FANI
I odjednom iza zavijutka
Fani je naišla pored ešalona
Od stida se gola živica okolo
Smokvinim listom pokrila
Kad su se Fani i ešalon sreli
A svaki se zamah vetra video
Sve podrhtava
I brdo podrhtava i ešalon
Jer korak jači poče
I svaki htede oteti požudu za sebe
od
druga
po
odstojanju
od druga po rastojanju
Svaki zaželi da je čelni i da je levokrilni
Ili da se okuka u krug ponavlja
A Fani se ni ne nasmeši
Al nije ni pljunula
Samo se stidom pokrila
U sebi vetar korila
I brzo koračala
A dugo prolazila
Čak tamo na stotom kilometru
Kada je buđena treća smena straže
Vetar je podrhtavao snovima našim
Fani je još prolazila
A mi svi bili čelni i svi levokrilni
U SVETU VERNIKA I VEROLOMNIKA
Ili se tu neko nevažan rodio
il je neko
Važan umro.
Kuće niz uzbrdicu malo.
Ko plačne oči prozori kosi
tužno tišinom toče odahnuće
i od tog kao da ovaj blatni pakao jenjava.
Je li to uz rođene još jednoga našeg?
Ne znam to,
niti znam ćud ovdašnjih pasa.
(Kod mene znam ih – svi su lajadžije
sa psećom snagom za pobeglim,
ma kim)
A tu je tišina
ko da nema pasa,
kao da se ovog časa
seje nevidljivo seme
iz kojeg će nići šuma
čarobnih štapića;
ili možda kvrgave kruške
parastos čine
crknutim psima
ili suhim jablanima
ili onom promrzlom golubu
koji je juče dugo umirao
klonuo na cesti.
(I neko pređe: Neka crkne, reče,
mršavo ptice nije za jesti).
Vidim:
vernici i verolomnici
sviraju na istoj fruli
podlog pastira
koji je ovnu branitelju odbio rog
da ga učini krotkim.
Krilaju spevovi suncu iz senke suncobrana.
Jedna se tačka vrti oko sebe –
htela bi da se metamorfozira.
Nebo bi palo srušeno tišinom
da se jablani ne ukočiše.
Ni šuma nema.
Pre da se neko nevažan rodio…
Tiho je kao da će popci propevati
u svetlu vernika i verolomnika.
ZNAM ZAŠTO
Hoću da budem čovekolik i kad mi izvrate kožu
znam zašto
možda baš znam i šta sam
ali ćutim.
Širok sam nekako
i dozvoljavam da se rašire ruke
ali ne dirajte mesečaru u mesečeve moći.
Ja rado uvijam zavoj oko jedine nade
i ne mogu da živim naopačke
i da se klanjam mraku
u kom paranoike progone fantomi
jer nisam tamoneki.
Sve ću o vama odjednom zaboraviti
i pobeći u zoru kad pospu stražari
znam i to zašto
I znam zašto želim da budem daleko.
VELIKI KRAJ
Ne pozivam te
ali za sobom nisam zatvorio vrata.
Umro sam
doputovao na veliki kraj
i dobro mi je najzad.
Da vidiš prostranstva!
Samo –
odavde se nikuda ne može.
I ne želi.
PREDNOST NA VEČNOST
Dugo se samo jačemu klicalo
i velikomu
a kada prođe njihovo vreme
klicalo se dalje
kao da to nisu pogrebi idola.
Klicalo se dalje
jer spremali smo se da umremo mali
pa sve velike preuveličali.
Sruši mršava beznađa i hodaj rubovima
jer lažu sredinaši
i lažan im je znak:
kužni zrak
od mirisa.
Tek nebu večita prednost
jer ima prednost na večnost.
***
Čudan sam danas
pobolevam nešto
a zdravljem se kunem da mi ništa nije.
I opet bežim
iz izbe svoje prognan hajkom nekom
i tražim nekog suncolikog u tami.
A ljudi kada bi hteli mogli bi biti pravi.
NOVI APIS
O koliko nas je začuđenih ovde!
A meni se čini da sam već jedanput
doživeo ovo
1 trebalo bi osetim već nešto mudrije odigrati
i u veselosti naglo probosti gromovnika
pa da prestanu okrugline rasti
ko sablasti.
O mnogo nas je začuđenih ovde
koji nad grobom bivšega boga
zlatno prstenje prilažemo
za novoga.
1958.