Imala  je plavu haljinu, ta mršavica, lepršavu! I belu vestu, laganu i kratku, koja se kopčala sa tek dva-tri dugmića pri samom dnu, tako da su joj se grudi i dugi vrat posebno isticali u velikom izrezu. Ta mala i tanka vestica uz haljinu nalazila se tu više za ukras nego što je služila svrsi. Bila je živahna i razigrana, isticala se u mnoštvu tih devojčica koje su cupkale i pljeskale u ritmu muzike. Telo joj beše meko i vitko i niste mogli da je ne zapazite. Stajala je u prvom redu, odmah do pozornice. U njenim skladnim pokretima, tela i ruku, bilo je neke posebne dražesnosti. Videlo se da oseća i doživljava muziku, uživa u njoj, više i na drugi način od ostalih.

U jednom trenutku, sedeći s grupom pisaca levo na pozornici, David se zapitao šta on tu radi. Kakvog smisla ima njihov boravak među tim mladim ljudima koji, videlo se to, uživaju u veoma dobroj svirci orkestra i ne lošem pevanju lepuškaste pevačice, a kao i da nisu nešto posebno zainteresovani za ono što su oni čitali u pauzama. Tada su svi prestajali da plešu, sedali bi na mesta, slušali momka koji je samostalno i izvrsno svirao gitaru prateći njih u čitanju poezije.

”Oni sigurno danas ne čitaju pesme”, razmišljao je David. ”Ako čitaju bilo šta.”

I sam nije zapamtio i zapazio ništa što su čitale njegove kolege i što bi posebno pobudilo njegovu pažnju, ali to je bio njegov problem koga je bio svestan. Često bi u takvim trenucima shvatio kako je odlutao mislima i kako ne sluša ono što drugi čitaju. Mislio je da je to isto i kod njih. Nije da tu nije bilo dobrih pesama, pored sve te nerazumljive i hermetičke poezije, ali ona sigurno nije bila za ovaj trenutak, mesto i razigranu mladost. Kada je došlo do novog reda čitanja kako je to organizator zamislio, u pauzi između muzičkog bloka, odlučio je da pročita neke svoje drukčije pesme, nastale u ranijem vremenu njegovog stavralaštva koje su provereno kod publike izazivale pažnju. Bile su to pesme posvećene jednoj devojci sličnoj mršavici. Govorio ih je napamet i mogao je pažljivije da vidi reakciju slušalaca, naročito devojke u plavoj haljini. Učinilo mu se da ona veoma pažljivo sluša i da je njen aplauz iskren i glasan. Sedajući učinilo mu se da ga posmatra i smeši se dugim osmehom.

Za vreme zakuske nakon večeri, ona se nekako našla u njegovoj blizini i nakon što su se upoznali, pohvalila se kako je u predsedništvu kluba i ona inicijator ovog susreta. Slušao je pažljivo njenu priču i nije odoleo da je ne upita šta misli o pesmama koje su on i njegove kolege čitali.

– Vi sigurno mislite da ću vam samo iz kurtoazije reći da mi se ono što ste vi čitali sviđa.

Lice joj se razlilo u širok osmeh a iz očiju, krupnih i plavih kao nebo, blesnuo je čudan sjaj. Nije mogao da odvoji pogled od nje, posebno od njenih stalno nasmejanih usta, blago rumenih i sjajnih od ovih novih sjajila koje devojke danas upotrebljavaju.

– Nije tako – nastavila je. – Istina je, sve se manje čita i nisu za to krivi televizija i internet kako se misli, nego što se štampa svašta. Sve je više knjiga, a sve manje vrednih koje bi pobudile pažnju.

Gledao je znatiželjno, pomalo iznenađen njenim rečima. Povremeno je ljupkim pokretima trzala glavu kako bi makla dugu kosu s lica i zabacila je iza leđa. Ta mršavost uopšte nije smetala njenoj lepoti, a sviđala mu se još više zbog toga što je govorila.

– Hoćete li biti iznenađeni ako vam kažem da u našoj kući imamo nekoliko vaših zbirki? – upitala je gledajući ga pravo u oči.

– Ooo… – promucao je ipak iznenađen.

– Zahvaljujući majci – dodala je. – Znate, u našoj kući svi čitaju. Jedna mi je posebno prirasla srcu. I majka na poseban način voli tu zbirku. Iz nje ste čitali pesme večeras pri kraju.

Navodeći njen naslov, koji ni jednog trenutka to veče nije spomenut, uverio se da govori istinu. Sve više mu se sviđala ta neobična devojka, tanka kao trska.

– Da li bi bilo neumesno – rekao je suspregnuto u jednom trenutku – ako bih te pozvao u kratku šetnju pored mora?

– Ne, zašto bi bilo – osmehnula se ponovo. – I sama sama sam to poželela.

Kada mu je u šetnji iznenada odrecitovala gotovo celu jednu njegovu pesmu, njegovom iznenađenju i zadovoljstvu nije bilo kraja i priznao joj je kao se večeras pitao šta on to radi na toj pozornici. Sada vidi da nije bilo uzalud.

Kasnije, sedeći na klupi, zagledani u svetlost morske dubine i poneku uronjenu zvezdu i u vodi i na nebu, osećajući njene tanke ruke kao puzavice oko svog vrata, uspenušane krvi i tela na kraju letnjeg dana, setio se da je upita:

– En, kako ti je prezime?

Odgovorila mu je tiho i umilno.

Čuvši ga zadrhtao je i zastao odmaknuvši lice od njenog vrata, gledajući je pravo u oči. Njene jamice pored usana, na blistavom i glatkom licu, ostale su zaleđene kada je rekao:

– Oprosti!

Sedeo je potom oborenog pogleda pored nje s vatrom u čelu. Odjednom se srušila sva ona poezija.