Када сам погледао у небо, било је светло и пуно звезда, однекуда је дувао свеж, прохладан ветар. Мало сам увукао главу у подигнуту крагну капута, ставио руке у џепове и ослушкивао ноћне шумове у пустој улици с дрворедом липа. Био сам одлучио да кренем.

Одједном, иза мојих леђа, нагло се отворила баштенска капија из које је изашла једна млада жена у пратњи нешто старијег мушкарца. Приметио сам да жена плаче и како јој крупне сузе светлуцају на лицу. Мушкарац ме је накратко погледао, као да му није било право што сам се ту задесио, и повукао жену за руку.

Витка и отмена она ми је деловала неприродно поред њега док су одлазили низ улицу. У једном тренутку жена се благо окренула и погледала ме, али ју је мушкарац поново ухватио за руку.

Остао сам да стојим нем на месту и гледам у правцу куда су њих двоје одлазили. Онда су наврла питања на која нисам налазио одговор.