Verovatno me probudio tihi romor proletnje kiše, nakon što sam opušten zaspao. Možda i neki šum koji je izazvala Valeri dok gola stoji kod ormana zagledana u njegovu unutrašnjost. Desetak lepih haljina raznih boja zbunjuju je dok se odlučuje koju da obuče na božansko telo. Nepomična je kao statua.

Valeri, ne oblači ni jednu. Ti si najlepša takva.

Njena leđa, ramena, bokovi i tanke ruke sazdani su od najlepših linija za dobrog slikara. Crna kosa joj pada niz telo, stvarajući kontrast s ružičastom kožom. Svetlost otvorenog prozora baca meku senku na njeno bedro.

Valeri, još miriše posteljina na tebe, kao i cela soba.

Ona nije svesna da je gledam. U ogledalu desno kod prozora vidim i njeno lice s bademastim očima, krupnim kao u mlade pripitomljene srne. Samo su joj grudi male, kao kod napupelog devojčurka. Štrče pravo kao sveže voće.

Ne miči se, Valeri. Ostani tako doveka. Šta bih lepše mogao gledati?

Dražesno izvijene glave načas liči na pticu. Rascvala mladost kao prosuto cveće. Uzima nebeskoplavu haljinu, podiže i dugo osmatra, neodlučna. Ne, ona levo rumenkaste boje je lepša, ali na vešalicu vraća i nju. Ili ova za kojom upravo poseže, bela kao sneg ili trešnje u cvatu.

Valeri, ti si ruža na kojoj još sija kiša, latica neba, sjaj neke daleke zvezde. Ne čujem šta šapuću tvoja usta, ili mi se to samo čini.

Brazda s tamninom među nogama izludela bi svakog vladara. Zvono s katedrale, trag molitve na usnama… Oluja u mom srcu nemirnog bika kao da okreće Valeri prema meni. Blaga simfonija pogleda i stidljiva zarumenelost obraza. A odmah potom preko te nežnosti lagano pada haljina.

Eh, Valeri! Zašto prekidaš moj san?