватској још увијек живи и одтрајава остатак некад јаког српског књижевног круга: Драго Кекановић, Драган Божић, Јовица Ђурђић, Јован Савичин Прица, Вукоман Радосављевић, Симо Мраовић, Ђуро Маричић и још понеки. Они и остали умјетници српских коријена показују да je то још увијек народ, a не национална мањина, као што то се покушава показати и доказати. Теоретичари подјела наћи ће за њих мјесто, неком у српској, неком у хрватској, a понеком у једној и другој књижевности. Они још увијек објављују, пишу и тешко објављују, али објављују вриједне књиге, сналазе се којекако, али сналазе се, живе као књижевници.
Јовица Ђурђић, који живи у Малинској на Крку, у издању властите издавачке куће Ars Poetica, у Београду, објавио je добру књигу пјесама за дјецу Жирафа Жералдина. Након више од двадесет година и књиге за дјецу Како волим Ану, 1983., ово je његова друга књига поезије за најмлађе. Претходно je објавио десет књига поезије и прозе за дјецу и одрасле.
Поетска остварења у Жирафи значајан су квалитетни помак, показују зрелост, озбиљност и умјетничку снагу, велики успон у односу на АНУ. Тематски je књига богатија, поетски израз лежеран и суптилнији, пјеснички занат дотјеранији, више je надахнутих, надпросјечних пјесама, од којих неколицина има антологијску вриједност.
Бајковитост je основна одлика Ђурђићевих пјесама. Он уз њу кроз сти-хове провлачи угодно благ хумор, поиграва се на свој начин. Његова Жирафа Жералдина/, /Дама отмјена и фина/, /Седела у дебелом хладу/ Ha сламчицу пила лимунаду/. Слон примјећује то задовољство, то уживање, ту заиста дуготрајну радост, њој „… и пo цели сат… / To задовољство низ грло тече /. Јест да je тако, али свака батина има два краја, када Жералдина добије главобољу, када je шчепа грипа, настају неочекивани проблеми, онда када пије чај и узима лијек, то „… као да траје читав век…“
Ђурђићев je пуж туриста, он je кренуо „… доле на реку, на дугачак пут“, a како да стигне кад je „… сваки камичак за њега међа…“.
Читаву звездану ноћ, путовао je тако,
У зору са сунцем к’о да се није мак’о.
Затим je пут реке наишла лепа Ана
И пужа понела између два нежна длана.
Стихови су код Ђурђића понекад дугачки и пo 13 и пo 14 слогова. To пружа могућност да се пјесник расприча и да у пјесми каже нешто више и суптилније, да кроз њу провуче зрелију, чвршћу мисао, животну филозофију темељито усидрену. Код њега je двостих често присутан, али и строфе од три, четири стиха, рјеђе су од пет, пa и шест стихова. Он избјегава сва пјесничка правила, укалупљеност, одбацује оно што je уобичајено, кида све ланце, превазилази учмале навике пa у појединим пјесмама сусрећемо мијешане строфе, иза китице са четири стиха слиједи друга од два. Има случајева да je то варирање правилно, кроз читаву пјесму, Никола Тесла, али постоје и друкчије изведбе, након двије од четири стиха слиједи строфа од два да би се одступило и од те правилности и пјесма се завршава са само једном китицом од четири стиха, Нови краљ.
Опћенито, пјесник Ђурђић, кад je у питању грађа, архитектура пјесме воли оно што га не обавезује. Његова пјесма Бркови има четири строфе, но прве три су од четири, a задња од два верса. Још je више дошао до изражаја његов превратнички дух кад je у питању метрика стиха. У овој пјесми као да га уопће не занима њезина глазбена вриједност, он као да жели казати музичару, композитору, доста je калупа и твојих жеља: лези лебе да те једем, изволи се потрудити, буди умјетник ако хоћеш компоновати ове стихове, без труда они нису написани, не можеш их ни ти олако углазбити! Никакве правилности ту нема, метрички распон од седам до дванаест слогова, из музичког угла, дјелује шокантно, музичару шаблонеру, којем je рад тежак посао, који би хтио да се компоновање одвија само од себе, то je ужас, вјероломство, издаја устаљених навика, a за пјесника само игра, умјешност, неодољива забава која га вуче у нове предјеле маште.
Понекад се пјесник занесе, препусти ладању и лијености пa су му оне мање инспиративне пјесме неуједначене вриједности, с понешто баналности, неумивености, недорађене. Пјесма јест надахнуће, али за правог пјесника често и крвав рад, рударење, тражење, брушење, полирање! Трагање за најбољим могућим рјешењима.
Heки стихови у Ђурђићевим пјесмама говоре да би он могао више, јаче, дотјераније, али зашто се није потрудио остаје тајна, зашто није одговорнији сам према себи и према пјесми остаје нејасно. У пјесми Хипопотам има више недослиједности. Стих са четири слога јавља се само у првом стиху, a иза њега слиједи одмах онај са осам слогова и нигдје се то више не понавља, сви остали стихови су са седам, осам или девет. Таква ритмичка неуједначеност je недопустива, распон je претјеран, неподношљив. Уз више труда то je могуће из-бјећи, трчање за римом води у неминовну слабост. Поред тога ријеч ”један” која се јавља у два стиха могла би се замијенити са згодним епитетом, то наравно није лако, a зар je живот пјесника лак? Будући да je пјесма тематски везана уз природу пјеснику се пружа прилика за много више слободе у смислу уношења већег избора лијепих поетских реквизита, за остварење сликовитости, за постизање свјежине, за измишљање неочекиваних нових метафора. Сличан je случај у пјесми Крокодил. Пажљив читалац пронаћи ће још понеку такву пјесму у Ђурђићевој књизи, али код многих пјесника који штампају серијске књиге готово све пјесме су оптерећене са много више слабости, оне веома оз-биљно кокетирају са шундом, пa се такви писци и не могу назвати пјесницима. Доиста, зар je пјесник онај ко упорно пише пјесме и у 20 његових књига није могуће пронаћи антологијску пјесму?
Онај коме je трагање за златом у генима, ко тражи уживање у поетском остварењу, открит ће да Ђурђићу најбоље леже оне теме гдје je све измаштано и бајковито, гдје машта нема граница, гдје je авантура у основи грађевине, a зидање и интеријер причињава при обликовању њему самом велико задовољство. To и љубавна шалабајка, гдје се испреплићу осјећаји и машта, збиља и шала, гдје je стварност занемарена, истина заборављена, ту je његов пјеснички дух ослобођен унутарњих окова, ту му стих жубори, шапуће и шушори. Сјајне су, антологијске пјесме: Острво Порто Санто, Принцезе и дечак, Нови краљи Лаки, a уз бок им се гура и балада Острво које не постоји или Алонзо поспанко, но код ње су присутни дискутабилни проблеми римовања и нагласака.
Бљесну сјајне строфе, као прва код пјесме Пролеће и прве речи љубави, задња у Зец и страшило, друга у Анa и пахуљице. Ове строфе обавезују пјесника на строжи приступ стварању, више рада на брушењу, тражење одговарајуће ријечи, нове, свјеже, неуобичајене метафоре. Оне пока-зују да пјесникове могућности нису малене, кад би их у довољној мјери искористио и пo њиховој мјери уједначио остале строфе и ове би пјесме биле у рангу оних најуспјелијих. A то се сасвим сигурно пјеснику још како исплати, јер Ђурђићу треба само мали, мали али веома тежак корак пa да се нађе међу уским кругом понајбољих српских пјесника за дјецу.
Дијете и снијег који пада, Анa и пахуљице, игра дјетета на снијегу показује како дјетету мало треба да му машта проради, оно лако пронађе за-баву: / Одозго, са висине, из небеса, / Ани на носић неко брашно стреса /. Ништа од тих потицајних догађаја није нам привлачно, не веже нас уз пјесму, ни нај-љепши стихови неће заокупити интересовање нас одраслих читалаца све док пјесник у жижу наше пажње не доведе дијете као актера игре, дијете и његов доживљај! Дијете и његова игра су амалгам, катализатор! Тада су дирнути наши осјећаји, такнули смо у ону најтананију жицу нашег душевног глазбала и оно се одазива, позива нас да чујемо њежни звук и ми смо спремни да запјевушимо, да се огалсимо, да дамо од себе знак како су наше емоције пробуђене, у душу су нам ти стихови унијели љепоту, угодан немир, усрећили нас.
Пјесник не заобилази тематику љубави, читав циклус пјесама, Љубавни прваци везан je за ту тему. Ђурђић проналази свјеже детаље који појединим пјесмама дају посебан чар и шарм, као у пјесми Анина балска хаљина:
Од златних нити што их сунце лије
Мама за Ану нову хаљину шије.
Од златних нити, од сунчевих зрака шити хаљину дјевојчици, како то звучи узвишено, фантастична замисао, пјесник понекад ни сам није свјестан вриједности неких својих стихова, неко други мора да му открије њихову љепоту. Што све не може људски ум, кад je у довољној мјери откачен, измаштати, изњедрити! Треба погледати како маштовито пјесник може од наоко без-начајних, баналних, тривијалних детаља од обичне играчке, кад joj удахне живот, кад je уведе у свој свијет, опсјене и чаролије, да од ње створи каубојско бајковити каламбур, симпатичан и духовит. To може само пјесник, то може само дијете и онај ко у одређеном тренутку може бити дијете, као Ђурђић у пјесми ХРАБРОСТ, кад мече каже дјетету:
HE ОКОЛИШАМ И HE ЛАЖЕМ,
САД ЋУ У СЛАСТ ДА TE СМАЖЕМ
ПОЈЕСТ ЋУ TE K’O ОД ШАЛЕ,
НАЈРАДИЈЕ ЈЕДЕМ МАЛЕ.
Али ни пјесников дјечак није без муниције, није спреман на смрт од страха, кад je видио да je враг однио шалу, машио се за колт, a мече кад схвати да нема посла с било ким, устукнуло je бојажљиво и кротко.
Ништа мање није маштовита ни Ђурђићева пјесма Три лептира, о чијој вриједности je већ била ријеч. Опћенито се може рећи: тамо гдје je он маштовитији изњедрио je и љепшу и бољу пјесму, нема оне понекад натегнуте риме, радња и римовање теку сами од себе, a бајковитост позлаћује умјетнички урадак.
Треба додати да су рецензенти ове успјешне збирке поезије за дјецу по-зната критичарка Зорица Турјачанин и један од најбољих српских писаца за дјецу Ранко Павловић, a сјајним илустрацијама књигу je обогатио Коста Здравковић.
Просвјета, Загреб, година 14 (34), број 79 (689), април, 2007.