Njena duga, pšenična kosa, tako blizu zarumenjenog dečakovog lica, pada na belinu papira. Na njemu se nalazi mnogo brojki, razlomaka, zagrada, tako dosadnih i nerazumljivih. Ona objašnjava, trudi se. On je nezaintersovan. Ona povremeno miče taj meki slap od zlatastih vlasi, zatiče ih za uši, ali bez uspeha. Kosa se ponovo prosipa tamo gde je i bila.

Gospođica lepo miriše, njen beli vrat, lice i kosa. Dečak, već lepo oblikovan u mladića, puca od zdravlja, ne čuje šta mu ona govori. Odsutan je i s vatrom u čelu. Njega ne zanima zbog čega je ona tu, ali mora da sluša. Opijen je njenim mirisom i budan je sanja.

Vani je proleće. Kroz otvoren prozor vide se divna ljubičasta bademova stabla u cvatu. U kapima kiše koja je tek malo poprskala grane presijava se prepodnevno sunce. Poneka latica odleti na vetru koga gotovo i da nema. Tiho je. Samo glas lepe gospođice, dok objašnjava način rešenja teške jednačine, lomi se kao kristal u sobi.

Gospođica zna da je poduka zadocnela, ali radi zdušno ono za šta je plaćena. Shvata kako on ništa ne razume, kako se i ne trudi. Kao i da nije tu, barem mislima je negde daleko.

– Pa zar ni ovo ne možeš da rešiš? – ljuti se. – Ti si jednostavno lenj i neodgovoran.

Mora da otrpi te reči.

Upravo se prekida san kako ga ona miluje svojim prelepim rukama. Obliva ga rumen, gore mu uši, u bunilu kao da će propasti kroz pod. Stid ga je što ne zna, ali njega ne zanima matematika, njega zanima ona. Pogled mu je ukočen u razrez na njenoj bluzi sa cvetićima, tamo među glatku udolinu njenih šiljastih grudi. Pada u duboko očajanje, nije svoj. Gori. Najradije bi pobegao kroz prozor, u travu, među cveće i tako oslobođen da sanja o prelepoj  gospođici.

Zadaje mu sasvim lak zadatak. To mora da će znati rešiti. Ali, avaj, on ni tako jednostavnu stvar ne razume. Ošinula ga je pogledom britkim kao mač. Sada je već potpuno iznervirana. Podiže pogled na skupoceni nameštaj, najnoviji računar, prostranu sobu koju upravo pre njenog dolaska uredila kućna pomoćnica (mimoišle su se), kristalni luster, a onda bespomoćno gleda u vrt i stabla na kojima su veliki pupovi i prvi listovi. Neka ptica peva, ali je ne vidi.

– Hajde još jednom – kaže kad se malo smiri. – Potrudi se!

On i dalje kao da je ne čuje. Ipak, čini joj se, nemoćno i postiđeno gleda u pod. Ne zna šta da misli o njemu.

– Možeš ti to – samo što ga ne moli. – Tako je jednostavno.

A iz njega kao da je iščilela i poslednja snaga.

Spas dolazi s otvaranjem vrata, barem za neko vreme, na što odmah ustaje, jer navodno mora u toalet. Njegova majka, visoka brineta, spušta na stočić tacnu s dve porcelanske šoljice, zdjelicama za kafu, mleko i šećer.

Za to vreme dečak u kupatilu, spuštenih pantalona do kolena, tupo gleda u ogledalo ne obraćajući pažnju na ono što se događa nad umivaonikom.