Ani posmatra pticu. Malu. Toliko malu da se čudi kako tako malo stvorenje, kome je rep tri puta duži od tela, može da nosi slamke, grančice i mahovinu. Ptičica je plavkastosiva, takav joj je i tanki rep. Njime ubrzano i veselo mrda nakon što spusti to što donosi. I obazire se levo i desno, kao da je na oprezu, kao da ne želi da drugi vide šta to radi. Ona pravi gnezdo u krošnji drveta čije grane dopiru do stakala prozora. Za to je izabrala trogranu tanku račvu baš prema zgradi. Kljunom vešto gradi i popravlja svoju građevinu. Onda odleti i brzo se vraća, kao da žuri da posao obavi na vreme. Drvo tek počinje da lista. Listovi su veoma mali, neki još u poluotvorenim pupovima. Između njih vidi se plavo nebo i more u daljini. Ani je srećna zbog toga što joj je dopao krevet baš na tom mestu, do prozora na drugom spratu, odakle samo ona vidi to što se dešava. Drugih pet kreveta razmešteni su po sobi tako da ostali ne mogu da posmatraju taj lepi događaj. Ani misli kako je ovo poklon samo za nju i blago se osmehuje.

Kroz prozor vidi i deo vrta pun voćaka na uzvisini nedaleko od bolničke zgrade i zna da je rano proleće jer je kajsija u cvatu. Povremeno u njemu starija gospođa priprema leje za sadnju, polako i veoma pažljivo. Kad Ani poželi da se malčice uspravi kako bi bolje osmotrila šta se dešava napolju strašan bol je prikuje za ležaj. Tada stisne zube i nečujno prostenje. S nestrpljenjem čeka da se pojavi dežurna sestra i da joj namesti jastuke. Otrpi bolove kada je podigne u polusedeći položaj i za neko vreme godi joj ta promena, sve dok polagano ne klizne nazad. Tada se slika u okviru prozora suzi, ali i dalje vidi ono što je trenutno zaokuplja – vrednu ptičicu koja gradi gnezdo.

Seća se kako je jedne tople junske noći tiho u njenu sobu kod kuće ušla slična ptičica. I to ju je začudilo. Prvo je dugo stajala u okviru širom otvorenog prozora, pažljivo osmatrala, povremeno i brzo podizala rep gore-dole, onda se ohrabrila i proletela sobom, a potom izletela i još neko vreme stajala na drvetu, kao da je osmatra i žali što i ona ne može da učini isto. Viđala ju je često među granama, slušala kako peva, ali ona nije napravila gnezdo kao ova sada ovde.

Ani nestrpljivo čeka svako jutro kada će se na vratima bolničke sobe pojaviti vizita sa sedim doktorom na čelu, sestrama i jednim mladićem, možda studentom na praksi, koji joj se svaki put lepo nasmeši. Ona se raduje tom osmehu i prethodno pokušava da što lepše namesti svoju dugu talasastu kosu koja pada po jastuku. U njegovom nemom pogledu kao da čita reči koje on nikada ne izgovara:

– Hajde, ustani. Možeš ti to.

Volela bi da ta vizita potraje, da se pored njenog kreveta zadrže beskrajno dugo, dok doktor uzima pločicu s metalnog okvira ležaja i kroz naočare čita beleške, a mladić nešto zapisuje i povremeno upućuje pogled prema njoj. Želela bi da ga ponudi sjajnim krupnim trešnjama, punim soka ispod crvene kožice, koje su došle odnekud izdaleka i koje joj je majka donela sinoć. Da sedne tu pored nje, na rub kreveta i da je uhvati za ruku. Čini joj se da bi joj odmah bilo sve lakše. Ali, mladić nakon što joj uputi još jedan drag pogled uz topao osmeh, odlazi s vizitom do susednog kreveta, a ona diskretno prati pogledom njegov vitki stas sve dok vizita ne završi i dok se svi ne izgube s druge strane vrata.

Srkne malo čaja iz porcelanske šoljice i pogledom traži ptičicu. Neveliko gnezdo je već lepo uobličeno, ali ona ima još ponešto tu da popravi, jer stalno poleće i doleće sa nečim sitnim u kljunu. Onda se retke krupne kapi koje udaraju o staklo pretvaraju u pravi proletnji pljusak, a nebo postaje tmasto. Ptičica nestaje i Ani jedva čeka da kiša prestane, da se izbistri i da se mala graditeljica vrati. Poseže za knjigom i dugo čita. Kad čita čini joj se da zaboravlja na sve drugo, da je u nekom drugom svetu i da su i bolovi podnošljiviji. Zaroni tako u neku drugu priču i svet i to deluje. Kao da i bolovi minu i ona se nada da će uskoro kući, da će da ojača i da će sve biti kao što je bilo nekada.

A kad gustina mraka ispuni sobu i neka od bolesnica poluglasno zaječi, Ani kroz tamnu krošnju dugo gleda u mutno nebo jer ne može da zaspi. Noći su tako duge, beskrajno duge, tada nema ni male graditeljice ni mladića u viziti koji joj se tajanstveno osmehne. Razmišlja o mnogim stvarima i te misli se vežu jedna za drugom u dugi lanac. U tamnoj smoli noći svaki zvuk postaje mnogo jači i dok pokušava da ih se otarasi, sećanja isplivavaju i drže je budnom.

Kada je san ipak savlada, Ani sanja uvek isti san – svoje venčanje. U beloj venčanici nasmejana, vesela i zdrava izlazi iz crkve u svetlost koja je zlatna i koja se meko razliva prostorom. Korača uspravno i lako s buketom cveća koji će da baci preko leđa prema svojim drugaricama.

Skoro da je pun mesec sa zvezdama. Noć je topla i tiha.

Ani odnose iz sobe. Njeno krhko telo ljupko je ispod bele spavaćice koja u naborima lagano pada.