Vozili smo se otvorenom kočijom kroz guste senke drvoreda prema izvoru reke. Kočiju smo iznajmili, naravno. Vukao ju je beli konj krećući se polako. Samo zvuk točkova na asfaltnom putu narušavao je potpunu tišinu. Nikoga nismo sretali tokom vožnje. Kao da je ceo svet zaspao tog popodneva. Povremeni problesci sunca zapljusnuli bi nas po licu, a onda smo opet tonuli u senke lisnatih krošnji.

Napred je sedeo kočijaš, bledunjavi starčić potpuno sede kose, s kajasama u rukama i zagledan u pravcu kretanja, ne obraćajući pažnju na nas. Napola okrećući glavu odgovorio bi tiho na poneko naše pitanje i nakon toga nastavljao da zuri preko sapi konja, ne požurujući ga. I nama je odgovarala takva vožnja i mogli smo da izmenjujemo poljupce, jer nas starac nije gledao.

Leto se gasilo. Sara mi je često uz osmeh upućivala sanjiv i tužan pogled, onaj zbog koga sam se i zaljubio u nju. Taj pogled nije isijavao istinsku tugu, nego je takav bio sam od sebe, s njim se rodila. Ona ga je valjda nasledila, jednostavno rođenjem dobila, a i pristajao joj je. I čim sam ga ugledao, taj zarazni smešak, znao sam: To je moja devojka!

Sara je bila posebna u svemu. Tamnobreskvina nežnost njene kože, tamne oči, kosa koja se kao u slapu spušta preko ramena i niz leđa, tako su se skladno uklapali u njenu lepotu, da bi je poželeo svaki momak, a ne samo ja koji sam se lako zaljubljivao u svaku lepšu devojku.

Prošlo je nekoliko dana otkada smo se voleli na otkosima opojne trave. Učinilo mi se da se nakon toga pokajala, jer je nervozno grizla usnicu, do krvi. Možda mi se samo učinilo. Sada smo želeli da vidimo izvor reke i vožnja nam je izgledala posebno svečano.

Kada smo pogledali izvor, pomalo razočarani njegovom veličinom, tek nešto veće vrelo, uputili smo se peške prema malom restoranu okruženom visokim kestenovima. I tu nas je dočekala popodnevna tišina, u senci nekoliko velikih stolova od grube tesane hrastovine, bez stolnjaka, i samo jedan stariji konobar, dosađujući se. „Zar ljudi ne znaju prepoznati ovu lepotu?”, pomislio sam. Ali, ja sam imao i poseban razlog da tako mislim, jer pored mene je bila Sara, rascvetana kao proleće.

Tada, kada smo dobili piće, valjda obradovan našom posetom, ili da i sam razbije taj mir koji ga je okruživao, konobar je pustio muziku.

Da li čuješ, mila,

moga konja kas,

da li čuješ sa planina

zove te moj glas…?

Zapljusnula nas je milozvučna pesma koju sam čuo i ranije, ali mi se ova interpretacija učinila nekako posebna. Slušali smo je nemo, jer je ona u tom trenutku i na tom mestu imala za nas neko novo značenje, posebnu boju.

– Pevali su je srpski vojnici vraćajući se iz Prvog svetskog rata – reče konobar iako ga ništa nismo pitali. – Eto, prođe vek…

I kako se iznenada pojavio, tako se i udaljio negde unutra, iza šanka.

– Ova verzija je iz filma – reče na to Sara.

A kada je pesmi bio već kraj i kada sam začuo: … moju dragu da ljubim, bele grudi da joj zagrlim…, povukao sam Saru za ruku i zašao u