Zimska izmaglica zgušnjavala se u ledenu tamu kada su Petar i Luka parkirali autobus i ostavili ga kod škole. Tako to čine godinama, nakon što u poslednoj turi dovezu zadnje putnike u selo ispod planine. Autobus će tu pod zaleđenim lipama stajati do jutra, dok njih dvojica ne porane, pokrenu motor na mestu i tako drndajući i dodajući gas ne zagreju unutrašnjost vozila kako bi varošani ušli u toplo. Onda će početi da pristižu putnici, seljaci koji su krenuli u grad na pijacu, doktoru ili nekim drugim poslom i đaci školarci, bučni i razigrani.

Pre nego se upute kućama, kao po nekom uhodanom ritualu, njih dvojica ne propuštaju da svake večeri svrate u kafanu kod Milice. Napred korača Petar, brkat, snažan čovek, dvometraš, vozač autobusa, a za njim kao da poskakuje, sušta suprotnost, nizak i mršav, poslušno ide kondukter Luka s kožnom torbicom preko ramena. Jedna noga mu je nešto kraća, pa svakim korakom kao da je vuče. On zaštitnički uvek pušta Petra da prvi zakorači unutra, a onda obojica, kao nekakav inventar, zauzimaju isti sto do prozora, odakle vide celu prostoriju i napolju autobus.

Te večeri, približavajući se vratima kafane, iznenadiše ih muzika i buka iznutra. Poneka pahuljica prolepršala bi vazduhom spuštajući im se na lica, ruke i odeću. Mrak beše ispunio celu ulicu. Slaba svetla škiljila su sa drvenih bandera obasjavajući tek nekoliko kuća utonulih u mir. I pre nego što pritisnu kvaku, Petar pogleda Luku kao da pita: Šta je sada ovo? Unutra ih dočeka topao i pomalo zagušljiv vazduh, pun duvanskog dima koji se poput guste magle kretao u povesmima prema tavanici i odškrinutim vratima kuhinje, a na sredini, što ih iznenadi, na stolu jedna devojka koja pleše. Bila je u čarapama, bez cipela, duge svetle kose, u kratkoj haljini, ispod koje su u ritmu njihanja, dok je podizala ruke uvis, sevale gaćice. Okolo je sedela grupa dobro pripitih mladića. Devojka beše dugonoga i stamena, sva zajapurena, verovatno je i sama popivši neku više s momcima.

Luka stoji malo iza Petra, gotovo ispod njegove mišice, gleda i s nepoverenjem žmirka sitnim očima. Petar pogledom pita Milicu šta je ovo, a ona samo širi ruke i kao da kaže – eto. Dok prolaze pored stola na kojem devojka pleše, upućujući se na svoje mesto, niko ne obraća pažnju na njih. Buka, gotovo vriska, sve je jača.

– To, Rajka radodajka! – dere se tetovirani mladić duge kose.

Drugi je miluje po obloj guzi. Jedan od njih, oborene glave plače, a kolega do njega kao da spava. Najglasniji je momak snažan kao bik, četvrtaste glave, spljošetnog nosa kao kod boksera, krupnih dlakavih šaka kojima pokušava da je uhvati za sise. Devojka se izvija i ne dozvoljava mu to, otresajući njegove napadne ruke. Kafana je dupke puna, uglavnom seljaka težaka kojima je dolazak u nju jedina zabava, da je nakon radnog dana obavezno posete, popiju po koje piće, puše, igraju karte ili domina, jednostavno da ubiju dosadu. Ova zabava za njih je prava poslastica, neobična predstava u vukojebini, zato netremice svi bulje u nepoznatu devojku koja je nekim čudom zalutala pred njih.

– Ko su ovi? – upita Petar Milicu nakon što je spustila tacnu s pićem na njihov sto. – Otkud oni ovde?

– Došli su rano posle pode i ispočetka su bili pristojni – reče Milica. – Navodno su odseli kod Lukića.

– A devojka, otkud ona s ovim ološem?

– Verovatno su je pokupili usput kao stoperku. Ne liči mi da pripada društvu.

– Hm – promrmlja Petar sebi u bradu. – Jadna devojka. Nije joj mesto ovde.

Luka samo žmirka ne skidajući pogled s njenog tela koje se izvija u ritmu. Dok se okreće, ruke onih kraj stola love je kao neke grabljivice. Ona im beži, izmiče, pa ipak je neka pljesne ili zaluta tamo gde ne bi trebalo. Devojka mu se sviđa, sažaljeva je i misli na na svoju Anu, jedinicu, verujući da se njoj to nikada ne bi moglo dogoditi. Ona je u svemu uzor dobrote i skromnosti, pametna, vredna, kuću mu vodi od kada ih je zauvek napustila Jelena. Sve bi dao za Anu. I u vatru ako treba. Kad ispod planine i tmastih oblaka počnu da duvaju jaki vetrovi ne dozvoljava joj da izlazi napolje. Sve će on to sam, sve to on može, sve će stići, samo da se ona ne prehladi. A Ana je zaista lepotica za kojom čeznu svi mladići iz sela i kada završi školu, zna to Luka, odlepršaće dole u grad, naći posao i on će ostati sam. Tetka već računa na nju u svojoj firmi i Ana sve češće zanoći kod nje, a kada se on vrati iz vožnje i ne zatekne je u kući, sve mu je prazno i ništa mu se ne da.

– Nije lepo – gotovo stenje Luka. – Nije lepo to od njih.

– Mladost-ludost – zaključuje Milica i odlazi za šank.

Nekoliko mladića iz sela koji sede pored Petra i Luke oduševljeno plješće. Njima se to sviđa, ta predstava.

– Prestanite! – odlučno kaže Petar koji i sedeći kao dvometraš izgleda velik i snažan, kao od brda odvaljen. – Čemu plješćete, čemu se radujete?

– Zar vam nije žao te jadnice? – uključuje se i Luka. – Mogla bi biti vaša sestra.

Mladići se, kao postiđeni utišavaju. Kao da su shvatili da su preterali. Nastavljaju da igraju šah, ali i dalje s osmehom bacaju pogled prema devojci.

– Neumorna je – kaže Luka. – Šta piće sve ne učini.

– Da ne padne i polomi se – dodaje Petar i podiže čašu.

U kafanu uđoše još dvojica ljudi, zastajkujući kraj vrata i gledajući šta se dešava, pa kad ne nađoše mesta, jer je kafana bila puna, odoše.

U tamnoj smoli noći kraj prozora su počele da promiču krupne pahuljice.

– Ako nastavi – reče Petar – pitanje je kako ćemo ujutro.

– Valjda će ga do tada raščisiti – ponada se Luka.

– Kakvi su kilavi, ne bih rekao.

– Video sam dole da su spremali grtalice. Biće dobro.

Da, Luka je takav, za njega je sve dobro, sve će biti dobro. Smiren je, povučen, tih, kao da želi svima da se miče s puta, da ne smeta, da se ne zamera. Petar je kao neka njegova zaštita, u autobusu kod napasnih putnika, u kafani, svuda. On u njemu vidi druga na koga se može osloniti a i Petar se tako ponaša, zaštitnički.

Lice devojke je sada potuno rumeno, oznojeno, ali ona sva omamljena pleše i dalje kao da je to jedino što zna. Izgleda da u plesu i na poseban način uživa, mada je verovatnije da je to sve od pića na koje očito nije navikla. Izgleda savim pristojno. Njena uredna bela bundica stoji ogrnuta preko naslona prazne stolice. Preko nje visi elegantna kožna torbica. Ništa ne odaje da je to neka od onih slobodnijih devojaka, nego neko ko je iz ko zna kakvog razloga zalutao među pijano društvo.

U jednom trenutku ruka mladića ćoškaste glave, s jež frizurom ala Bart Simson, onog što je ošišan tako da mu je tjeme ravno kao tepsija, čije vlasi štrče kao mali gromobrani, naglo leti gore među oznojene butine devojke. Ona za trenutak zastaje, povređenog izraza i s grčem na licu, izmiče se, gleda trenutak tog bilmeza, a onda puca šamar preko njegovog nosa. Nastaje tajac. Neotesanko besno ustaje i obara devojku na sto, na leđa. Njene noge vise između stolica dok se navaljuje na nju. Ona se koprca. Jedna stolica se ruši. Ostali nemo bulje u sve to. Mladić koji plače preklinje:

– Nemoj, nemoj!

To Luka ne može da otrpi. Oseća čudno zračenje u trbušnoj duplji, nešto kao sitne mrave koji ga nagrizaju iznutra i neku silu koja ga podiže uvis. Za trenutak kao da je na tom istom stolu video svoju Anu, onda, iako zna da to nije Ana, skače kao oparen žeravicom.

– Pusti – kaže Petar. – Srediće oni to.

Ali, ne vredi. Luka kao kočoperni pevac već leti leti prema grmalju. Skače na leđa ćoškastog i udara ga pesnicama u glavu. Ovaj iznenađen pušta devojku, stresa Luku na pod i izbečivši oči od iznenađenja gleda u tog malenog čoveka, ne verujući šta mu se dogodilo. Zatim ga šutira nogama, besno.

Samo trenutak trebalo je Petru da se umeša i zaštiti svog druga. Ćoškasti nije ni svestan šta ga je snašlo dok pada od prvog Petrovog udarca. Ne diže se s poda. Ostali navaljuju na Petra, ali tada ustaje cela kafana, a naročito mladići koji su igrali šah. Nastaje opšta tuča, dok devojka beži iza šanka, kod Milice. Petar, viši od svih barem za glavu, mlatara rukama i pogađa koga stigne iz pijanog društva a oni padaju i ne dižu se.

– ‘Bem ti kafanu i život – kaže Petar gledajući kako pijani mladići bauljajući beže van.

Luka stigne još jednog da opali u stražnjicu. Okolo leže razbacane stolice, prevrnuti stolovi, izgažena devojčina bela bundica, razbijene čaše i boce…

Kad se idućeg dana uveče dovezu uz padinu prekrivenu snegom i parkiraju autobus na isto mesto, Petar za trenutak, nakon što zaključa vrata, zastaje i gleda prema kafani, pa u Luku, pa opet u kafanu. Luka ga pokorno i poslušno gleda odozdo žmirkajući očima i ne govori ništa. Petar sleže ramenima i kreće, a za njim pocupkujući polazi i Luka, vukuću svoju nogu i ostavljajući trag u snegu.