1.

КАЛИНА ПУТУЈЕ НА МОРЕ

Баш је то лепо, прелепо! Као на филму. Много предивних слика које промичу и музика точкова воза који јури. Река бистра, кривудава, оивичена дрвећем које се огледа у дубини и њеним брзацима. Онда ливада с пољским цвећем, кравама које мирно пасу и дечацима који шутирају лопту. Затим брежуљак с љупком кућицом и девојчицом што маше са балкона. Потом тунел, мрак, не видиш ништа, а након тога одједном блесне сунце. Ево и бакице која у дворишту говори нешто унуцима и деде на клупици уз пут. Наилази велики воћњак са зрелим бресквама које берачи беру, па густа шума која се пење небу под облаке. И онда писак воза, станица са отправником у ставу мирно, с црвеном капом и палицом високо подигнутом у десној руци. Шкрипа кочница и воз стаје. Нови путници ужурбано улазе у вагоне. Калина с родитељима путује на море. Тата подиже главу с новина, гледа на перон с путницима, а мама већ одавно увелико дрема. – Је л’ слободно? – Јесте. У купе улази дечак с мамом. Подижу торбе и заузимају места. – Ја бих до прозора – каже дечак. Калинин тата се осмехује, милује га по коси и уступа му место до прозора. Воз креће и сада дечак, као и Калина, гледа кроз прозор тај чаробни филм. Не говоре ништа. Ниједно. А радо би. Желе то, али не знају како да почну. Ћуте. И гледају напоље. Дуго. Упорно. Воз прелази реку и улази у зрела поља. У даљини се виде благо заобљени врхови планина и сунце које се примиче највишем међу њима. Калина би рекла: „Како су лепа ова поља и планина у даљини”, али не каже ништа. Речи су тако тешке, стиснуте, не откидају се, не излазе. Остају у устима као латице на цвету. Дечак би, док је стидљиво и крадомице гледа испод разбарушеног чуперка, да каже: „Ова ливада је као ћилим; сва шарена, с милион боја.” Али ни он не каже ништа. Ни сам не зна зашто, али нешто га спречава да проговори, а тако би то желео. Калина би још додала: „Дан је при крају. Ускоро ће вече… Ја путујем на море, а ти?” Али, ништа. Ни реч да прозбори. Дечак који гледа кроз прозор и криви врат, одједном би да упозори: „Управо смо прошли дворац. Он је веома познат. О њему смо учили у школи.” Опет ништа. Ћути. Као заливен. Као риба. Калина се сада љути. На дечака колико и на себе. Она тако брбљива, која не затвара уста и када треба и не треба, права воденица поточара, меље ли меље, одједном не може ни реч да проговори. Шта је то сада? Као да је заборавила властити језик. Попапала маца. Дечак би тако желео да сазна њено име, јер му се девојчица много свиђа. И Калина би волела да сазна како се он зове. „Има тако лепе очи и косу”, мисли. „И делује уредно и васпитано. Сигурно је мојих година. Можда иде у исти разред…” А воз јури и клопара: кло, кло, кло… и сиреном поздравља ведар дан, шуме и пољане: ту, туууууу… тууу… „Баш си лепа!”, само што не излети из дечака. Али, то се не би усудио да каже и да су сами, због себе, ње, а нарочито сада због свих у купеу. Можда би било примереније обично: „Ја сам Данило, добар сам ученик, најбољи сам из књижевности, имам пса Лакија, моја мама је Ана, путујемо код ујака и ускоро ћу морати да изађем…” Цела бујица која никако да потече. Опет ништа, ништа, ништа… А воз јури и клопара: кло, кло, кло… Од јаког писка одзвањају околна брда и долине. Сада се дечак врпољи и не зна шта би са собом. Седиште му је тврдо, врућина му обузима чело, помало је сметен и невешт. Гледа девојчицу и у том часу њихови се погледи сусрећу. Калина се чаробно осмехује. Њене очи сијају и управо се чини да ће нешто да каже. Али све се завршава на томе. Њене руке остају скрштене у крилу на прелепој летној хаљини док јој он узвраћа осмех, стидљив и чист као дечија душа. И опет обоје гледају кроз прозор, и не виде сада ништа, и не чују ништа, и не знају где су и зашто су им се речи скамениле. А воз јури и јури. Промичу поља, брда, насеља, реке и све одјекује од његовог веселог писка. „Кад би ми само рекла своје име. Или још боље, кад би ми дала свој мејл или број мобилног…” „Можда и он путује на море. Можда и у исти град, на исту плажу…”, нада се Калина и опет га гледа крадомице и љубопитљиво. Сада више његову лепу мајицу него лице, скрећући поглед да он не примети. – Путујете далеко? – пита одједном његова мама. – На море – одговара њен тата и објашњава куда, у које место, на коју плажу и тако све то. „Ау!!!”, ужаснуто и грозничаво размишља дечак. „Па они иду даље.” – Ми излазимо ускоро. Идемо код мог брата. Он живи… – наставља његова мама. „Ау!!!”, сад помало панично у себи размишља Калина. „Баш ми је жао. Па ми се нећемо упознати.” Разговарају његова мама и тата, лако, о свему, осмехују се, као да се познају сто година. Још ће рођаци постати. Не чују то Калина и Данило, они и даље никако да преломе ни једну једину реч. А онда, док гледају како Сунце у даљини просипа румене зраке низ неку планину и злати реку, ливаде и пут који благо кривуда, одједном, авај, пуца филм: – Устај, чупавко! – тргне их глас његове маме која већ скида торбе с полице. – Овде се растајемо – каже уз осмех њеном тати. Дечак невољно, као да се буди из слатког сна, устаје, а најрадије не би. Он би да остане, па макар ћутао све до мора, само да гледа ту љупку девојчицу у мекој хаљини боје меда. – До виђења и срећан пут! – звучи некако нестварно. И дечак је већ тренутак касније на перону с мамом. Стоји непомичан, укипљен, с погледом залепљеним за прозор купеа. Воз неумољиво брзо креће. Дечак стидљиво подиже руку и маше. Лагано, помало укочено, тужно. Калина се подиже на прсте, смеши и убрзано маше, маше и маше, кривећи врат и главу као птица, да би га што дуже гледала. Отац се загонетно и с љубављу осмехује док она седајући обара поглед, као да је ухваћена у неком греху, у нечему недозвољеном. – Где смо? – трљајући очи пита мајка која је преспавала ову малу драму. – Добро јутро! – каже отац. А тек пада топло летње вече.

(Прво поглавље романа)