Iz štampe je izašla knjiga ”Velik si onoliko koliko si mali”  Tatjane Oluić. Knjiga je sastavljena od izbora priloga koji su objavljivani u listu za djecu ”Bijela pčela” u Rijeci pod nazivom ”Kad sam bio mali”. U njoj sam zastupljen i ja.

ŽIRAFA ŽERALDINA

Žirafa Žeraldina
Dama otmena fina
Sedela u debelom hladu
Na slamčicu pila limunadu

Žirafe imaju dugačak vrat
Zato im duže i po celi sat
U neko letnje i toplo veče
To zadovoljstvo niz grlo teče

Odnekud iz džungle naišao on
Trapavi teški slon:
– Komšinice draga, baš imaš zgodu
Piti hladnu limunadu a ne vodu…

Na to će Žirafa Žeraldina
Kao svaka dama otmena i fina:
– Ah, ali zato kada je gripa
Ne pomaže ni satima da se sipa

Čaj oblozi nikakav lek
A sve kao da traje čitav vek
Svako zadovoljstvo tako se plati
Meni zbog toga grlo pati

GODIŠNJI ODMOR

Odluče konačno mrav i mravica eto,
Da odu na godišnji čim počne leto.

Dosta je bilo strke i teškog rada,
Zaslužili su i oni malo odmora i hlada.

Voz je jurio kroz sela, gradove i gore
I napokon stigao na plavo more.

A na moru sve neki narod fini,
Obuče mravac gaće a mravica bikini.

Na sve strane žamor, smeh, valovi, cika
Srećni mrav i mravica ko deca velika.

Onda mravac: Baš je more zgoda prava!
A mravica njemu: Mnogo lepše nego trava.

I tako oni bezbrižni leče svoje živce,
Mravica pijucka sok, a mravac pivce.

A nakon deset dana povratak, o kakva šteta,
Mravac reče: Draga, idemo i idućeg leta.

KRAVA ČUDNA SPRAVA

Ova sprava zove se krava
Savršena je i bez ikakve greške
Pravi mleko od zelenih trava
A to su zadaće veoma teške

Trava zelena a mleko belo
Ko neslana šala iz neke priče
Šta radi ta spravica vreme celo
Pa pase a ponekad bogme i riče

Postoje mnoge sprave i mašine
Naprosto da čovek može da bira
Al nigde nema spravice tako fine
Koja može da proizvede kačicu sira

Odnekud tamo sasvim iz daleka
Sa zelenih livada i malenih sela
Ta spravica proizvede tone mleka
Zbog toga joj hvala za velika dela

SLIČICE

Mama je Sabinu odvela u očnu ambulantu.
Teta u bijelom mantilu prvo se dugo igrala s
njom, a onda je upitala:
– Šta vidiš na ovoj sličici, Sabina?
– To je kućica – odgovorila je Sabina.
– Dobro. A ovo?
– Cvijet.
– Odlično. A šta je ovo?
– Ptičica.
– Ovo?
– Trešnja..
– A ovo ovdje?
Sabina je imala jedno oko prekriveno, a sličica je bila daleko i mnogo manja od ostalih, pa nije vidjela. Bio je to ključić.
– E, što si mi odnijela tu sličicu tako daleko. Donesi je ovamo pa ću ti reći – ljutito će Sabina.
Svi su se slatko nasmijali.