ANA U ŠTIKLAMA

 

Poželela Ana da baš kao mama,

Malo prošeta u njenim štiklama.

 

Ali Anine noge nisu navikle

Na neudobne visoke štikle.

 

Pa pomalo smešno kao roda,

Štrkljasto, nevešto po sobi hoda.

 

Baš je to teško i nije neka fora,

Šetati u njima kad se ne mora.

 

Al’ ima u tom’ vrlo važno nešto,

Od malena učiti koračati vešto.

 

ANA, ODNEĆE TE VETAR

 

Ana, odneće te vetar,

Jaka beogradska košava,

Drži se čvrsto, malena,

Tvoja te torba spasava.

 

Kad bi te vetar poneo,

Sa torbom prepunom knjiga,

U letu bih te stigao –

Za košavu me baš briga.

 

Ne daj se, leptiru šareni!

Košavi, ledu i studi.

Ni meni nije lakše,

Ipak, uz mene budi.

 

Ana, odneće te vetar.

Čvrsto se drži za torbu!

Ostani stalno tu blizu –

Mi ćemo dobiti borbu.

 

ANINE CIPELE

 

Ana ima cipele za svaku zgodu,

Stalno ih menja prateći modu.

Zauzele su dva cela ormana,

Pa nove obuva svakog dana.

 

Šta će joj, zaboga, cipele mnoge

Dovoljne za dve ili tri stonoge?

Cipele žute ili u smeđoj boji,

I sama je prestala da ih broji.

 

Ništa ne smetaju ni noge bose,

Važno je da nas sigurno nose.

Lepa mi je Ana i bosonoga,

Pa makar bila i kao stonoga.

 

Sada se plašim da će me zezati

Cipela stotinu da moram vezati.

Ali šta na kraju ja tu mogu –

Kada se zaljubih u stonogu.

 

BAKA I UNUK

 

Baka je malko gluva,

Za unuka prava zgoda

U dvorištu dok ga čuva

I korakom sporim hoda.

 

Cveta lipa, miriše jun,

Baka dremucka na klupi.

Unuk šmugne za žbun,

Minut bez bake kupi.

 

A kada se baka prene

Sva u strahu širi oči,

Ubrzano tad krene

Mada je koleno koči.

 

Gde se denu to derište?

Sada je tu pred njom bio,

Pregledava sve dvorište…

Što ne pazih, bog me ubio?

 

BAKINA KUHINJA

 

Opet iz kuhinje miriše nešta

I neodoljivo nas mami unutra

Za takve mirise baka je vešta

Ona ništa ne ostavlja za sutra

 

Kao mala grupa starih lopova

Na prstima i na čelu s dedom

Tiho uz smeh u nekoliko skokva

Kraduckamo i kušamo redom

 

Nikada i nigde takve nisu bile

Kao bakine štanglice od susama

Ni mirisne kiflice od vanile

Uhvati li nas – jao si ga nama

 

S dedom smo eto sigurniji i jači

Nek oprosti baka i malo zažmiri

Mame nas mirisi i njeni kolači

Ni sto batina neće da nas smiri

 

GODINE PETNAESTE

 

Treba da su stalno, ili barem česte,

Razbarušene i lepe naše petnaeste.

 

Nikud da se ne miču, a ni premeste,

Zauvek da ostanu nežne petnaeste.

 

Devojčice su lepe i kada se žeste,

Najviše ih volimo oko petnaeste.

 

Ali pre no što se zaljubljeni osveste –

U nepovrat odlete godine petnaeste.

 

One baš znaju stvari da umeste,

Dok se okreneš – nema petnaeste.

 

GUSARI I NJIHOV NOVAC

 

Gusari, gusari, vašeg vam bokca,

Otkud vam tolike hrpe novca?

 

Jeste li ga sa grana ko voće brali,

Ili ste ga ko bratija složno krali?

 

Nešto se mislim, nije moguće,

Toliki novac imati kod kuće.

 

Vi, čupavi vukovi s lepih brodova,

Vesela družino opasnih lopova,

 

Dajte ovamo barem koju paru –

Za sladoled svom vernom drugaru.

 

DEVOJČICA

 

Kao pahuljica laka,

Trči sama kraj potoka.

Gledaju je dva dečaka –

Kradomice, ispod oka.

 

I potiho malo pate.

Usred srca im se gnezdi.

Očima je tiho prate,

Dok lagano tako jezdi.

Ona lepa, vitka, plava,

Lebdi kao dah leptira,

Iznad cvetova i trava –

Nijednome ne da mira.

 

Svaki gaji mnogo nade,

(Trčeći cvetove ruši)

Da njenu ljubav ukrade –

I skriva je sam u duši.

 

Kad nestane i promine,

Jedan drugom neće reći

Za te svoje tajne fine –

Zatreptali u svoj sreći.

 

DEDA SPADALO

 

Na dedu spadala, kakvog nema niko,

Celi komšiluk odavno je sviko.

Deda nam je fora i pravo spadalo,

Jeste dedica, al’ i dete pomalo.

Dok u naslonjači puši svoju lulu

Zgode smišlja i pravu gungulu.

Samo on tiho i neprimetno ume

Komšiji da izduva na autu gume.

Ukućani ne znaju šta da mu vele

Kada noću svima pomeša cipele.

Komšijama zameni veš što se suši

I onda smejulji u dečijoj duši.

Ne iz zlobe i bilo kakvog inata

Zezator je i majstor od zanata.

Široko osmehnut i lake ruke

Ko dete spreman za nestašluke.

Baka se snebiva i s čudom krsti:

– Pobogu čoveče, to su tvoji prsti!

A deda trepće, ko da ne zna ništa:

– Nisam ja, to su ona derišta!

Zašto grdite našeg dobrog deku

To živo dete u odraslom čoveku?

Pa neka i na nas ide poneka greška

Samo da nam se deda raduje i smeška.

 

DUNJA

 

Mirisan vazduh od zrelih dunja,

Široko nebo što se iznad plavi,

Jedan se dečak ispod tiho šunja,

Samo sa jednom mišlju u glavi.

 

Kako onu najlepšu da dohvati?

Onu što na najvišoj grani čuči.

Želeo bi je još danas darovati,

Devojčici što s njim skupa uči.

 

On je mali, a dunje baš visoko.

Zlataste, još dozrevajući pupe…

Ona najlepša kao da je njeno oko,

Kad se okrene iz školske klupe.

 

Kao mačak odozdo u njih gleda.

Hoće da je dohvati i uvek greši.

Tad laganim hodom dolazi deda

I kao od šale dečakove muke reši.

 

ŽELJE

 

Lepo je imati željenu stvar,

Al’ imati dedu, najveći je dar.

 

Možeš da imaš igračku svaku,

Al’ ništa ti neće zameniti baku.

 

Mala i velika svaka želja je jaka,

Al’ kako da to nešto zameni ujaka?

 

Kad ti daju sve željeno na svetu,

Prava je stvar da ti daju i tetu.

 

Može biti ova ili ona stvar preča,

Treba da znaš, važan je i teča.

 

Al’ na kraju, odlučno tvrdim ja:

Najlepše je imati Anu iz petog A.

 

ZVRK, ČIGRA ILI IGRA

 

Kažu da sam pravi zvrk:

Daj se negde malo smiri!

Glava bi, al’ noge u trk,

Sto crvića iz mene viri.

 

Lako je svima to da kažu,

Lako je bakuti i dedi…

Mora bar malo da lažu,

Da mirno dete više vredi.

 

Neki nemir u meni zatreperi

I u igru drugarima pozove:

Trči, skači, padaj, svud se veri!

Kao da nas strašne ale love.

 

Kažu da sam prava čigra,

Da mira nemam ni minuta

Glava bi da sluša, telo da igra

I dok spavam moje telo luta.

 

KAKO JE PRONAĐEN TOČAK

 

Dok nije pronašao točak

Čovek se mučio kao vrag,

Ni svestan ne beše toga čak

Kakav će on ostaviti trag.

 

S toljagom preko ramena,

Lovio je zverke i mamute,

Trebalo mu je vremena

Sve do jedne žute minute.

 

Žena mu divlja kao i on,

Kamen pomeriti htela,

Pa on trapav baš kao slon

Dobi ga posred čela.

 

Ljutit beše taj momak suri,

Jauknu sav u teškom bolu,

Pa kamenčinu niz breg oturi

I zadivi se tom izumu – kolu.

 

KLINAC I KLINKA

 

Kažu mi da sam klinac,

To je nešto vrlo sitno…

Baš i nije neko ime,

A ono mi je vrlo bitno

 

U dvorištu dok se šeta

Ani kažu da je klinka,

A ne vide šta je važno              :

Počela je da se šminka.

 

Klinac i nije neka fora,

Klinka je to još i manje

Baš o tome nema zbora

Primite to svi na znanje.

 

Imena su nam jako lepa,

Čemu takav naziv krivi?

Ne treba nam da se tepa,

S imenom svojim živi.

 

KOJEŠTARIJE

 

Nisam znao ranije

Šta su koještarije

 

Ni glava ne beše vešta

Da shvati šta je koješta

 

Onda sam ipak shvatio

Al’ sam dobro platio

 

Kad je jednom Lana

Ostavila trag dlana

 

Kao u nekom vicu –

Na mom zbunjenom licu

 

KROKODILSKE SUZE

 

On nikakav slabić nije

A potocima suze lije

 

U vodama Amazona

Lutajući usred tropa

Ko iz šale i fazona

Sve pojede sve poklopa

 

Ko da spava taj zezator

Još ga zovu aligator

 

Krokodil je opasna zver

Niko njega čak ne voli

Al’ delijo baš nije fer

Mesto suza liješ soli

 

Nismo ovo odmah znali

Al’ smo negde pročitali

 

I te suze krokodilske

Sigurno je da su lažne

Ko osobe ne baš bliske

Kada brišu oči vlažne

 

LEPOTA LETA

 

Bilo je leto i brzo ode

Ispari kao kapljica vode.

 

Kako sad dočekati

Lepota da se vrati.

 

LUJ ČETRNAESTI

 

Kralj Sunce, tako su ga zvali.

Sunce je večito, lepo i čisto.

Svi Francuzi oduvek su znali,

Da kralj smrdi, to nije isto.

 

Kakav to štos beše, kakva moda,

U pozlati kraljevskih dvora?

Oduvek mu je bila mrska voda

I mislio je kupati se ne mora.

 

U petoj godini opraše mu noge*,

Prvi put i baš nikada više.

Od tada prođoše godine mnoge:

Tekla je Sena, padale su kiše.

 

Iako voda ni tad’ ne beše skupa,

Sedamdeset i više godina potom,

Kralj nije voleo da se kupa –

I prljav se oprostio sa životom.

 

*Luju četrnaestom su kao petogodišnjaku samo jednom oprali noge

od čega se razboleo i posle toga se nije kupao do kraja života

 

PISMENI IZ MATEMATIKE

 

 

U klupi preda mnom Ana se meškolji,

A ni ja iza nje nisam ništa bolji.

 

Znam da od mene razume to bolje,

Al’ da se pomeri, ona nema volje.

 

Razlomci, formule, i još mnogo štošta,

Prepisaću pa šta košta neka košta.

 

Nastavnica šeta, stroga i baš lepa,

Al’ okreće glavu, kao da je slepa.

 

Ana je anđeo, jedini moj spas –

Na odmoru to ću viknuti naglas.

 

MIRIS IGRE

 

 

Zašto da me čuva preko dana

Nepoznata studentkinja Ana?

 

Molim vas, biće sasvim u redu,

Da mi za igru dovedete dedu.

 

U kući može ceo dan do mraka,

S nama da bude i dobra baka.

 

Jer od jutra do u kasno veče,

Ona najukusnije kolače peče.

 

I šta ćeš lepše, i šta ćeš više,

Kad igra na vaniliju miriše.

 

NE VOLIM ZELENO

 

 

Gledam krišom iz prikrajka

Šta za ručak sprema majka

 

Baš ne volim to zeleno

Bezimeno jelo njeno

 

Znam da jeste dobro zdravo

Ali to nije jelo pravo

 

Cvekla kupus keleraba

Ostavljam vam sve za džaba

 

Ja bih nešto baš finije

Da miriše iz činije

 

PESMA ZA ANU

 

Napiši mi lepu pesmu, Ana mi reče

I pesma žuborom ko potok poteče.

 

Ustreptao poleteh kao u snovima

I pesmu potražih u njenim očima.

 

Lako je pesmu za Anu pisati,

S njom se igrati, uz nju disati.

 

Osvetljen sjajem blistave lepote

Umesto stiha uzdah mi se ote:

 

Ovde je jasno kao što se diše –

U mojim očima sve ti, Ana, piše.

 

POSLEDNJI LIST

 

Taj rumeni poslednji list,

Što usamljen na grani čuči,

Zlatom preliven i čist,

Ne želi zemlju da dokuči.

 

On bi da ostane doveka,

Makar i potpuno sam

I novo proleće da dočeka,

Tu bih snagu da mu dam.

 

Možda to i nije tako loše,

Dočekati braću zelenu,

Makar svi drugi odoše,

On će sačekati smenu.

 

TAJNA

 

Jednom ćeš se, uveče,

Kasno vratiti kući

S malom tajnom,

Kao nemirnom ptičicom

U grudima.

 

Mislićeš kako svi

Za nju znaju, da svi

Vide to što je nevidljivo,

Što ne vidi niko

I ne može da se vidi.

 

Neće se moći pročitati

S tvog lica ta mala tajna,

Niti videti trag

Na rumenim usnama.

Samo će ti se i dalje

Nemir širiti grudima

I oči još više sjati.

 

Ali za tajnu niko neće znati

Ali za tajnu niko neće znati.

 

TATA, TI SI MOJ

 

Kao leptir sred lepe priče,

Devojčica sva ustreptala,

Najlepšu rečenicu sad sriče:

Tata, ti si moj!

 

Dok šeta kraj morskog šira,

Sa svojom u tatitnoj ruci,

Žubori i nema mira:

Tata, ti si moj!

 

Šta bih sve dao tog trena,

Osluškujući te reči,

Da meni kaže ta malena:

Tata, ti si moj!

 

Njen tata to ni čuo nije,

Daleko u svojim mislima,

O, kao da sam to čuo ranije:

Tata, ti si moj!

 

Danas stojim tu kraj plaže,

Čekajući neće li naići ona,

I ponovo da svom tati kaže:

Tata, ti si moj!

 

CVETA

 

Krajem leta

Jedna Cveta

Usamljena

Plažom šeta.

 

Pa šta, pa šta?

Nije šteta

Neka Cveta

Samo šeta

I lepotom

Stalno cveta.

 

Minulo leto,

Lepa Cveto.

 

Šta sad, eto,

Ja da radim,

Tu bez tebe

Lepa Cveto?

 

ČAJ OD MENTE

 

 

Baš je lepo na momente

Piti topli čaj od mente.

 

Kad zamiriše cela soba

Svak zaželi da ga proba.

 

Ona: metvica, menta, nana,

Na stolu je svakog dana.

 

Dok pahulje vani lete,

Mirisnu nam čipku plete.

 

Iz šoljice dok se puši,

Godi nepcu, godi duši.

 

ŠTROKO

 

Ja sam vam, brate, uvek takav –

Ujutro čist, u podne štrokav.

 

Ne razumem u čemu je kvaka,

Da mene nađe štroka svaka.

 

Uvek je tako: i najmanja fleka,

Kao da samo na mene čeka.

 

Kad u školi maznem klopu,

Štroka doleti kao u galopu.

 

Svi me zovu: Štroko, Štroko!

Kakve sam sreće, ona će i u oko.