Ivona je nekada bila izuzetno lepa. Sveža sećanja sežu pedeset godina unazad. Često misli na nju. Voleo bi da vidi kako sada izgleda. On i danas pamti sliku samo jedne prelepe devojčice. Je li te noći spavala? To će zauvek ostati zagonetka, mada bi voleo da zna istinu.

Leži zakratko na krevetu pored njega, tada i nikada više. U sobi je toliko tiho da se ne čuje ni disanje. Njeno tek osenčeno lice odiše spokojem, možda i sa primetnim smeškom koji se malčice nazire u obrisima, kao pod magličastim velom. Posebno mu se dopada njen izduženi tanak vrat. Ispod dugih trepavica pamti duboka jezera, prekrivena očnim kapcima. Po jastuku razasuta svilasta kosa, zajedrene grudi otkrivaju se ispod bluze kratkih rukava, kao da će iskočiti iz mekih gnezda.

Jedna joj je noga gola, kao da je namerno povukla haljinu prema nagore, sa glatkom površinom kože na butini, ne otkrivajući ali i naslućujući sve tajne geografije ženskog tela.

Sva njegova čula su napregnuta i budna, u telu se razgoreva vatra.

Drhture uznemireni prsti. Sekund. Večnost. Trenutak bez kraja. To mesto je svilenkasto i toplo.

Promeškoljila se napupela i vlažna. Tada se prekida ta igra. I stid je zalelujao negde ispod tavanice.

Evo i sada, pola veka kasnije, oseća kako niti tog stida premrežuju njegovu nesanicu.