ODBRANA SEĆANJA

 

Nije to ta bol taj grumen krhkog sećanja

Šta se pod grlom kadikad zanoći javne

I nije uzaludna molitva i za mladošću žal.

 

Ne umem da imenujem tu ćutnju što me smara

Ko da sve beše tren kao nad gradom ždral

Što je proleteo one jeseni davne

A ostao u nebu sve ove godine izgnanstva

I pokušaja da se zaboravi to što je stara

Ljubav već a čista mladost beše.

 

Kao da sve to i nije ta bol koju znam

I gustog sećanja skrama i kao da nisam sve ove

Godine i sam kanio da izbrišem te dane

Kao gumicom dete na hartiji neuspelu pticu

Kao da je to što kazujem izvan mene

I ne liči na sve što bi no na snove

One mladosti jedine prozirne rane

Kada prva ljubav počinje da vene

Kao u vrtu cvet. I davna lica se smeše

Sa fotografija koje nagriza vreme.

 

I od svega od godina tih koje ne staše

U moju pesmu ostala je možda vrednija

Od svega neprimetna i stalna suza

Na mome licu.

 

Nehtev opisati i zapisati ljubav detinju

Čistu kao ugriz jabuke i toplu kao mleko,

Dolazak ushitni septembarski u krilo

Internatu i drugovima od zlata

I tugu nesnosnu predletnju kad

Grune rastanak junski

 

I kad se u zavičaj vraća još dečak

Koji se ne razaznaje u ljubavi

 

A  ne ume u dugim pismima

Da kaže da je grad ceo i sve što je

Grad i reka i šuma iza grada i

Gimnazijski hodnici i knjige i tišine

Samo Smiljana Župunski.

 

 

Kako samo ljubav može da bude

Nevina i naivna kao rana pesma kao

Marama čista bela koja zaklanja majčino lice.

Te slike iz detinjstva kako umeju da zabole

I kako iz daleka sada sve to izgleda

Tako blizu u nekoj prosvetljenoj gami

Kao da nismo to mi koji se u sećanju razmiču

Nego neki drugi koji se gledaju i vole

I razmenjuju pisma puna očajanja.

Kao da je to samo davni san koji se isponova

Sanja a još je Begej zelen i nesrušene kuće

U kojima smo svanjivali opijeni strahom

Od budućnosti i slatkim pićem nade.

 

Gledam u slova na dopisnicama koje mi pisa

Već ostareli Todor Manojlović, zaboravljeni

Klasik koji piše i hrabri gimnazistu.

Slova su crna i jasna i on mi jasno prolazi

Iza zena pognut ka malenoj kući uz reku

A ona lagano kako je to umela sa knjigama pod

Miškom i ponekom pločom na kojoj neko svira Šopena

Opet uz reku kući čija sam okna video iz internata

U Kidričevoj koje nema više i kojeg nema više.

 

I sve što verova i sve u što verova dok disa

Onaj dečak davni zrenjaninski još plane u meni

Kadikad kao sveća iz detinjstva uz sliku neku čistu

I jasnu kao scena iz filma gledanog tako davno

U zrenjaninskom kinu.

A   sve je minulo već i vode više ne teku

Kuda su tekle nakada i nije više nad nam svod

Tako proziran i plav. A i sad poneka davna reč njena

U sećanju se javi da se ne plaši Perica da će biti vrata

Koja će se otvarati a da i ne zna zašto. I da će uvek kiše

Biti plave kako ih je video dečak s prozora

Đačkog doma.

 

I da će biti dobro. I da će biti nas. I da se nećemo

Nikada nikada u vremenu koje nas razmiče

Pogubiti i prestati da razmenjujemo reči.

 

Kako je dalek vitki zvonik sa Berenđijine slike

I kako me gleda devojka sa Zdravkovog platna

Upitno kao da pita zašto sve ove reči ispisujem sada

Kada prošlo sve je.

 

I rasuti su moji drugovi i radost me osokoli kad god

Ih sretnem u svetu. I lepe devojčice iz moga razreda.

I grad koji me ne prepoznaje kao svoga jer rane pesme

U njemu pisah. No kao nekoga koji ne pripada gradu,

Kao stranca koji mu se ne divi jer zna šta se izmenilo

I koliko je lepote nestalo. A nastalo kada njega ne bi tu.

I on je ne prepoznaje.

 

Davno bi to leto.

A i danas sveto i nepromenjenim sjajem u meni zri.

 

I da te upitam kao što si ti mene pitala

Dragim Crnjanskovim stihom:

”Gde si sad ti.” ?

 

NOVI SAD, posle razgovora sa S.M. 29. aprila, noću 2oo4.